Dr Branimir Jovanović, bečki institut: Ne može biti oporavka i većeg ekonomskog rasta u Srbiji, bez razrešenja političke krize

Autor: Radojka Nikolić

„Dva su razloga za slabije ekonomske rezultate Srbije u 2025. nego što se očekivalo pre godinu dana. Prvi je globalne prirode – slabije strane investicije, kako posledica globalne neizvesnosti.

Strane investicije u Srbiji će 2025. godine verovatno biti za trećinu manje nego 2024. godine: umesto 6% BDP-a, biće oko 4%. Pošto su strane investicije bile glavni motor rasta prethodnih godina, njihovo usporavanje neminovno vodi usporavanju ukupnog rasta.

Drugi razlog je domaće prirode, i to je, naravno, politička kriza. Stanje u Srbiji prosto nije normalno. Uz takvu podeljenost, naelektrisanost i agresivnost u društvu, teško je očekivati veći ekonomski rast. To svakako nije glavni razlog usporavanja, ali je i to uticalo.

Možda još važnije: bez razrešenja političke krize ne može da bude oporavka i većeg rasta“.

Tako je dr Branimir Jovanović, ekspert za Zapadni Balkan u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije odgovorio na moje pitanje o tome kako, kao istraživač čuvenog bečkog instituta, tumači pad privrednog rasta (BDP) Srbije u 2025. godini sa planiranih 4,2% na oko 2%.

U razgovoru za portal www.magazinbiznis.rs dr Jovanović objašnjava šta su najveće prepreke za ekonomski razvoj Srbije i Zapadnog Balkana, sa posebnim akcentom na najavljeni ulazak Crne Gore i Albanije u Evropu Uniju već do treće dekade ovog veka. Ako se to i dogodi, situacija će biti prilično loša za Srbiju, ali i za druge države Zapadnog Balkana, smatra dr Jovanović.

Ovo je, inače, peta godina da sa dr Branimirom Jovanovićem za Magazin Biznis radimo intervju krajem decembra, kojim sumiramo ekonomsko stanje na kraju godine i najavljujemo procene i očekivanja od sledeće godine.

U pravljenju tog bilansa stanja za srpsku ekonomiju u 2025. godini, pitala sam dr Jovanovića: Šta vidi kao najveće probleme po ekonomski razvoj Srbije kratkoročno i srednjoročno?

„Kratkoročno je to, bez sumnje, tekuća politička kriza. Ona nije glavni razlog za slab rast ove godine, ali bez njenog razrešenja ne mogu se raditi reforme koje su potrebne da bi se ubrzao rast. Pa, ni reforme koje su potrebne za ulazak u EU.

Srednjoročno, rekao bih da je najveći problem što Srbija primenjuje pogrešan i zastareo ekonomski model. Ovaj model koji Srbija trenutno ima zasniva se na dva stuba – snažne državne investicije u infrastrukturu i veliki priliv stranih investicija, pre svega u proizvodnji. Taj model je imao neke dobre rezultate: Srbija je postala regionalni ’powerhouse’ kada je proizvodnja u pitanju, naročito u automobilskoj industriji. Privlačila je investicije i sa istoka i sa zapada, izgradila je puteve, zaposlila je dosta ljudi“.

Investicije u infrastrukturu preporučuju i međunarodne institucije – Svetska banka, MMF…

„Ali, dva stuba – državne investicije i strane investicije – nisu dovoljna da nose rast. Ja stalno kažem: kao što stolica nije stabilna ako ima samo dve nogare, tako ni privreda ne može da bude. Potreban je treći stub, a kada je srpska privreda u pitanju, to su domaće investicije. One su u Srbiji među najnižim u Evropi.

Razloga je više, ali jedan je svakako i to što vlast ne želi da podržava domaće investicije, jer se boji konkurencije. Taj srpski model ’na dva stuba’ je bio i dosta nestabilan – Srbija je imala čak četiri recesije u poslednjih 15 godina, duplo više nego što bi trebalo po nekim ekonomskim teorijama“.

Šta je vaša preporuka – kako da Srbija podstakne domaće investicije?

„Ono što naš institut decenijama zagovara – ne samo za Srbiju, nego za čitavu Istočnu Evropu – jeste industrijska politika. Država mora da izabere koji sektori će biti nosioci rasta u budućnosti i da dizajnira posebne mere kojima će podržati te sektore.

Recimo, odlučite da Srbija razvija organsku hranu, električne automobile, obnovljivu energiju, napredne IT usluge – i onda razvijate posebne programe za svaki od tih sektora, duž celog proizvodnog ciklusa. Od prirodnih resursa, preko istraživanja i razvoja i saradnje sa univerzitetima, do same proizvodnje, pa sve do marketinga i postprodajnih usluga.

To nije izmišljanje tople vode. Mnogo zemalja u svetu je već radilo ovako, a najnoviji primer je Kina, koja je na ovaj način postala svetski lider u električnim automobilima. Zato, sve što Srbija treba da uradi jeste da otvori oči i uči od drugih“.

Kako tumačite najavu EU da će najpre članice postati Crna Gora i Albanija, a da je za ostale neizvestan datum?

„To je, nažalost, realnost. Meni se ta realnost ne sviđa, jer mislim da čitav region treba da uđe u EU zajedno, i zbog regiona, i zbog EU, i to što brže. Ali, EU ne želi da prihvati ceo region, a sa druge strane mora da prihvati nekog – i zbog toga što je ovo najduži period bez proširenja u istoriji EU, kao i zbog toga što se čini da će morati da prihvati Ukrajinu, u sklopu mirovnih pregovora i dogovora tamo.

Zato je prihvatanje Crne Gore i Albanije neka vrsta Solomonskog rešenja. Njih je zajedno 3 miliona, to je kao jedan malo veći evropski grad, a usput se zaokružuje i Jadran članicama EU, što takođe dobro dođe“.

Dr Jovanović: Proširenje EU – tužna priča

„Čitava saga sa proširenjem EU je, u stvari, jedna veoma tužna priča. Ili možda bolje – jedna od tužnih priča u ciklusu evropskih tužnih priča, koja oslikava slabljenje Evropske unije. Jer, u trenutku kada se čitav svet bori za teritorije, Evropska unija odbija da se proširi. Kao da ne želi da poraste, da postane jača. I nekako logično mu dođe da ko ne želi da ojača, mora da oslabi“.

Koje ekonomije Zapadnog Balkana imaju izgleda da najbrže rastu u narednom periodu i zašto?

„Mislim da i tu nema velikih dilema. Na kratak rok, najbrže će rasti Albanija i Kosovo, zato što su oni najmanje razvijeni. Manje razvijene ekonomije, u principu, brže rastu. Dodatni razlog je da su oni manje zavisni od globalnih dešavanja. Crna Gora će ih pratiti, a ostali će kaskati, što zbog domaćih političkih problema, što zbog nepovoljnog globalnog okruženja.

Na sredji rok, očekuje se da Albanija i Crna Gora rastu brže od ostalih, zbog EU integracija. Sve studije pokazuju da ulazak u EU povećava rast za oko 2%. Sva su očekivanja da će Albanija i Crna Gora postati članice 2030. godine“.

Pa, kako će izgledati ekonomska slika Zapadnog Balkana za nekoliko godina kad članice postanu i Crna Gora i Albanija?

„Ipak bih zadržao dozu rezerve oko toga da li će Crna Gora i Albanija zaista ući u EU. Kada pričate sa ljudima iz Evropske komisije, ili čak sa analitičarima iz Zapadne Evrope o ovome, oni obično kažu – pa, ne znam baš… Proširenje EU treba da ratifikuju sve zemlje članice, a to neće ići tako lako.

Francuska, recimo, mora da obezbedi većinu od 60% u Skupštini, ili referendum. I jedno i drugo deluje kao skoro nemoguća misija. U tom periodu će biti verovatno i predsednički izbori tamo, a možda i novi parlamentarni, pa je teško očekivati da Crna Gora i Albanija u tim uslovima Francuzima budu prioritet. Onda je tu i ekstremna desnica, koja je eksplicitno protiv proširenja, i koja će verovatno iskoristiti ovu situaciju da priča o tome kako će ponovo doći neki „divljaci sa Balkana“ da uništavaju Francusku. Slično se može desiti i u nekim drugim državama, recimo u Holandiji. Ne kažem da nije moguće – samo da neće ići tako glatko“.

Ali, ako, ipak dođe do toga. Šta dobija Balkan?

„Ako, ipak, dođe do toga, biće to pomalo nakaradna slika. Biće to svakako nova podela na Balkanu. Argument koji forsiraju zagovornici ulaska Albanije i Crne Gore jeste da će njihov ulazak motivisati ostale u regionu da ubrzaju reforme – jer će shvatiti da je ulazak u EU moguć, i jer će uvideti da EU poboljšava život.

Ali, ja nisam siguran da će se to desiti. Evo, ušla je Hrvatska, pa ne vidim da je to motivisalo Srbiju ili Bosnu da ubrzaju reforme. Mislim da će se desiti upravo suprotno – da će demotivisati ostale“.

Dakle, članstvo Crne Gore i Albanije u EU uticaće negativno na ostale članice Balkana koje neće biti u članstvu?

„Da. Mislim da će uticati negativno. Jer će se to shvatiti kao – evo još jedne potvrde da nas EU stvarno ne želi. Posebno ako uđe i Ukrajina, koja je,  da budemo realni, iza svih balkanskih zemalja po skoro svim kriterijumima za članstvo. Demotivisaće ostale da rade reforme koje su potrebne za ulazak u EU, smanjiće podršku za EU i pojačaće evroskepticizam. To će takođe otvoriti i vrata ostalim akterima da šire svoj uticaj u regionu – Rusiji na političkom polju i Kini na ekonomskom – što će dodatno udaljiti ostatak regiona od EU“.

Bilans 2025. godine

„Godinu 2025. završavamo sa carinama na najvišem nivou u poslednjih stotinak godina, ali i sa rekordnom berzom, uz priče o balonu u veštačkoj inteligenciji. Rekordna će, izgleda, biti i svetska trgovina – oko 35 triliona dolara – uprkos rekordnim carinama. I globalni ekonomski rast biće sasvim solidan – 3,2%, slično kao i 2024. godine.

U Evropi je 2025. godine glavna novost bila najava većeg trošenja na naoružanje. Pre svega, nemačka najava da će investirati 1.000 milijardi evra u narednih deset godina, delom u naoružanje, delom u infrastrukturu“, navodi dr Jovanović.

Vi ste zagovornik opcije da ceo region Zapadnog Balkana uđe u članstvo…

„Da, ja sam pristalica da čitav region uđe u EU zajedno, i to što pre. Ako su mogli da nađu rešenje za Bugarsku i Rumuniju, sa onim privremenim Mehanizmom za saradnju i verifikaciju, pa ako mogu da nađu način sa Ukrajinom, mogu i za sve nas na Balkanu.

Ili, ako je neizvodljivo da svi zajedno uđemo kao punopravne članice, jer nije sve do EU, nešto je i do nas samih – onda da se ostalima iz regiona da neki bolji status nego što imaju sada. Nešto između trenutnog statusa i punog članstva.

Ono što mi zagovaramo kao institut je pristup EU budžetu: da zemlje koje neće ući u EU počnu da dobijaju transfere iz EU budžeta kao da su punopravne članice, ali bez prava glasa i bez slobodnog pristupa EU tržištu“.

To bi ubrzalo razvoj ekonomija Zapadnog Balkana, ali to su značajna sredstva iz budžeta EU?

„Na taj način bi se sredstva koja dobijamo od EU – trenutno uglavnom kroz IPA fondove – povećala 4 puta. To su sve nepovratna sredstva, za infrastrukturu, škole, bolnice i slično. Istraživanja pokazuju da je glavni mehanizam preko kojeg članstvo u EU utiče na bolji kvalitet života upravo priliv transfera iz EU budžeta.

Time bi se i sprečilo da Albanija i Crna Gora počnu da napreduju puno brže od ostalih u regionu nakon što postanu članice, a ujedno bi se poslala i poruka da EU i dalje brine o regionu i da ga ne ostavlja po strani“.

Pa, kako će se pokazati nova ekonomska nejednakost ZB? Nove članice će imati više novca da dostignu standarde EU?

„To će biti glavni problem. Jer je novac koji članice EU dobijaju iz EU budžeta otprilike četiri puta veći od onoga što dobijaju pre članstva putem IPA fondova. Recimo, Albanija poslednjih godina dobija oko 150 miliona evra godišnje iz IPA fondova. Nakon članstva u EU dobijala bi oko 700 miliona. To su, ponavljam, nepovratna sredstva! Dobijate novac za džabe, da biste poboljšavali infrastrukturu i sve ostalo.

Umesto da uzimate kredite od Kineza da biste gradili puteve ili železnicu – ili od bilo koga drugog (uzred, nemam nešto protiv Kineza) dobijate taj novac od EU, bespovratno. Srbija bi, recimo, nakon članstva, prema procenama Centra za evropske politike, dobijala oko 2,5 milijarde evra svake godine (sada dobija oko 600 miliona)“.

I Bečki institut u kojem radite, pravio je studije na tu temu?

„Samo jedan primer: procene našeg instituta su da bi, prema trenutnim trendovima, Srbiji trebalo 29 godina da dostigne EU prosek, odnosno BDP po glavi stanovnika. Albaniji bi trebalo 30, a Crnoj Gori 50.

Međutim, ako Albanija i Crna Gora uđu u EU, njima bi trebalo oko 20 godina. Dakle, prestigle bi Srbiju. Slično je i sa drugim indikatorima, ne samo sa BDP-om.

Zato je najsigurniji način da poboljšate život svojih građana – članstvo u EU. Ako neko još sumnja u to, neka ode u Bugarsku – najsiromašniju članicu EU. Bugarska je pre 20 godina bila gora od Srbije u skoro svakom pogledu. Danas je puno, puno ispred. Ili pogledajte Hrvatsku: veliki deo razvoja koji ima poslednjih nekoliko godina vezan je za EU novac“.

Šta mislite, čuje li ovo neko u Srbiji?

„Trebalo bi. Jer bi Srbija stvarno trebalo da uradi sve što može da uhvati ovaj voz u kome su trenutno Crna Gora i Albanija, i da postane članica EU do 2030. godine.

Ono što koči Srbiju nije EU, već Srbija sama. Ako Srbija želi da uđe u EU, mislim da je EU spremna da je prihvati, za razliku od Makedonije ili Bosne“.

Šta pokazuju istraživanja na kojima radite?

„Zavisi od oblasti. U digitalizaciji je Srbija skoro dostigla EU. Prema procenama našeg converge2eu projekta, Srbija je već na oko 95% EU proseka, i za tri godine bi trebalo i da nadmaši EU.

U zdravstvu i obrazovanju je stanje još uvek relativno dobro – preko 80% EU nivoa, što je uglavnom nasleđe iz prethodnog sistema, kada se znatno ulagalo u te oblasti. Ali, nažalost, poslednjih godina nema progresa, pa Srbija uopšte nije ni na putu da dostigne EU.

U ekonomiji je stanje solidno – ima progresa poslednjih godina, u velikoj meri zbog rasta plata i penzija, i tu bi Srbija trebalo da dostigne EU za oko 35 godina. Socijala je negde na sredini, tu će biti potrebno oko 50 godina.

Ali u vladavini prava, životnoj sredini i infrastrukturi Srbija, prema trenutnim trendovima, ne bi dostigla EU ni za 100 godina“.

Uh, baš pesimistično. Pa, kakva će biti ekonomska 2026. godina? Kako da Srbija reši probleme koje ima?

„Sve će se vrteti oko izbora. Studenti ih traže mesecima, predsednik ih je takođe najavio, tako da mislim da ih sada već svi očekuju. I to će otvoriti vrata za dalje promene. Tako da, ako imam jednu novogodišnju želju za Srbiju za 2026. godinu, to je da se izbori raspišu što je moguće ranije. Pa neka pobedi bolji. Najgore je imati užas bez kraja, a bojim se da Srbija odlaganjem izbora postaje to“, ocenio je dr Branimir Jovanović u našem tradicionalnom novogodišnjem intervjuu za www.magazinbiznis.rs

 Kakva će biti ekonomska 2026. globalno?

„Sve institucije koje se bave prognozama smatraju da će biti slična prethodnoj. MMF, Svetska banka i drugi prognoziraju da će globalni rast biti oko 3%, slično kao ove godine. U Evropi će biti oko 1%, takođe slično kao ove godine. Nemačka takođe oko 1% – s tim što je to blago poboljšanje u odnosu na ovu godinu, kada se rast očekuje da bude tek 0,2% ili tako nešto. Kina bi trebalo da uspori, na oko 4–4,5%.

Ali, mislim da ove projekcije ne reflektuju ono što će se stvarno dešavati i izazove sa kojima će se svet suočavati. Mislim da će biti neizvesno i da ne možemo ni da predvidimo koji će biti izazovi – osim što možemo da budemo sigurni da će biti nesigurno“, smatra dr Jovanović.