Ljubica Gojgić: Volela bih da uradim intervju sa Ilonom Maskom i da ga pitam kako se oseća

Sa kim bi htela sada, krajem aprila 2022., da napraviš intervju i šta bi ga pitala – glasilo je moje pitanje za koleginicu Ljubicu Gojgić, a njen odgovor je bio sledeći: „Volela bih kada bi to mogao da bude Ilon Mask, a pitala bih ga kako se oseća u ulozi najmoćnijeg branitelja slobode govora u svetu“.

Ali, i bez intervjua sa Ilonom Maskom, Ljubica Gojgić ima blistavu karijeru, koju temeljno i uspešno gradi već tri decenije, bez ijedne mrlje, što je u novinarskom poslu veoma, veoma redak slučaj.

Takvom karijerom Ljubica Gojgić je i zaslužila Nacionalni orden Legije časti u rangu viteza Republike Francuske, koji joj je 20. aprila u Ambasadi Francuske u Beogradu svečano uručio Pjer Košar, ambasador Francuske u Srbiji.

„Zbog Vaše izuzetne i primerne karijere, zato što ste u svojoj zemlji čvrsto branili demokratske vrednosti do kojih Francuska drži, srećan sam i počastvovan što ću Vam sada uručiti ovo visoko odlikovanje“, rekao je ambasador Košar na ceremoniji svečanog uručenja ordena.

U intervjuu za naš portal, Ljubica Gojgić kaže da joj, razume se, ovo visoko odlikovanje mnogo znači: „To je prvo priznanje kojim jedna strana zemlja odaje priznanje mom profesionalnom izboru i načinu rada. Tačno je i da postoji emotivni nivo cele priče koji dolazi od moje porodične privrženosti Francuskoj. Moji preci bili bi veoma ponosni“, kaže Ljubica.

Najširoj javnosti poznata poslednjih godina po izuzetnim, inspirativnim intervjuima koje vodi u okviru autorske emisije „Pravi ugao“ na prvom programu RTV Vojvodina, Ljubica Gojgić na naše pitanje – šta je danas poražavajuće u novinarstvu – ovako odgovara:

• Savitljivost, korektnost i neznanje.

Šta je za tebe najvažnije u novinarstvu i da li to uspevaš da postigneš u poslu?

• Danas je veliko postignuće opstati u novinarstvu. Imati mogućnost da radiš a da taj rad ne bude izvor svakodnevne frustracije onim što radiš i onima sa kojima radiš. Mislim da sam po tom pitanju imala dosta sreće. Putevi su me vodili ka velikim redakcijama, velikim u smislu standarda, znanja i te atmosfere. Nadam se da je osim sreće, takav razvoj događaja malo i moja zasluga.

Na šta si najponosnija u svom poslu?

• Na trideset godina rada bez mrlje u karijeri, na mnogo prijatelja koje sam stekla u novinarstvu.

Zašto si se opredelila i specijalizovala baš za intervju? Zašto tu formu smatraš značajnom?

• Intervju nije bio moj prvi izbor, više je bio sticaj okolnosti. Moja najveća ljubav su izveštavanja sa lica mesta, uživo uključenja sa aktuelnih događaja, susreti sa njihovim akterima. Kad izađete na teren imate priliku da proverite koliko ste kao novinar, ili medij u kome radite, ljudima važni. Prilikom poplava 2014, tek što sam stigla na polja oko TE Nikola Tesla, pojavilo se službeno vozilo. Mislili smo da sledi problem sa dozvolama da tu ostanemo i snimamo. Umesto toga, iz vozila je izašao čovek i rekao “kažite šta vam treba sve ćete dobiti, zato što vas poštujem”. Nema većeg priznanja od toga. Intervju je, sa druge strane, veliki izazov i profesionalna pozornica na kojoj možete da pokažete sve što ste u karijeri naučili.

Zašto kod važnih intervjua, pogotovo kod političara koje teško dobijaš za razgovor, za poslednje minute ostavljaš provokativna i najteža pitanja, odnosno „žaoke“?

• Nekad “žaoke” čuvam za kraj, a nekad krećemo od samog početka. Zavisi od gosta i prilika. Lepota intervjua je u tome što je to i mala psihološka igra, a ne samo veoma zahtevan novinarski žanr.

 

Da li ti se dogodilo da neko besan ode iz studija kad se završi intervju i šta radiš u tom trenutku?

• Jeste, bilo ih je dvoje. Jedan je kasnije, ipak, ponovo došao u emisiju, a jedna me je stavila na „režim sankcija“. Sumnjam da je bilo i nezadovoljnih, iako nisu odlazili besni. Nastavljam, naravno, da ih sve zovem na novi intervju.

Da li ti je neko rekao – „nikad više neću gostovati, nisi bila korektna u pitanjima“… ili nešto slično?

• Bilo je i takvih komentara, ali malo. Sagovornici koji se zaklinju da neće više nikad doći najčešće se razotkriju i kao ljudi bez čijeg gostovanja program sasvim lepo može da se nastavi. Odgovorno tvrdim da nijedna ljutnja nije bila izazvana nekorektnošću s moje strane, iako neki jesu i tako doživljavali naše razgovore.

Koji intervju ti je najviše ostao u sećanju i zašto?

• Sećam se intervjua sa francuskim političarom Bernarom Kušnerom koji se trudio da ne pokaže da su ga neka pitanja ljutila. Mnogo komentara dobila sam posle intervjua sa Vojislavom Koštunicom, tada predsednikom vlade. U sećanju mi je posebno jedan davni razgovor sa Tonijem Benom, legendom britanske politike i slavnim poslanikim Laburističke partije. Ličio je na političara kakvi bi oni trebalo da budu.

Do koga je bilo najteže doći za intervju, ali si, ipak, uspela da ga dobiješ i da razgovaraš?

• Sagovornici do kojih je teško doći često uopšte nisu “marsovci” čak ni neke planetarno važne osobe, ali jesu okruženi zidom saradnika koji daju sve od sebe da spreče njihove susrete sa novinarima. Pomišljam da ta armija saradnika koja uredno ne odgovara na pozive zapravo štiti sebe obaveze da svog šefa pripremi za ozbiljan razgovor.

Sa kim je bilo najteže razgovarati?

• Najteže je razgovarati sa ljudima koji smatraju da su sve o javnim nastupu naučili na nekoliko medijskih treninga i da je gostovanje prava prilika da to pokažu. Problem u intervjuima su sagovornici koji nemaju poštovanja prema činjenicama i publici, a misle da se to ne vidi.

 

Sa kim je bilo lako razgovarati, a mislila si da će biti teško?

• I moje iskustvo potvrđuje da su ljudi velikih karijera i istinskih postignuća obično veoma prijatni i “laki” sagovornici.

 

Koga nikad nisi uspela da dobiješ za intervju? Hoćeš li i dalje pokušavati?

• Iako sam godinama izveštavala iz Haga nisam uspela da dobijem Karlu del Ponte. Njena bliska saradnica u sudu, a danas ljuta protivnica u memoarima, Florans Artman, smatrala je da tog razgovora ne treba da bude. Karla del Ponte bi i danas bila zanimljiva za razgovor.

 

U medijima, u intervjuima, mi šaljemo neke poruke javnosti. Koju poruku ti želiš da pošalješ i da li misliš da si je uspešno poslala?

• Ugledajući se na moje uzore u novinarstvu, trudim se da pokažem da nije nemoguće raditi ovaj posao bez priklanjanja moćnima, ma ko da su oni i uklapanja u tuđe agende. Istina je da taj put nije najlakši, ali je sigurno najlepši. A novinari koje srećem na takvom putu su društvo u kome je privilegija biti član.

 

Koja ti je najznačajnija ostvarena želja u novinarstvu i kako se dogodilo da je ostvariš?

• Najznačajnijom činjenicom moje karijere smatram to što sam uvek radila u redakcijima gde je sloboda mišljenja podsticana a ne gušena. Možda zvuči paradoksalno, jer mi ipak govorimo o medinima, ali nažalost znam da se takvim radnim okruženjem ne može pohvaliti mnogo naših kolega, mladi danas naročito ne i zbog toga mi je jako žao.

Koja ti je najveća neostvarena želja u novinarstvu i zašto nije ostvarena?

• Kad razmislim, meni se u novinarstvu ostvarilo mnogo više nego što sam i pomišljala. Deset godina sam izveštavala ih haških sudnica, nekoliko godina iz Brisela,  jednom iz Generalne skupštine UN… Imala sam priliku da dosta proputujem… Volela bih da u nastavku profesionalne karijere naiđem na još neki izazovan poduhvat.

 

Zašto si odlučila da ostaneš u RTV Vojvodina, iako si imala mnogo drugih ponuda, a televizijskih studija je sve više u Srbiji?

• Vrata RTV Vojvodine otvorila su se za mene u trenutku kada se raspadala moja kuća B92, i ja to veoma cenim. U proteklih sedam godina menadžment je verovao mojim uredničkim i novinarskim procenama i omogućio da radim u uslovima koji se ne kose sa mojim viđenjem novinarstva. Tačno je da ima mnogo studija ali ne mislim da je kvalitet tu jednak kvantitetu.

Koji intervju, koji si ti uradila, smatraš najvažnijim do sada i zašto?

• Nadam se da najvažniji tek dolazi.

 

Čime bi volela da se baviš u narednim godinama? Novinarstvo ili nešto drugo?

• Pa, čini se da je kasno da se menjam sada kada razmišljam kako bi bilo lepo da okupim kolege i proslavim 30 godina rada, toliko će biti 1. novembra. Da sam estradni umernik to bi bio lep koncert u Sava centru, ali pošto nisam, volela bih da bude pesme, bar u nekoj kafani.

(R. Nikolić)