Аутор: Радојка Николић
Информација за медије објављена 18. септембра на порталу америчког Стејт департмента о Стратешком споразуму САД и Србије у енергетици (Извор: Портал УС Департмент оф Стате)
Информација за медије коју је амерички Стејт Департмент објавио на својој званичној страници пре четири месеца, 18. септембра, насловљена: Сједињене Америчке Државе и Србија потписале су Споразум о стратешкој сарадњи у енергетици (Сједињене Америчке Државе и Србија потписале Споразум о стратешкој сарадњи у енергетици) можда је требало да пажљивије да се чита и анализира, посматра из садашњег угла, када су нам припремиле познате санкције. додуше, одлазећег председника Бајдена, али се чини да „одлазећи“ и није више битан детаљ. Јер, како стоје ствари, исти ће наследити и Трампова администрација.
Онај септембарски споразум који је потписао амерички подсекретар за економски раст, енергетику и животну средину Хозе В. Фернандес и министар спољних послова Србије Марко Ђурић, има уобичајен назив: Споразум о стратешкој сарадњи у области енергетике. Кратко је написан, тек око 1.700 словних знакова (са размацима), текст је званичан, али се пажљивим читањем, по значају могу издвојити бар три важне тачке.
Први је да овај споразум има за циљ да „ прошири могућности америчких компанија да инвестирају у енергетски сектор Србије, унапређујући стратешко партнерство између две земље “.
Друга је да се очекује да ће споразум „ промовише америчке инвестиције, посебно у пројекте чисте енергије, који би могао да игра кључну улогу у зеленој транзицији и одрживом развоју Србије“ .
Трећа тачка да Споразум одражава „ вишегодишњи напор који укључује блиску сарадњу стручњака из пет америчких агенција, демонстрирајући посвећеност владе САД подршке америчким инвеститорима и подстицању иницијативе за одрживу енергију у Србији“ .
Укратко, акценат је на америчким инвестицијама које стижу у енергетски сектор Србије, али у складу са еколошким чистим и одрживим изворима енергије. Уз то, инсистирајући на поштовању најбоље праксе пословања, у саопштењу се наводи да САД „ охрабрују Србију да усвоји најбољу праксу коју су поставиле међународне организације попут Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), Комисије Уједињених нација за међународну трговину, права (УНЦИТРАЛ), Светске банке и Светске трговинске организације (СТО) “. Зато се констатује да „ САД снажно подржава високе стандарде отворености и транспарентности у јавним набавкама које су поставиле мултилатералне организације “.
Потписивање Споразума о сарадњи у области енергетике: Амерички подсекретар за економски раст, енергетику и животну средину Хозе В. Фернандес и министар спољних послова Србије Марко Ђурић (Извор: Министарство спољних послова Републике Србије)
Добро, можда ће бити боље после овог „охрабрења“ из Споразума САД-СРБ, јер је српско искуство у јавним набавкама за сада лоше: на конкурс се у 51% случајева јави само један понуђач (Извештај ДРИ за 2023. годину). Другим речима, нема конкуренције јер људи сумњају да су конкурси намештени, тј. да се унапред зна ко ће добити јавну набавку.
Не, вратимо се енергици и српским интересима. Логично је претпоставити да су у време потписивања овог споразума у септембру, већ увелико трајале припреме за санкције које ће САД увести Русији а које ће се односити и на Нафтну индустрију Србије (НИС). То смо сазнали 10. јануара, иако двадесетак дана раније 16. децембра, амбасадор САД у Србији, господин Хил, није могао да потврди да ће санкције бити уведене. И то је логично – док се не уведе, не може да их потврди.
Али, ево, 15. јануара у интервјуу који је одлично водио Југослава Ћосића на Инсајдер телевизији, одлазећи амбасадор Хил износи детаље о санкцијама који јасно упућују на амерички став у правцу Србије треба да иде у енергетском развоју и зашто је важан онај септембарски стратешки споразум. Нећемо препричавати интервју, може се погледати на хттпс: //ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=ЦјцКсЈМбл2о али, издвајам само неколико ставова који проистичу из тог интервјуа, а који су битни за енергетску будућност Србије: Русија никако не може бити власник НИС-а, а ако је кратак рок до 25. фебруара – направиће добар план и нове рокове министарства САД. Србија мора да буде суверена енергетски иу случају проблема, помоћи ће јој ЕУ и САД; Србија превише зависи од руског гаса; НИС-ом мора да управља српским менаџментом. Све је то речено у најбољем дипломатском маниру, истовремено, довољно у „целофану“ и довољно отворено, али уз јасну поруку: Руси су непожељни власници, морате их ослободити, хоћемо само српско власништво и српски менаџмент у НИС-у.
Најава интервјуа Југослава Ћосића са Кристофером Хилом, који је вођен 15. јануара 2024. на ТВ Инсајдер
Да не улазим у све детаље у којима се ово економско-власнишко питање претворило у пар екелленце политичко питање, али кад се помене српски менаџмент у јавним тј. државним предузећима, одмах се штрећем јер помислим на губитке ЕПС-а и директора Грчића (коме је председник Србије препоручио да се „мало одмори“), помислим на Србијагас и кумулиране губитке од милијарди евра пре неколико година које смо покривали из државног буџета, а слично је било и са ЕПС-ом… Помислим годинама на синониме „златна смо кока“ у медијима, јер су јавна предузећа била најважније. партијски плен, одмах после завршених избора и освајања власти, било која да је победничка партија у питању…
Не, ово клупко са америчким санкцијама и порукама је тек почело да се одмотава. Коме није јасно да се управо сада дешава велико геостратешко енергетско прекомпоновање овог дела света у којем живимо, и да се преко енергетике успоставља нова сфера руског или америчког утицаја, мислим да је у великој заблуди. Данас се ствари одвијају много брже него некада, па неће проћи много времена а ми ћемо то и да видимо.
Управо због свега овога што нам се сада у Србији дешава, поново се уверавам у једну генијалну констатацију нашег славног редатеља, сценарио и историчара уметности Ђорђа Кадијевића: „Српски народ има ту незгодну особину да са закашњењем схватања реалности“.
Да ли ћемо, једном, схватити на време нашу реалност?
