DRAGAN BJELOGRLIĆ: Dokazujem svima da je naš posao važan za svako vreme

Prolećni Vivaldi forum, održan na Mokroj Gori od 2-4 juna 2021.godine

Autor: Radojka Nikolić

Specijalni gost tradicionalnog večernjeg “Vivaldi razgovora”, 3. juna 2021. godine, na temu “Intimne priče o (ne)uspehu” bio je biznismen i glumac Dragan Bjelogrlić. U razgovoru sa Srđanom Janićijevićem prošao je svoj stvaralački, glumački put u prošlih tridesetak godina, koji je označio kao luk (polukrug). Početak je Sirogojno, mladi partizan, pa Crni bombarder, kao mladi buntovnik koji hoće da menja svet, zatim Milan ratnik iz „Lepa sela lepo gore“ i na kraju, u ovim godinama, Tajkun – prema TV seriji, rekao je Bjelogrlić.

Na početku, neobično pitanje – „da li si bogat čovek“ i Bjelogrlićev odgovor:

– Zadovoljan sam svime što sam postigao u materijalnom smislu. Gluma je jedan specifičan put koji sam izabrao. Nikada u životu nisam primio lični dohodak, odnosno platu. Pošto sam već u ranim godinama izabrao da idem nekim svojim putem, koji je i rizičan, mogu da kažem da sam zadovoljan. A pitanje bogatstva je relativno…

„Senke“ prve na Amazon Prime platformi

– „Senke nad Balkanom“ su prva naša serija koja je ušla na jednu globalnu platformu, na Amazon Prime i bile su regionalni hit. Prikazivane su u Rusiji, Bugarskoj i Grčkoj. Generalno, mnogo je teže probiti se sa serijama. To nije samo pitanje i kvaliteta i određenih kriterijuma, već i kontakata sa distributerima, skretanje pažnje na neku kinematografiju, na neku sredinu… Ovaj svet platformi umnogome olakšava tu komunikaciju sa svetom, kaže Bjelogrlić.

Na pitanje da li bi otišao u inostranstvo, Bjelogrlić je ispričao svoje američko iskustvo, jer je posle premijere „Crnog bombardera“, 1992. godine, otišao u Los Anđeles:

– Tada je većina mojih prijatelja, kolega, otišla u inostranstvo. Takve su bile godine… Proveo sam dva, tri meseca tamo, pokušavajući da vidim da li bih mogao nešto da uradim, da pronađem sebe, da budem srećan, da se bavim svojim poslom… I vrlo brzo sam shvatio da, ako bih eventualno, tamo i pokušao nešto da radim u mom poslu, da bi to bilo povezano sa nizom kompromisa koji bi doveli do užasnog pada kvaliteta i rušenja svih mojih ideja i ideala. A ako bih isti takav napor uložio u Srbiji koja je tada bila pod sankcijama, bila u ratu, okružena ratom, da bih sa istom tom energijom mogao više da učinim u Srbiji. Zato sam se vratio u Srbiju i sa tim iskustvom napravio svoju prvu produkciju.

Ta prva produkcija bila je predstava koju je napravio sa kolegom Nikolom Kojom „Moja draga“. Za taj preduzetnički poduhvat uzeli su naziv firme Bjelinog brata. Butik se zvao „Kobra“ i nije imao nikakve veze sa filmom i pozorištem, ali su Koja i Bjela odlučili da ne menjaju naziv: „I ostade i danas taj idiotski naziv, kao da je neka indijska firma. Mnogi i misle da je firma iz Indije“, kaže Bjela uz smeh. No, pošto je Mokrogorska škola imala za temu preduzetništvo, Bjelogrlić kaže da njegova odluka da napravi kompaniju, odnosno produkcijsku kuću, nije nastala iz neke njegove želje da napravi biznis. I onda je ispričao dramatični povod koji ga je naterao da se bori za život i stvori nešto od čega se može živeti i raditi:

Hiperprodukcija TV serija

– Mi sada imamo jednu dosta čudnu situaciju, imamo hiperprodukciju serija koja mi se čini da nije toliko tržišna i da Srbija nema toliko potreba za serijama. Ovo što se u Srbiji dešava je više proizvod utakmice između velikih operatera. I ako pogledamo da jedan od tih operatera potpiše odmah za tri sezone, pa to nema nikakve logike… Ja se nadam da će, ipak, kvantitet dovesti do kvaliteta, što se delimično i dešava, rekao je Bjelogrlić i napomenuo da je, za razliku od televizijskih serija koje su eksplodirale, filmska industrija čak u nekoj defanzivi, pošto su bioskopi bili zatvoreni.

– Videćemo da li će bioskopi posle korone uspeti da se stave u trku pošto su godinu i po dana bili prazni, a ljudi su se navikli da gledaju filmove na platformama. Pitanje je kakav će uopšte biti povratak u bioskope, kaže Bjelogrlić.

– Kada sam se vratio iz Amerike i kad je počela pozorišna sezona, u septembru, oktobru 1993. godine, vladala je hiperinflacija u Srbiji. Igrao sam glavnu ulogu u predstavi koja se zvala „Život Jovanov“, bila je veliki hit i išla je na kartu više. Mi glumci smo uspeli da se izborimo da nas plate odmah posle predstave, jer ako bismo čekali da nam legne na račun, to bi se sasvim obezvredilo. Tako sam dobio gomilu dinara i otišao na piće sa nekim gostima koji su mi došli na predstavu. I dao sam sve pare, ali ni to nije bilo dovoljno da platim to piće, već sam morao da dodam još novca. To je bilo poražavajuće. Sutradan sam otišao kod upravnika Zvezdara teatra, ispričao sam mu to i rekao da je besmisleno. A na to mi je on rekao da nije vreme za pozorište i nije vreme za umetnost… Posle toga otišao sam do Nikole Koje i zajedno sa njim napravio predstavu „Moja draga“. Bio sam producent i bili smo glavni glumci, a predstava je bila hit dugo vremena… Iako nije umesno pričati o parama, samo tri-četiri meseca kasnije od te predstave smo zarađivali od 500 do 700 maraka po jednom izvođenju. To je bila jedna značajna pobeda, moja i njegova. Meni je bila bitna jer to nije bila borba da mi preživimo, nego da dokažemo sebi da je naš posao važan za svako vreme.

Socijalizam je bio bolji

Profesor Madžar – neumoran u postavljanju pitanja

Profesor Ljubomir Madžar je, tokom tri dana Vivaldi CEO foruma, pažljivo pratio sve događaje, panele i obraćanja. I imao je pitanja za učesnike, zavisno od toga o kom programu je reč. Tako je Dragana Bjelogrlića pitao za uslove rada u vreme socijalizma, jer je, prema zapažanju profesora Madžara, tada, ipak, izdvajano dosta novca za filmsku kulturu i za kulturu uopšte. Sa tim se složio i Bjela:

– U socijalizmu koji ja pamtim, a to je socijalizam 70-ih i 80-ih godina, mnogo se više davalo novca, gajile su se kulturne vrednosti i mnogo se više ulagalo u umetnost. Afirmisani su i kultura i obrazovanje i prosto je sistem vrednosti bio drugačiji. Kad držim predavanja na nekim fakultetima, onda kažem studentima da spadam u onu generaciju koja pamti bolji deo života kada je bila mlada. Jer, vrednosti koje pamtim iz socijalističke Jugoslavije, kao i celokupno društveno uređenje, za mene je mnogo pravednije i bolje nego ovo danas, odgovorio je Bjelogrlić na pitanje profesora Madžara.

Na to je profesor prokomentarisao da, iako u manjoj ili većoj meri političkog diktata i političkog uticaja u socijalizmu, ipak su snimljeni i neki filmovi koji su bili neverovatno slobodni i avangardni. „Crni talas u filmskoj industriji, na primer, bio je moguć u to vreme, tako da će ostati još dosta da se razmišlja o tome kako je socijalistički režim postupao prema, ne samo kinematografiji, nego prema kulturi u celini“, rekao je Ljubomir Madžar.

Dragan Bjelogrlić je tada imao 30 godina i nije hteo da prihvati upravnikovu konstataciju – nije vreme za tvoj posao. Šta je trebalo da uradi – da menja profesiju, da švercuje devize ili da otvara vulkanizersku radnju, kaže Bjelogrlić za koga je to bio prelomni trenutak:

– Dokazali smo sebi i drugima da stvari mogu da funkcionišu i da ne postoji ni jedno vreme koje isključuje tvoju profesiju. Ko to kaže, ide linijom manjeg otpora. Tako je to počelo, a godinu i po dana posle toga napravili smo film „Lepa sela lepo gore“. Doduše, to je bio poseban trenutak kada su uglavnom propale filmske produkcijske kuće. Nastao je jedan brisan prostor koji smo mi iskoristili, a posle filma „Lepa sela lepo gore“ i druge naše kolege su krenule tim putem da prave neku novu kinematografiju. U celoj toj stvari, moj osnovni motiv bio je da radim svoj posao na dostojanstven način. I da nije bilo rata, da nije bilo takvih okolnosti, ko zna da li bih krenuo u produkciju, ispričao je Bjelogrlić.

On kaže da je u svom glumačkom poslu imao uloge koje je radio jer su bile dobro plaćene, ali da kao reditelj i producent nije uvek dobro prolazio. Ali, želeo je da radi kvalitetne projekte. Zato se, kaže, seća razgovora sa jednim prijateljem, uspešnim biznismenom koga je molio za neko sponzorstvo. Dao mu je novac, ali je rekao – Dobro, brate, hajde prvo počni da praviš pare i kad napraviš pare, onda kreni da praviš umetnost. To je bila aluzija na Bjelin napor da u poslu ne snižava kvalitet i da se ne bavi jeftinom produkcijom koja je komercijalna i donosi novac.

– I tada sam mislio, a i danas mislim, da se ne može podeliti. Teško je, kad kreneš tim putem da kažeš, dobro sad sam malo zaradio pare. Ja mislim da treba da radiš najbolje što umeš, pa da se onda boriš da nekako napraviš od toga biznis, odnosno da ti se to isplati. I moraš da veruješ u ono što radiš! Ja sam uvek verovao da i kvalitet dobro prolazi kod publike i nisam nikad potcenjivao publiku, koliko god ljudi mislili da, što su gluplje stvari, to bolje prolazi. Nisam išao za tim da je publici potrebno samo da se kliberi, da treba da gleda nešto jednostavno, da je nešto ne zamara. Verovao sam da, ako napraviš zaista dobru seriju ili dobar film, da će to publika znati da prepozna i da će gledati. I mogu da kažem da sam u tome uglavnom i uspevao, rekao je Bjelogrlić.

A na pitanje Srđana Janićijevića šta mu je najveći uspeh u životu i na šta je najponosniji, Bjelogrlić je odgovorio, možda, za mnoge neočekivano:

– Ja sam najponosniji što sam uspeo u ovom svom poslu da sačuvam porodicu, da sam u braku 25 godina i imam dvoje divne dece i divnu ženu. Moj najveći uspeh je moja žena!

Za prve „Senke“ u minusu 100.000 evra

Objašnjavajući finansijsku stranu u snimanju filmova i serija, Bjelogrlić je ispričao da producent kod TV serije ne zavisi od uspeha gledanosti, već od toga da li je tačno procenio koliko je novca potrebno, uključujući i odmah zaradu.

– Ali, ima slučajeva, kao što je moj sa „Senkama 1“, da ne izračunaju dobro. Tako sam u „Senkama 1“ bio u minusu skoro 100.000 evra. Hteo sam da izguram kvalitet do kraja i samo sam se nadao da će serija uspeti i da ću uspeti da se izvučem u drugoj sezoni. To sam i uspeo. Pokrio sam taj gubitak, a nešto i zaradio, ispričao je iskreno Bjelogrlić.

Pa, iako Dragan Bjelogrlić ima dosta zamerki na mnoge tokove u srpskom društvu, kao i na to da nikad nije bila laka situacija u Srbiji, lekcija koju bi dao svojoj deci je sledeća:

– Da uvek probaju, koliko god mogu, da sreću i poslovnu i privatnu nađu pre svega ovde, u Srbiji. Da ne idu u inostranstvo. Moje iskustvo je da je teško naći sreću u inostranstvu. Možda se negde drugde mirnije živi, možda se lakše radi, ali u svojoj zemlji je najbolje živeti i raditi. I druga stvar na koju želim da ukažem jeste to što mnogi, u raznim delatnostima, često potcenjuju narod, potcenjuju obične ljude. To je nešto što mi strašno smeta i voleo bih da se promeni. Voleo bih da se malo više uvažavamo, da se malo manje delimo na prvo – Srbijance, na drugo –Srbijance. Treba da nekako tu razliku smanjimo. Tu mislim da, pre svega, elita ima jednu veliku obavezu, da prigrli taj neki „drugi deo Srbije“, a ne da ga prezire, poručio je Dragan Bjelogrlić srpskoj javnosti i menadžerima Vivaldi Prolećnog CEO foruma u „kasnim noćnim razgovorima“.