Od želje da pomogne suprugu u prezentaciji njegovog posla na drugačiji, originalni način, Marija je razvila sopstveni posao – postala je virtuelni asistent. Danas za klijente iz različitih delova sveta – SAD, Kanade, Australije, Nemačke – piše sadržaje za blogove, sajtove, društvene mreže, kreira newslettere
„Sadržaj je kralj“ (Content is king), napisao je 1996. godine Bil Gejts na sajtu Majkrosofta. Uz to je dodao da u toj sferi očekuje da se najviše zaradi novca na internetu. I reklo bi se da je upravo Gejts učinio „content“ jednom od najčešće spominjanih reči među marketarima i preduzetnicima koji žele da se na drugačiji način predstave svojim klijentima.
Marija Trifunović nije pošla za Gejtsovom krilaticom, već je pisanjem različitih sadržaja za blogove, sajtove, društvene mreže počela da se bavi sasvim slučajno. Njenom suprugu je bila potrebna pomoć oko promocije njegovog posla, jer tradicionalni marketinški alati nisu davali željene rezultate. U to vreme Marija, koja je završila Fakultet za poslovne studije i stekla diplomu diplomiranog ekonomiste, radila je u svojoj struci – bavila se finansijama i administracijom u jednoj kompaniji.
Porezi i doprinosi moraju da se plaćaju
Ovih dana kada se vodi polemika oko poreskih rešenja koja su uručena frilenserima nametnulo se mnogo pitanja – da li je država preskupa, da li je fer da neko plaća porez, a neko ne, šta je u krajnjoj liniji dobra mera. Marija smatra da porezi i doprinosi moraju da se plaćaju, ali da bi poreski sistem trebalo da bude daleko sređeniji, a obračuni jednostavniji i transparentniji.
– Ako govorimo o frilenserima, visina nameta jeste upitna. Deluje i kao da su frilenseri iznenađeni, a nepredvidivo poslovno okruženje nije dobro ni za koga. Nerealno je da neko ko je zaradio 500 evra plati, na primer, namete 300 evra. Za šta je onda radio?! Kao što nije fer da neko ko je zaradio 2.000 plati isto 300 evra. Porez bi trebalo da bude izbalansiran i podsticajan – mišljenja je ova mlada preduzetnica.
Ona kaže i da bi država trebalo da razmisli o onima koji počinju posao.
– Obaveze teku od prvog dana osnivanja firme, a mi nemamo nikakvu garanciju da ćemo od prvog dana početi da prihodujemo dovoljno, jer početak je – početak, zar ne? To je posebno važno pitanje za male preduzetnike. Koliko jedan obućar treba da popravi cipela da bi zaradio za paušal? I da li svi pod jednom šifrom treba da plaćaju isti paušal ako prihoduju dva miliona ili pet miliona dinara. Zato neka skala treba da postoji, jer razlike među delatnostima postoje u realnosti – ističe ona.
– Pošto sam bila na master studijama, konsultovala sam se sa svojom profesorkom marketinga i dobila preporuke za retke ali tada značajne izvore za učenje o digitalnom marketingu. Počela sam da posle radnog vremena asistiram suprugu u delu pisanja sadržaja i promocije i polako sam učila. Posle nekoliko meseci sam shvatila da bih ja tu uslugu mogla da ponudim i drugima – priča Marija o svojim počecima.
Neko vreme je radila u firmi, a zatim je posle radnog vremena postajala virtuelni asistent, osoba koja pomaže preduzetnicima da kreiraju veb sadržaj u različite svrhe. Pre četiri godine su poslovi virtuelnog asistenta preovladali.
– Morala sam nešto da preduzmem jer je postalo neodrživo da radim i jedno i drugo. Shvatila sam da me kreiranje sadržaja mnogo više zanima, više sam uživala u tome i presekla sam. Odlučila sam da se upustim u preduzetništvo – kaže Marija.
Nije joj smetalo ni to što, kako kaže, nemamo podržavajuće okruženje za preduzetnike.
– Na preduzetništvo se gleda kao na nešto nesigurno, a neretko i kao na nešto nelegalno. Mislim da je to prirodno nasleđe okruženja u kojem su živeli naši roditelji u kome je imperativ bio imati siguran posao. Preduzetnički duh treba da gajimo i da se ne plašimo da realizujemo svoje ideje. Naravno da nije jednako pokrenuti proizvodnju i uložiti u mašine, ali usluge poput naših ne zahtevaju veliko ulaganje na samom početku. Možda zbog toga nisam imala veliku dilemu kada sam se opredelila da napustim posao i živim od klijenata do kojih sama dođem.
Bez dileme – preduzetnik
Registrovala je preduzetničku radnju TMID i postala paušalac.
– Paušal je nekome majka nekome maćeha, ali svakako mi je taj privredni oblik najviše odgovarao. Mada sam primetila da bi šifarnik delatnosti trebalo da se osavremeni, jer nema dovoljno adekvatnih šifara delatnosti – savetuje ona.
Zbog svoje struke i poslova koje je radila, bila je upoznata sa administrativnim poslovima, knjigovodstvom, znala je kako izgledaju ugovori. U jednoj firmi je bila zadužena za razvoj programa lojalnosti kupaca tako da je stekla znanje i o komunikaciji sa kupcima. Radila je čak i direktnu prodaju.
– Svako iskustvo iz raznih poslova mi je bilo značajno. Nisam tip osobe koji bi se upustio u nešto, a da nisam dobro pripremljena. Ja sam se zapravo na taj korak spremala sve vreme dok sam radila oba posla – kaže Marija.
Internet čuda čini
Budući da virtuelni asistenti mogu da se bave različitim stvarima, Marija se fokusirala na pisanje blogova, sadržaja za društvene mreže, kreiranje newsletter-a, ali i pisanje i uređivanje članaka za različite portale.
Do prvih klijenata, ne računajući supruga, došla je pretraživanjem interneta. Tražila je da li je nekome potrebno pisanje tekstova, vođenje društvenih mreža.
– Tražila sam firme kojima treba spoljni saradnik za pisanje sadržaja. U to vreme nisam ni znala da se ovaj posao zove virtuelni asistent – kaže ona kroz smeh.
Napravila je listu kompanija koje su joj bile interesantne i poslala im je motivaciona pisma. Vrlo brzo joj se javila mala firma koja se bavila programiranjem i izradom sajtova. Tražili su virtuelnog asistenta koji bi pisao tekstove za njihov blog.
– Oni su znali da programiraju, želeli su da se svojim klijentima obrate na drugačiji način, ali nisu bili vešti u pisanju. Tada su blogovi bili jako popularni i moj prvi posao je upravo bio da im pišem tekstove za blog – kaže Marija.
Da su društvene mreže izuzetno moćne u marketinškom smislu i u povezivanju ljudi dokazuje i to što je Marija do prvog klijenta u inostranstvu došla upravo preko jedne od njih – LinkedIn-a.
– Priključila sam se raznim grupama u kojima su se pokretale različite teme. U jednoj od tih grupa javila se Kanađanka sa konkretnim pitanjem kako da nešto uradi. Dala sam joj predlog i ispostaviće se da me je to dovelo do prvog klijenta van Srbije pošto me je pitala da joj ja uradim taj posao. Nije bio u pitanju sadržaj već vizual, ali smo posle nastavile saradnju – kaže Marija koja odlično govori engleski i svoje usluge može da ponudi i na tom jeziku.
Zanimljivo je da više klijenata upravo dolazi iz inostranstva, različitim kanalima – i dalje su društvene mreže primarne, učestvovanje u različitim Facebook i LinkedIn grupama, platformama poput Upwork. Kada vidi neku firmu koja joj je interesantna, ne okleva da sama napiše ponudu.
– Preporuka mnoga vrata otvara. Srećom, imam i dosta starih klijenata sa kojima sam uspostavila dugoročnu saradnju. Oni su mi zlata vredni, posebno u trenutnoj, veoma turbulentnoj situaciji. Kanadsko i germansko tržište neguju dugoročne odnose, bar je takvo moje iskustvo – kaže Marija.
Po njenoj slobodnoj proceni, na osnovu grupa „virtuelni asistenti“ na društvenim mrežama procenjuje da tu zajednicu čini oko stotinak ljudi. Neki od njih su, kako kaže, počeli da se bave ovim poslom još pre desetak godina. – Imam kontakte i sa kolegama i jedni drugima prebacujemo poslove kada ne možemo nešto da prihvatimo ili se ne bavimo nekom oblašću – kaže ona.
Klijenti dolaze sa različitih meridijana, najčešće iz: SAD, Kanade, Australije i Nemačke. Iz Srbije nema mnogo klijenata, ali ih je poslednje dve godine sve više.
– Verujem da su našem tržištu potrebne ovakve usluge, ali da ono nije dovoljno spremno. Postoje kompanije koje su svesne da im je ovakva vrsta sadržaja potrebna i planiraju da ga imaju, postoje svesni, a nepoverljivi, zatim uplašeni za novine te se ne odlučuju da iskorače i oni koji a priori odbijaju. To su četiri osnovne karakteristike, koliko sam uspela da detektujem. Čak ne bih mogla ni generacijski da kažem da jedni prednjače u odnosu na druge. Možda ćete se iznenaditi, ali moje je iskustvo da su nekada stariji progresivniji i otvoreniji od mlađih. Zatim, istina je da male firme često nemaju ni web prezentacije, ali postoje fantastični mali privrednici, proizvođači koji prate trendove i shvataju da nije poenta samo nabaciti neki tekst na sajt, već da je važno kako će se nešto reći, koju poruku želite da pošaljete, kome se obraćate – objašnjava Marija.
Najčešće joj se javljaju firme koje se bave koučingom, različite uslužne delatnosti poput održavanja domaćinstva, agencije kojima ti poslovi nisu dovoljno interesantni, a imaju zahteve od klijenata.
– Virtuelni asistenti su zanimljivi preduzetnicima i malim privrednicima koji nemaju potrebu da zapošljavaju čoveka koji bi se bavio samo ovim poslom, a velike agencije su im skupe ili one često neće da rade takve poslove – objašnjava ona.
Retka su joj negativna iskustva u saradnji, jer ima princip: potpisan ugovor i avansno plaćanje. Nije tako počela, ali je sada takav način rada ustaljena praksa. Veruje i da se na taj način odnosi postavljaju na profesionalne temelje.
– Ja navijam za svoje klijente i možda se previše dajem. Osećam da radimo nešto zajedno, da rastemo zajedno i da nam je zajednički cilj da poslujemo dobro. Zato je i važno da imamo profesionalne odnose – kaže Marija.
Ubrzane promene utiču i na to da se trendovi u ovoj oblasti takođe menjaju, pa prema njenim rečima, sve zastupljeniji postaju video sadržaji, potkasti i uvek aktuelno „pričanje priča“.
– Na prvih mah ljudi bi pomislili, ali gde su tu reči. Ipak, za svaki dobar video ili potkast pravi se scenario, a to su opet neke reči. Blog je još uvek jako dobro kotiran – govori ona o novim trendovima.
Negativne posledice pandemije nisu zaobišle ni virtuelne asistente – bilo je čekanja naplate, odlaže se započinjanje posla, prolongiraju se projekti i prisutan je trend obaranja cena. Svi ovi trendovi važe i za inostrana i domaće tržište, kaže Marija.
– Promene su počele da se dešavaju još krajem prošle godine. Ne mogu da kažem da je tražnja preterano pala, ali su ljudi izuzetno oprezni i odluke se sporo donose. Obaranje cena naročito pogađa nas male jer smo mi cenovno vrlo osetljivi. Borim se kako umem i znam – kaže ona.
Za sada joj obim posla ne dozvoljava zapošljavanje ljudi, ali kada joj zatreba pomoć angažuje saradnike. Ipak, ne isključuje mogućnost da „poraste“ i da vremenom napravi tim koji bi mogao da ponudi i više usluga.
– Ova godina me je naučila da moram da imam planove i ciljeve, ali da budem i dodatno fleksibilna. Verovatno će i sledeća da bude dobra učiteljica i nateraće nas da se fokusiramo na svaki mesec pojedinačno jer se stvari menjaju jako brzo i sve je isuviše turbulentno. Naravno, nije uvek lako, ali postoji potencijal za virtuelne asistente jer je ovo posao i sadašnjosti i budućnosti – zaključuje Marija Trifunović.
Vesna Lapčić