Dragan Stojmirović: U ovom poslu najmanje je potreban menadžer, a najviše majstor

Nišlija Dragan Stojmirović, prethodnih decenija, otvarao je, vodio i zatvorio tri firme; devedesetih je imao trgovinu, potom firmu za taksi usluge, a onda se okrenuo proizvodnji plastične ambalaže. Od 2014. je u oblasti reciklaže i proizvodnje gajbica za voće i, kako kaže, nema nameru više da menja „posao“

Dragan Stojmirović (50) je po struci mašinski i saobraćajni tehničar. Nišlija, iza koga je blizu tri decenije preduzetničkog staža, za Ekonometar priznaje da se nikada nije video na poslu „od 7 do tri, sa šefom iznad glave“.

– To je nešto u vama, tera vas da gurate svoju ideju. Nije lako. Naporno je, nemaš radno vreme tj. radno vreme preduzetnika je 24 sata, subotom i nedeljom… Ali, posle ovoliko godina, navikao sam. Do sada sam otvarao četiri firme i nadam se da više neću, kaže vlasnik i direktor DinasPlastika, firme za proizvodnju gajbica za voće od reciklirane plastike.

U dosadašnjoj karijeri, do pogona u Blacu u kome sedmoro stalno zaposlenih i povremeni radnici od prerađenog plastičnog otpada izrađuju gajbice potrebne voćarima, hladnjačarima, prošao je kroz različite oblasti.

Potraga za „šrederkom“ drobilicom

Prvi dogovor za naš razgovor za Ekonometar, morao je da sačeka Draganov povratak iz Evrope. Nekoliko dana proveo je u potrazi za mašinom „šrederkom“ drobilicom koja drobi plastične pogače, buriće, kante i druge masivne plastične predmete.

– Mlinovi koje imam to ne mogu da rade pa ću sa ovom mašinom zaokružiti proces. Bio sam u Nemačkoj, Poljskoj, Austriji… Dodaje da su u Srbiji takve mašine retko u ponudi. Na stanju ima četrdesetak “pogača” koje čekaju mlevenje, čime rešava problem repromaterijala za gajbe.

Po završetku školovanja najpre je radio za firmu Voće produkt iz Požarevca. Bio je komercijalista, zadužen za jug Srbije i Kosovo. Usled sunovrata društvenih firmi, prvo otvara STR. Dragstor je tokom devedesetih radio sve, dok Dragan nije shvatio da nema snage za borbu sa inflacijom.

– Uzmeš danas robu, do sutra inflacija pojede sve. Zatvorio sam prodavnicu jer bih propao.

Počinje da taksira i posle tri godine – 2006. sa kolegom otvara OK taksi: firmu sa 25 automobila, i još 15 „samostalaca“. Kako pojašnjava, nisu bili klasično taksi udruženje i uspešno su poslovali u Nišu.

– Ali, kao i svaka firma za prevoz, bila je limitirana naplata zbog visine cena usluge; video sam da tu nema perspektive, te 2012. izlazim iz tog posla.

Dobro zapažanje tokova na različitim tržištima, kontakt s ljudima, puno ideja i možda najviše hrabrost upuštanja u nove oblasti, doveli su Dragana do – plastike.

Jednostavno, uočio je da se u to vreme sirevi i drugi mlečni proizvodi, pogotovo sa Peštera, iz Sjenice, prodaju u kesama Tutinu, u drvenim kačicama.

Godinu dana posle bombardovanja kupuje prvu mašinu za proizvodnju plastičnih kantica i ambalaže za hranu. Ova treća preduzetnička epizoda trajala je sve do 2014. kada je otvorio DinasPlastik i specijalizovao se isključivo za plastične gajbe za voće.

– Kod nas svaka poslovna ideja brzo bude napadnuta od strane konkurencije. Sa koficama se lepo radilo dok nisu uletele firme sa velikim kapitalom. Mi “mali” nismo imali više šta da tražimo. Sve se više uvozilo iz Turske, Grčke, Austrije.

Kad se „uozbiljio„ prošao na konkursu EU PRO

Kroz program EU PRO Dinas-Plastik obezbedio je 30.000 evra za nabavku alata – tačnije kalupa za izradu gajbica.

Zapravo, Dragan je od lokalnih preduzetnika čuo za konkursni poziv i, kako kaže, prvi put nije prošao jer nije ozbiljno pristupio prijavi.

– Prošao sam u drugom pozivu kada sam se posvetio tome. U međuvremenu je otkazao angažovanu agenciju, jer nisu vodili računa o rokovima, pa je uz malu pomoć Draganova firma sve sama završila.

– Papirologija jeste zamorna: nije komplikovana, nego je obimna i mnoge stvari se ponavljaju na više mesta. To sam i rekao kada smo radili anketu.

Konkurs EU PRO je za bespovratna sredstva Evropske unije, a realizovan je u 99 opština po regionima Šumadije, Zapadne, Južne i Istočne Srbije. Trajao je tri godine, a EU je odvojila za te namene 25 miliona evra. Sredstva su korišćena za projekte privlačenja novih investicija, otvaranje novih radnih mesta, povećanje konkurentnosti lokalnih preduzeća, poboljšanje rada lokalnih samouprava, unapređenje socijalne inkluzije. Ove godine završen je prvi ciklus i sledi nastavak programa – EU PRO Plus. Brisel je opredelio novih 30 miliona evra. Sprovodioci programa su: Kancelarija Ujedinjenih nacija za projektne usluge UNOPS, Ministarstvo za evropske integracije Republike Srbije i resorna ministarstva i institucije Vlade naše zemlje. Ovaj program EU trajaće do 2023. godine.

Četvrtu firmu, sa osmehom dodaje, nada se neće napustiti.

– Otišao sam tamo gde niko neće da me uznemirava, jer je jako teško, i gde su šanse za konkurenciju minimalne. A svako ko želi da se oproba u reciklaži neka se javi, rado ću mu sve objasniti.

Firma se nalazi u Blacu, 65 km od Niša. U ponudi imaju pet modela gajbi, od najmanjih za maline i borovnice do velikih za šljive, jabuke. Kupci su hladnjačari, sušare, voćari. DinasPlastik je poznat po tome što 70 odsto proizvodnje predstavlja sirovina od reciklaže.

I kada se oštete tokom berbe, otkupa, u transportu, kupci mogu oštećene gajbe da donesu Draganu. Na primer, za 1.000 slomljenih gajbi od Dragana zauzvrat dobiju 400 novih. Izlomljene se kroz složeni proces nanovo melju, usitnjavaju, čiste, peru i tako osušena plastika ubrizgava u kalup i postaju nove gajbe.

Samo na zahtev kupca rade vanserijsku proizvodnju po ceni tri do četiri puta većoj od standardne. Gajbe su standarda nekadašnjih „fruktalki“ i „holandez” – ti su nazivi ostali još iz vremena stare Jugoslavije.

Prodaja je po jugu Srbije: osim Blaca i okoline, kupci su iz Kuršumlije, Prokuplja, Merošine pa sve do Aleksandrovca, Trstenika, na Kosovu. Neke manje isporuke imali su za Hrvatsku.

Ovih dana se zahuktava proizvodnja. Iako se gajbe najviše kupuju s prvim pristiglim zrelim voćem i povrćem – od početka aprila, sezona u pogonu Dinas-Plastika je u toku.

– Sada dogovaramo, proizvodimo i lagerujemo. U ovom poslu najmanje je potreban menadžer, a najviše majstor. Održavanje mašina je teško. Kad se jednom startuje, pogon radi neprekidno 24 sata, mesec dana. Ne isplati se gašenje i ponovo startovanje zbog velikog utroška struje.

Vlasnik i direktor koji ponekad i više dana neprekidno boravi u Blacu, iako je teško, ne žali se.

– Po struci sam mašinac i prilično se razumem u tehniku, pneumatiku, elektroniku. Kod plastike je sve izazov i učite do kraja života. Nikad ne možete sve da naučite. Taman mislite savladali ste, kad se pojavi novi materijal.

Još uvek nije zaokružio potpuni ciklus reciklaže, ali visok procenat sirovine dolazi iz reciklaže – 60, 70 odsto. U planu je za naredni period da sva proizvodnja bude od recikliranog materijala.

Brine ga već sada izražen nedostatak umešnih majstora: mašinaca, električara…

– Oni koji su znali posao odavno su pokojni ili nisu više u stanju da rade. A mlađi? Dobri i vredni su pobegli u inostranstvo, za veće plate. Ovi što hoće da nauče nemaju od koga, većina mladih nema radne navike. Nisam optimista. Pogotovo u sektoru reciklaže i plastike. Sve što znam prenosim na sina. Iako studira, tu je sa mnom, uči i nadam se da će nastaviti posao.

Draganovo predviđanje je kako će se u Srbiji male kompanije vratiti na model rada od pre 100 godina.

– Radiće samo porodica i ljudi iz bliskog okruženja. Niko ne shvata koliko je već prisutan problem radnika! Ja bih voleo da dajem platu i 2.000 evra. Pojedinačno gledano da radnik zaradi više od mene, da bude motivisan! Ali, takvih radnika je sve teže naći.

A. Mirković