Vlasnik vile u Istarskoj 27, na Senjaku, gde se dogodilo ubistvo, bio je Milan Stojadinović, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije   

Autor: Radojka Nikolić

Elitni Restoran 27, na Senjaku, koji je već nekoliko dana u centru pažnje javnosti, nalazi se na jednoj od najlepših lokacija u Beogradu, na Senjaku, na zelenoj, uređenoj prostranoj površini na kojoj ima nekoliko pripadajućih objekata.

U Restoran 27, koji je od ove godine dobitnik čuvene Mišlenove zvezdice za kvalitet, dolaze samo “odabrani” gosti, a šira javnost ne bi ni saznala nešto o tom restoranu da se pre nekoliko dana (u noći 12. maja), nije dogodilo ubistvo A.N. baš u tom luksuznom objektu.

No, sama lokacija na Senjaku i zgrada koja nikada nije rušena i koja je iz tridesetih godina prošlog veka, skreće pažnju očekivanjem da je sigurno bila konfiskovana nekom od bogatih ljudi ili političara posle Drugog svetskog rata. Kao što je to slučaj sa gotovo svim objektima na Senjaku i Dedinju. Ko je bio prvi vlasnik vile u Istarskoj 27?

Vlasnik te vile u Istarskoj 27 bio je Milan Stojadinović, ministar finansija u tri navrata, ministar spoljnih poslova i predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije od 1935. do 1939. godine. Politička istorija mu je veoma bogata, o tome je gotovo sve već napisano, pa je i on sam pisao memoare u izbeglištvu, ali je Stojadinović, istovremeno, bio i veoma bogat čovek.

Pored vile i placa na Senjaku u Istarskoj 27, posedovao je i veliku porodičnu zgradu u ulici Kralja Milutina, plac na Andrićevom vencu, kao i akcije predratnih preduzeća i predratnog lista Vreme, čiji je Stojadinović bio vlasnik.

Stojadinović je, kao što je poznato (duga je priča…), 1941. godine emigrirao u Argentinu i umro 1961. godine u Buenos Ajresu, ali ima naslednike. Sa suprugom Augustom imao je dve ćerke – Ivanku Stojadinović (kasnije udata Ristić) i Ljiljanu Stojadinović (kasnije udata Radenić).

Početkom 21. veka, posle donošenja zakona o restituciji, javili su se naslednici prvog reda za Stojadinovićevu imovinu. Zvanične zahteve za restituciju i povraćaj imovine u Srbiji, uključujući porodične vile i placeve na Senjaku i u centru Beograda, podneli su njegovi unuci kao zakonski naslednici svojih pokojnih majki. 

Dokumenta pokazuju da su zahtev za restituciju imovine dr Milana Stojadinovića zvanično podneli njegovi unuci Aleksandar Ristić i Milan Ristić (sinovi njegove starije ćerke Ivanke Stojadinović-Ristić), kao i unuci sa strane mlađe ćerke Ljiljane.

Tako je naslednicima (oko 2009. ili 2010. godine) vraćena vila u Istarskoj 27. Potomci i unuci (sa strane ćerke Ivanke Stojadinović-Ristić) odlučili su da ta vredna nekretnina ostane u porodičnom vlasništvu i da nasleđenu dedovinu ne prodaju.

Zato su izabrali dugoročni zakup. Novi zakupci su dobili sve – i vilu i pripadajući raskošni plac. Prema pisanju beogradskih medija od pre petnaestak godina, novi zakupci su bili profesionalni ugostitelji i investitori  koji su dosta novca uložili u obnovu, restauraciju enterijera i uređenje dvorišta.

Postignut poslovni dogovor je značio da zakupci vode ugostiteljski posao i održavaju imanje, dok naslednici ostaju formalni i pravni vlasnici parcele i objekta na adresi Istarska 27.

O radu samog restorana prvi put se pojavljuju informacije u medijima 2010. godine, dok krajem 2011. godine dnevni list Blic objavljuje reportažu svog saradnika Jovana Milentijevića (18. septembra 2011. godine) u kojoj je i ovaj deo:

“Odazvao sam se pozivu i ušao u zeleni vrt bašte restorana, kao da stupam u park. Ono što gosta ovog restorana najpre sačeka je mir i stari maniri osoblja. Vrlo lepo za početak. Mir nema cenu, a ni ljubaznost nije lako nabaviti. Kada vas na ulazu sačeka konobar i šef sale i obojica vas pozdrave. Kada vas i jedan i drugi otprate do stola i pridrže vam stolice dok sedate, onda znate da ste u restoranu visoke klase…”

Nema sumnje da je Restoran 27 bio profilisan za elitu i za visoku klasu, te da je ambijent ponovo bio ekskluzivan, kao u vreme Milana Stojadinovića. Jer, taj plac je birao i kupio Stojadinović kao jednu od najlepših parcela tridesetih godina 20. veka, koje su poznate kao “Zlatno doba Senjaka”. Jer, tridesete godine prošlog veka predstavljaju vreme ekonomskog uspona i stabilizacije posle Prvog svetskog rata, pa su bogatiji Beograđani, industrijalci, političari i ministri počeli masovno da grade rezidencije na Senjaku i Dedinju.

Podaci o izgradnji pokazuju da je vila u ulici Istarska 27 na Senjaku projektovana i građena u stilu srpskog modernizma međuratnog perioda, sa primetnim uticajima ar dekoa (Art déco) – naglašene vertikale na fasadi, geometrijske forme prozora, a ulazni portali su masivni i naglašeni, što je bio statusni smbol kuća predratne beogradske elite.

Vila u Istarskoj 27 nikada nije rušena ni oštećena tokom rata, a građena je kao masivna i čvrsta, od tada najkvalitetnijih materijala: opeka, armirani beton, kamen i plemeniti malteri, sa visokim plafonima i prostranim salonskim prostorijama. Oko nje je prostrano imanje, a vila je povučena sa ulične linije i okružena bogatim, autentičnim dvorišnim zelenilom i velikom baštom, koja dopunjuje izolaciju objekta.

U opisima arhitekata mogu se pronaći i ocene da vila u Istarskoj 27 ima sve karakteristike takozvane češke i rane beogradske škole funkcionalizma: ravne linije, prostranu unutrašnju salonsku strukturu organizovanu oko centralnog kamina i potpuno uvučen objekat u unutrašnjost placa, kako bi se formirao privatni vrt.

Čim je izgrađena za Milana Stojadinovića, vila u Istarskoj 27 postala je mesto okupljanja političke i ekonomske elite tog vremena. Istorijski arhivi pokazuju da je Stojadinović u svojoj vili na Senjaku često vodio neformalne i tajne diplomatske razgovore sa stranim delegacijama, daleko od očiju javnosti i zvaničnih kabineta u centru grada.

Ali, posle Stojadinovićevog interniranja (proterivanja iz zemlje 1941. godine) i dolaska novih komunističkih vlasti posle 1945. godine i ova vila je nacionalizovana. Tako su u posleratnom periodu ovde počeli da se smenjuju stanari.

Odmah posle rata koristili su je državni funkcioneri i oficiri Jugoslovenske narodne armije (JNA), a potom je, u vreme jačanja Pokreta nesvrstanih, dodeljena Egiptu, za diplomatsko predstavništvo (Ambasada Egipta). Nakon toga je vila, u prvoj dekadi ovog veka, vraćena naslednicima, koji je rentiraju vlasnicima i investitorima Restorana 27.

No, iako je ova Stojadinovićeva vila pretvorena u luksuzni restoran još 2010. godine, reorganizacija i nova energija dolazi sa novim zakupcima krajem 2020. godine, koji su i dalje korisnici tog prostora. U gastronomskim vodičima za Beograd piše da je restoran pre pet godina preuzeo “novi tim iskusnih beogradskih ugostitelja i somelijera”. Navodi se i da je tada enterijer osvežen, jelovnik je redefinisan prema visokoj mediteranskoj i sezonskoj kuhinji (fine dining), što je restoranu donelo i zvanične preporuke u prestižnim gastronomskim vodičima kao što su Michelin i Gault&Millau.

Najbolje ocene dolaze odasvud, međutim, prosto je neverovatno da taj elitni restoran posluje sa gubicima!

Prema podacima koji su javno dostupni u APR-u, firma koja gazduje ovim restoranom je Barza doo, registrovana od 2.10.2020. godine. Finansijski podaci o poslovanju firme Barza doo u prošloj, 2025. godini pokazuju da su ukupni prihodi firme iznosili oko 60 miliona dinara (tačno 60.025.000,00 ili oko 511.000 evra), dok su rashodi bili veći i iznosili su oko 63 miliona dinara (tačno 63.614.000,00) što pokazuje gubitak od oko 3,6 miliona dinara (3.589.000,00).

Taj finansijski podatak tim više otvara nova pitanja koja će, verovatno, ostati bez odgovora nadležnih institucija.

Ali, ono što je tačan i proveren podatak je sledeća činjenica: Istarska uluca na Senjaku nije menjala ime posle Drugog svetskog rata. Tako se oduvek zvala i uvek bila za elitu – od kada je sagrađena do danas. Sa svim posledicama koje taj društveni status podrazumeva i u koje se uveravamo – od Milana Stojadinovića do danas.