Dr Miodrag Zec u panel diskusiji na predstavljanju Lokalnog indeksa participativnosti – LIPA 2022/2023, 30. maja u Beogradu (Foto: Aleksandar Lavajković)
Rečenicom: „Meni se javlja jedno pitanje: gde je tu čovek“, dr Miodrag Zec, počeo je svoje učešće u panel diskusiji koja je održana 30. maja u Beogradu, na predstavljanju rezultata Lokalnog indeksa participativnosti – LIPA 2022/2023, projekta koji su sproveli Transparentnost Srbija i organizacija HELVETAS Swiss Intercooperation.
Tema o učešću građana u odlučivanju bila je povod dr Zecu da oceni sledeće:
“Mi čoveka imamo na bazi rashodne strane budžeta, a nemamo tog građanina kad se budžet kreira. Svi smatraju da je budžet jedna velika misterija, da postoji tamo neki veliki novac koji će vam neko dati, pa ćete ga vi bolje ili lošije upotrebiti. Ja bih sugerisao da se vidi participacija u budžetu prema onome što se doprinosi. Mislim da imamo problem koji će se vrlo brzo pokazivati još dramatičnije, a to je da se u okviru ambijentalnog političkog sistema – izgubio čovek. I sad ga mi tražimo kroz formu kao građanin nešto pita, a, zapravo je glavno pitanje: da li ja mogu da ga prepoznam kao čoveka na nivou lokalne samouprave ili države“, rekao je dr Zec.
Mi se vrednosno stalno borimo između individualizma i kolektivizma i često dajemo sugestije da se ne može ništa učiniti pojedinačno.
Ilustrujući to primerom da on lično, na primer, ne zna ko je njegov delegat u opštini ili u skupštini, kome može da se obrati kao svom predstavniku, dr Zec je ocenio da naš društveno-politički sistem neprekidno varira – da li da pretegne centralizacija ili decentralizacija. Zato je sistem nestabilan.
Veliki problem je kad jedno društvo nema jasno postavljen sistem, kad se smatra da budžet treba preraspodeliti i kad je glavno načelo: imam li ja svoju konekciju.
„Mi se vrednosno stalno borimo između individualizma i kolektivizma i često dajemo sugestije da se ne može ništa učini pojedinačno. Na primer, ja ne znam kome da se obratim kad bih došao sada u skupštinu opštine i ne znam ko je zadužen da bi morao da me primi. Ja mislim da se tu krije tajna da ja pojedinačno ne mogu ništa učiniti i onda se ljudi javljaju samo kad nešto treba da se deli, a istovremeno se menja poreska matrica. Mi još nismo rešili važno pitanje, a to je odnos između centralizacije i decentralizacije i to se stalno varira s obzirom na političko raspoloženje“, rekao je dr Zec.
Nismo rešili važno pitanje, a to je odnos između centralizacije i decentralizacije i to se stalno varira s obzirom na političko raspoloženje.
On je naveo primer iz svoje nedavne posete Sjedinjenim Američkim Državama, da kada plati kafu 10 dolara, tamo se tačno zna koliko od tih 10 dolara ide lokalu, koliko ide državnom budžetu, a koliko ide u federalni budžet SAD.
„Kad ti imaš tu matricu jednom dogovorenu, onda lako možeš doći do redistribucije, pa kažemo: ovima treba dati ovoliko onima onoliko. Međutim, kod nas se taj odnos centralizacije i decentralizacije često zanemaruje u ekonomskom smislu, pa u političkom smislu, za razliku od pomenute SAD, gde je to vrlo jasno postavljeno. Napravili su sistem koji traje 250 godina, u svim situacijama. Našli su model. A mi ovde imamo stalno: menjamo kvote menjamo ovo, menjamo ono i stalno nešto tražimo“, rekao je dr Zec.
On je podsetio da je veliki problem kad jedno društvo nema jasno postavljen sistem, kad se smatra da budžet treba preraspodeliti i kad je glavno načelo: imam li ja svoju konekciju, što je nasleđe koje ima korene još u komunizmu.
„Dakle, glavno pitanje oko koga nemamo saglasnost, to je mesto pojedinca, mesto građanina i pitanje forme u kojoj će se on pojaviti. A mi ga potiremo kroz sistem obrazovanja, kroz politički sistem, mi uvek nastupamo kolektivistički, sistemom za pritisak. Mi nemamo algoritam da izađemo iz takvog sistema i zato sukobi i nerazumevanje stalno traju“, ocenio je dr Miodrag Zec.
R. Nikolić
