Komo – jezero koje podseća na more

ČAROBNI GRADIĆI OSVAJAJU LEPOTOM, ALI NIŠTA BEZ LJUDI, NIŠTA BEZ TURISTA

Šetajući gradom Komo (Como), prolazila mi je jedna misao kroz glavu, koja bi predstavljala modifikaciju izreke sa početka “Ane Karenjine”.

Centro storico (istorijski centar) svakog italijanskog grada liči jedan na drugi, ali svaki njihov grad je lep na svoj način. Predivna je istorija koja se može pročitati sa skoro svake fasade u samom centru grada. Sjajno je koliko i manje naseljeno mesto ne odaje utisak varošice, već samostalnog grada sa svim sadržajima. To je možda najveća lepota Italije. Ne moramo ići u Milano da bismo doživeli Italiju. Možda je baš u Milanu ili Rimu nećemo ni doživeti na pravi način, koliko ćemo to uspeti da učinimo u svim drugim, manjim mestima.

Komo. Gradić, na jezeru, iznad koga se uzdižu planine, u čijim brdima se vide kuće građene vekovima unazad. Nedaleko od njega je Leko (Lecco). Oba su na istom jezeru i svi sadržaji su podjednako udaljeni od oba gradića. Često zastanem kada sam u njima i zapitam se – da li sam u Leku ili Komu. No, iz nekog razloga Komo je moderniji, poznatiji, zvučniji. Više „fancy“. Neko bi rekao da je razlog činjenica da je tu Džordž Kluni kupio kuću. Ali opet, njegova kuća podjednako je udaljena od oba grada. U blizini oba mesta nalazi se žičara koja vodi na vrh „brda“ koji, zapravo, predstavlja krak Alpa. Veličanstven pogled. Jezero koje podseća na more. Svakodnevno vetrovit. Mesto za turiste iz nemačkog kantona Švajcarske. Zapravo, Komo je na samoj granici, koji se u švajcarskom delu zove Chiasso. I možda je to jedina razlika sa Lekom – koja ih čini da je jedan više latinski, a drugi germanski. Komo ima nekoliko meni zanimljivih delova. Ponekad me podseti na Trst, jer je mali deo uz obalu, a mnogo više u brdu, tako da svaki turista treba da obrati pažnju kod odabira smeštaja. Nekada 500 m udaljenosti od centra znači više od pola sata hoda i veliku uzbrdicu. Prošle godine smo bili u delu gde su vile i kafići, a ove godine smo prošetali više kroz centar. Navikla sam na veliku gužvu u Komu, na činjenicu da se sve odvija oko glavne crkve – Duomo. Crkva je čak na momente nepregledno velika i skoro da ne može da stane u objektiv, jer su ostale zgrade jako blizu, da je izazovno izmaknuti se. Prepuna je detalja i pogled iz bilo kog kafića na glavnom trgu, usmeren je ka njoj. Uživali smo u italijanskom aperitivu, ali u jednom trenu sam primetila – koliko je grad, zapravo, prazan bez turista.

I opet tema turizam. Nažalost, slika nije ohrabrujuća. Da, dozvoljen je rad do ponoći. Dozvoljeno je sedenje u bašti i unutra. Svaki lokal ima uređaje za merenje temperature, osoblje nosi maske, sredstva za dezinfekciju i prateći natpisi su tu. Ali, nema glavnog sastojka – ljudi. Preko Piazze prolaze majke sa decom, poslovni ljudi, ali vidi se da je to lokalno stanovništvo. Broj turista je jako mali. Tek se ponegde čuje drugi jezik. Ali nikako kao nekada.

Istorijski, Komo je trgovinski grad, još od XV veka. Jako je bio poznat po proizvodnji svile. Veoma razvijen i poznat po bogatom stanovništvu. Kao da je bio omiljeno letovalište – za švajcarske starije građane. Kineska hiperprodukcija je učinila svoje i svela na minimum trgovinske prihode, tako da je grad postao zavisan od turizma. Zdrav vazduh, sjajna klima i predivna arhitektura stvorili su nekoliko divnih banja u Villama, sa raskošnim travnjacima, fontanama, terasama, cvećem… prizorom koji u svakom svom detalju skreće pažnju. Svaki detalj govori o istoriji, ali kao da nema kome. Nema turista. Prazno je. Puno je zatvorenih objekata, prodavnica, restorana. Nisu uspeli. Nisu preživeli. Održavaju se oni koji traju generacijama, koji imaju snagu brenda, razrađenu prodajnu mrežu, zalihu finansijsku, iskustvo i adaptaciju na online svet. Drugi ne. Selekcija je vidljiva i velika. Ne samo u Komu. U svakom gradu se može primetiti da su posledice velike i da se i dalje postavlja pitanje – kolike će posledice zaista biti.

Inače, stepen vakcinisanih je drastično porastao. Stepen zaraženih drastično opao. Narod je svestan, pažljiv, poštuje mere. Mere su i dalje na snazi, čak možda nisu ni toliko restriktivne, koliko je nejasna komunikacija – šta je zapravo dozvoljeno. Glavni je utisak, kada razgovaram sa prijateljima iz drugih EU zemalja – da smo svi zbunjeni i da niko od nas zapravo ne zna gde sme da ide i šta da radi. Posledica toga je da narod ne putuje. Sa druge strane, oni koji putuju poslovno, govore da se veliki deo zvaničnih mera uopšte ne primenjuje.

Kao da vesti služe za one koji ih čitaju, a da život služi onima koji su odlučili da ga žive bez čitanja vesti. Trenutno sam u fazi da malo manje pratim vesti, a malo više živim. I moram priznati, razlika je velika…

Foto: Marina Lazarević