Andrija Rusan: Dobre arhitekture nema bez politike, ali i loše arhitekture nema bez politike

Autor: Radojka Nikolić

U jednom od svojih intervjua za zagrebačke medije, Andrija Rusan, vrhunski hrvatski arhitekta (rođen 1957.) imao je i sledeću ocenu: „Dobre arhitekture nema bez politike“. Tom kvalifikacijom sam i započela naš razgovor, u Beogradu, 5. oktobra.

Andrija Rusan, istaknuti zagrebački arhitekta ima iza sebe blistavu karijeru sa značajnim ostvarenjima (porodične kuće, poslovne zgrade i enterijeri). Osim toga, Rusan je i osnivač najveće stručne manifestacije u regionu ORIS DAYS. Za svoja ostvarenja je više puta nagrađivan, a u Beogradu je bio jedan od deset predavača na 7. Međunarodnom kongresu “Održiva arhitektura – energetska efikasnost” koji je održan od 4. do 6. oktobra.

U jednoj od izjava kažete da dobre arhitekture nema bez politike. Šta pod tim sve podrazumevate?

„Da, dobre arhitekture nema bez politike, ali i loše arhitekture nema bez politike. Objašnjenje je vrlo jednostavno i, zapravo, nije ideološki tako mnogo obojeno. Svaka vladajuća politika drži novce i donosi odluke, ona upravlja. Prema tome, ako nemate saglasnost politike, ako joj se ne dopadnete, nećete moći raditi. Mi arhitekti se želimo dopasti bilo kom investitoru, bez obzira na to da li je to politika, privatnik, crkva, neka korporacija i slično. Mi se moramo dopasti kroz naše projekte, jer moramo opstati na tržištu. Vrlo je jednostavno, tu su novci, tu su mehanizmi kojima se odlučuje. Politika odlučuje da se grade važni objekti – društveni, poslovni, urbanistički. Ako nemamo podršku politike, onda neće biti arhitekture, koliko god da je ona dobra na papiru“.

Ali, onaj ko ima novac, pogotovo kad su to političari, on ima i neke ideje. Šta to znači? Vi, onda, morate da im se prilagođavate?

„Ne, ne. Sa svakim investitorom morate uspostaviti neki kontakt. Morate se ili dopasti investitoru ili vam on mora slepo verovati. Naravno, tu je i velika odgovornost. Morate da razumete investitora. Ja veoma volim i imam potrebu razgovarati sa investitorima. Tako je i sa političarima, morate razgovarati i shvatiti zašto se nešto radi, što to znači i morati ostati moralno čisti u tome. A to znači da ostanete moralno čisti i da radite profesionalno dobru arhitekturu. Morate znati gde su granice. Može se raspisati neki konkurs, na primer, gradonačelnik to uradi, napravi konkurs za 50.000 kvadrata, a onda dođe i kaže da nemaju za toliko već samo za 30.000 kvadrata. I, sad, vi možete da kažete: ne dolazi u obzir, to narušava moju ideju i slično… Ili, možete da korigujete svoj projekat i napraviti kompromis. Raditi arhitekturu je i umeće kompromisa. To ne znači da bez politike nema arhitekture, to ne znači da se treba klanjati političarima, ali tamo je moć, tamo su novci, tamo su sistemi odlučivanja i to ne možete ignorisati. To vam je kao kad uđete u bolnicu: vaše zdravlje zavisi od lekara, oni imaju moć i mehanizme i morate im se prepustiti. Ne možete reći: ja hoću tri tablete, a ne pet. Ali, sa političarima morate razgovarati. Uspešne arhitekte, osim što moraju biti kreativni i talentovani, moraju i znati komunicirati“.

Šta kaže vaša praksa? Da li ste imali takve situacije?

„Da, imao sam te situacije. Moram priznati da sam nekad i ispao iz igre jer se, naprosto, nismo našli“.

Niste hteli da pravite kompromis?

„Ako ja lično procenim da mogu da napravim kompromis koji neće ugroziti moju poziciju, moju arhitekturu, moje znanje – onda prihvatam. Jer, već veoma dugo radim i nekako si umišljam da ne smem raditi samo zato da bih dobio neke novce. Ja zato i kažem investitorima – sve je to proces. I moje predavanje ovde na kongresu je ne samo o rezultatima, nego o procesu u kojem komunicirate sa investitorima i pronalazite načine kako doći do cilja koji vas zadovoljava. Jer, investitori će otići, a iza mene će ostati ’moja kuća’. Možda će neki ljudi doći za pet godina i reći – šta li mi je bilo da sam tako što uradio. Arhitekta zato mora voditi računa o svom imenu, iako ima i onih kojima su važniji novci. Mada, ja i njih razumem…“

Hrvatska država je pre dvadesetak godina počela obiman ciklus izgradnje i Vi ste to označili kao veliku šansu za arhitekturu. Ali, kad država gradi, obično je to „konfekcijska izgradnja“. Kako ste Vi u tome videli šansu za arhitekturu?

„To je bila stanogradnja za mlade ljude kojima treba pomoći i privući ih da ostanu i žive u Hrvatskoj, na primer, na Cresu. Tada je država raspisala konkurse za svaku lokaciju. I to su zaista bili pravi konkursi na koje su se javljali mladi ljudi. To je bila važna tačka za preokret u hrvatskoj arhitekturi posle devedesetih godina koje su na čitavom jugoslovenskom prostoru predstavljale jednu noćnu moru arhitekture, građevinastva, kapitalizma…

Javljali su se zaista mladi arhitekti i najedanput je nastalo desetina kuća u dve-tri godine. Kvalitetnih, dobrih kuća. To je bio pomak u hrvatskoj arhitekturi“.

Novac, političari, odluke… Kad to pominjemo, a u Beogradu ste, ne mogu a da Vas ne pitam: kako komentarištete projekat Beograd na vodi?

„Imam prijatelje u Beogradu još od davnih vremena. Još osamdesetih sam dolazio u Beograd. Bio sam u Savezu arhitekata Hrvatske i imali smo saradnju, ostali smo prijatelji do danas. Zato znam nešto o tom prostoru. Mislim da se tako grad ne sme promišljati, da zaista treba dobro promisliti šta se u jednom gradu radi, pogotovu u jednom gradu koji ima svoju matricu i svoju atmosferu, neke svoje posebnosti. Pre nekoliko meseci sam prošetao i provozao se Beogradom na vodi i utisak je da te kuće mogu biti bilo gde u svetu. Te ulice mogu biti bilo gde u svetu. Beograd je grad koji ima svoju atmosferu. Beograd ostavlja utisak na svakog ko dolazi. Balkanski, jugoistočni deo Evrope, srednje Evrope je toliko bogat, toliko premrežen uticajima, da se ne bi smelo dozvoliti da nastanu samo tako neki prostori i delovi grada. Pogotovo na tako izuzetnom mestu, jer to je nepopravljivo. Tu će izrasti stabla, ali nisam siguran da će se stvoriti atmosfera. Ja ne želim da se pačam u politiku susedne zemlje, ali bi mi bilo draže da se duže promišljalo jer bi, verujem, rezultati bili topliji.

Ono što je najvažnije, Beograd na vodi je promenio ne samo vizuru Beograda, već i ambijent. Prostor. A grad nisu samo kuće, nego ljudi i prostori…“

Investicije u izgradnju nekretnina danas su postale veliki biznis? Kako se arhitektura razvija kad novac ima ključnu ulogu? Je li uvek tako bilo?

„Naravno, nije tako bilo. Živeli smo u socijalizmu u kome privatno vlasništvo nije bilo moguće u takvom obimu kao što je danas. U Jugoslaviji smo imali mnogo više promišljanja šta treba graditi. Taj sistem je bio uređeniji i promišljeniji, iako nisam neki radikalni zagovornik Jugoslavije, ali to je druga priča. I tada je politika određivala taj sistem i često je usmeravala kome će se dati posao. Danas je politika možda manje uticajna na to, ali zato novac mnogo više utiče. Ali, mi arhitekte smo uvek radili za one koji su mogli graditi, bez obzira na to da li su bili plemići, kraljevi, crkva, stranci, domaći, poznati i nepoznati bogataši…Meni se više puta dogodilo u karijeri da me pitaju: pa, kako ti možeš za njega raditi, vidiš u novinama za šta ga optužuju… A ja kažem: sve dok on dolazi slobodan u moj ured, mogu raditi za njega, inače bi on bio već u Remetincu…“

Kakvi su, onda, savremeni investitori?

„Različiti. Ali i tu se poboljšavaju stvari. Investitori su postali uljuđeniji. Danas arhitekti koji drže do sebe ne rade neoklasicističku arhitekturu. Sada je arhitektura promišljenija, elegantnija… Svi mi imamo pravo na svoje mišljenje, ali danas su investitori promišljeniji, iako svega ima“.

Šta vam je ostalo kao neobičan zahtev od onoga što ste radili?

„Iskreno, postoje neki projekti koje ne bih baš hteo javno pokazivati, ali investitor je bio ljubazan, pristojno je platio. No, to su neki privatni manji zahvati i ne verujem da sam napravio nešto baš toliko loše. Mislim da mogu stati iza svake kuće koju sam projektovao, pogotovo one koja je u javnom prostoru“.

Ova konferencija je o održivosti arhitekture? Šta je vaša poruka?
„Kvalitetno projektovana, kvalitetno izvedena arhitektura, primerena zdravom razumu je održiva arhitektura“.

Šta podrazumevate pod tim?

„Vrlo često se održiva arhitektura vezuje uz razvoj tehnologije. Naravno da razvoj tehnologije pomaže održivoj arhitekturi, ali se treba držati i tradicionalne arhitekture koja je odraz života na određenom mestu, u određenim vremenskim uslovima. Zato su u Dalmaciji kuće od kamena, a u planini su kosi krovovi zbog snega, da se ne zadržava…Kad sve to proučimo i pogledamo, i kad dodamo savremene materijale, onda ćemo doći do održive arhitekture“.

Čemu se teži u savremenoj arhitekturi?

„Nakon osamdesetih i devedesetih godina, kad je svet arhitekture izbrisao modernističku arhitekturu, danas arhitektura ide u pravcu neke promišljene, nove i čišće dekorativnosti. Veoma mi je drago zbog toga i mislim da je to svetski trend“, rekao je Andrija Rusan u intervjuu za www.magazinbiznis.rs