Strateški sporazum o energetici Sjedinjenih Američkih Država i Srbije – da li smo ga dobro razumeli?

Autor: Radojka Nikolić

Informacija za medije koju je američki Stejt Department objavio na svojoj zvaničnoj stranici pre četiri meseca, 18. septembra, naslovljena: Sjedinjene Američke Države i Srbija potpisale Sporazum o strateškoj saradnji u energetici (United States and Serbia Sign Agreement on Strategic Cooperation in Energy) možda je trebalo pažljivije da se čita i analizira, posmatrano iz sadašnjeg ugla, kada su nam poznate sankcije koje je pripremila američka administracija; doduše, odlazećeg predsednika Bajdena, ali se čini da „odlazeći“ i nije više bitan detalj. Jer, kako stoje stvari, isti stav će naslediti i Trampova administracija.

Onaj septembarski sporazum koji su potpisali američki podsekretar za ekonomski rast, energetiku i životnu sredinu Hoze V. Fernandes i ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić, ima običan naziv: Sporazum o strateškoj saradnji u oblasti energetike. Kratko je napisan, tek oko 1.700 slovnih znakova (sa razmacima), tekst je zvaničan, ali se pažljivim čitanjem, po značaju mogu izdvojiti bar tri važne tačke.

Prva je da ovaj sporazum ima za cilj da „proširi mogućnosti američkih kompanija da investiraju u energetski sektor Srbije, unapređujući strateško partnerstvo između dve zemlje“.

Druga je da se očekuje se da će sporazum „promovisati američke investicije, posebno u projekte čiste energije, koji bi mogli da igraju ključnu ulogu u zelenoj tranziciji i održivom razvoju Srbije“.

Treća tačka je da Sporazum odražava „višegodišnji napor koji uključuje blisku saradnju stručnjaka iz pet američkih agencija, demonstrirajući posvećenost vlade SAD podršci američkim investitorima i podsticanju inicijativa za održivu energiju u Srbiji“.

Ukratko, akcenat je na američkim investicijama koje stižu u energetski sektor Srbije, ali u skladu sa ekološki čistim i održivim izvorima energije. Uz to, insistirajući na poštovanju najbolje prakse poslovanja, u saopštenju se navodi da SAD „ohrabruju Srbiju da usvoji najbolju praksu koju su postavile međunarodne organizacije poput Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodnu trgovinu, prava (UNCITRAL), Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije (STO)“. Zato se konstatuje da „SAD snažno podržavaju visoke standarde otvorenosti i transparentnosti u javnim nabavkama koje su postavile multilateralne organizacije“.

Dobro, možda će biti bolje posle ovog „ohrabrenja“ iz Sporazuma SAD-SRB, jer je srpsko iskustvo u javnim nabavkama za sada loše: na  konkurs se u 51% slučajeva javi samo jedan ponuđač (Izveštaj DRI za 2023. godinu). Drugim rečima, nema konkurencije jer ljudi sumnjaju da su konkursi namešteni, tj. da se unapred zna ko će dobiti javnu nabavku.

No, vratimo se energetici i srpskim interesima. Logično je pretpostaviti da su u vreme potpisivanja ovog sporazuma u septembru, već uveliko trajale pripreme za sankcije koje će SAD uvesti Rusiji a koje će se odnositi i na Naftnu industriju Srbije (NIS). To smo saznali 10. januara, iako dvadesetak dana ranije 16. decembra, ambasador SAD u Srbiji, gospodin Hil, nije mogao da potvrdi da će sankcije biti uvede. I to je logično – dok se ne uvedu, ne može da ih potvrdi.

Ali, evo, 15. januara u intervjuu koji je odlično vodio Jugoslav Ćosić na Insajder televiziji, odlazeći ambasador Hil iznosi detalje o sankcijama koji jasno upućuju na američki stav o tome u kom pravcu Srbija treba ide u energetskom razvoju i zašto je važan onaj septembarski strateški sporazum. Nećemo prepričavati intervju, može se pogledati na https://www.youtube.com/watch?v=CjcQsJMbl2o   ali, izdvajam samo nekoliko stavova koji proističu iz tog intervjua, a koji su bitni za energetsku budućnost Srbije: Rusija nikako ne može biti vlasnik NIS-a, a ako je kratak rok do 25. februara – napravite dobar plan i ministarstvo finansija SAD će imati razumevanja za eventualne nove rokove; Srbija mora da bude suverena energtski i u slučaju problema, pomoći će joj EU i SAD; Srbija previše zavisi od ruskog gasa; NIS-om mora da upravlja srpski menadžment. Sve je to rečeno u najboljem diplomatskom maniru, istovremeno, dovoljno u „celofanu“ i dovoljno otvoreno, ali uz jasnu poruku: Rusi su nepoželjni vlasnici, morate ih se osloboditi, hoćemo samo srpsko vlasništvo i srpski menadžment u NIS-u.

Da ne ulazim u sve detalje u kojima se ovo ekonomsko-vlasniško pitanje pretvorilo u par exellence političko pitanje, ali kad se pomene srpski menadžment u javnim tj. državnim preduzećima, odmah se štrecnem jer pomislim na gubitke EPS-a i direktora Grčića (kome je predsednik Srbije preporučio da se „malo odmori“), pomislim na Srbijagas i kumulirane gubitke od milijardu evra pre nekoliko godina koje smo pokrivali iz državnog budžeta, a slično je bilo i sa EPS-om… Pomislim na sinonime „zlatna koka“ i „alajbegova slama“ kojima smo godinama u medijima označavali javna preduzeća, jer su bila najvažniji partijski plen, odmah posle završenih izbora i osvajanja vlasti, bilo koja da je pobednička partija u pitanju…

No, ovo klupko sa američkim sankcijama i porukama je tek počelo da se odmotava. Kome nije jasno da se upravo sada dešava veliko geo-strateško energetsko prekomponovanje ovog dela sveta u kojem živimo, i da se preko energetike uspostavlja nova sfera ruskog ili američkig uticaja, mislim da je u velikoj zabludi. Danas se stvari odvijaju mnogo brže nego nekada, pa neće proći mnogo vremena a mi ćemo to i da vidimo.

Upravo zbog svega ovoga što nam se sada u Srbiji dešava, ponovo se uveravam u jednu genijalnu konstataciju našeg slavnog reditelja, scenariste i istoričara umetnosti Đorđa Kadijevića: „Srpski narod ima tu nezgodnu osobinu da sa zakašnjenjem shvata realnost“.

Da li ćemo, jednom, shvatiti na vreme našu realnost?