Bečki institut, Branimir Jovanović: Srpska privreda je sklona fluktuacijama – prosečna stopa rasta u poslednjih 20 godina je samo oko 2%

Autor: Radojka Nikolić

„Srpska privreda je sklona fluktuacijama. Srbija nije imala rast od preko 4% tri godine zaredom, još od početka 2000-ih. Poslednjih 15 godina imala je čak četiri recesije – 2009, 2012, 2014. i 2020. To je prosto previše. Prosečna stopa privrednog rasta u poslednjih 20 godina je samo oko 2%. Naravno da se ove stvari mogu promeniti, ali ja ne vidim jasne signale da bi se to moglo desiti, jer stari problemi ostaju“, rekao je Branimir Jovanović, ekspert za Zapadni Balkan u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije WIIW, u ekskluzivnom intervjuu za moj portal www.magazibiznis.rs .

Jedan od najvažnijih problema Jovanović vidi u tome što u Srbiji nema dovoljno privatnih, domaćih kompanija: „Na listi 100 najvećih firmi u Srbiji svake godine dominiraju strane i državne firme. Domaćih privatnih firmi gotovo da nema, a one su važne iz više razloga. Prvo, one ne iznose profit iz zemlje, profit ostaje u Srbiji i dalje se reinvestira, što doprinosi ekonomskom rastu i razvoju. Drugo, domaće firme imaju bliži odnos sa lokalnom zajednicom—više podržavaju društvene inicijative i ulažu u lokalne projekte. Treće, one obično bolje razumeju lokalno tržište i potrebe potrošača, što im omogućava da budu inovativnije i konkurentnije“, naglašava Jovanović.

No, o procenama ukupnih ekonomskih tokova u 2024. godini za Srbiju, Branimir Jovanović kaže da će ova godina biti relativno dobra:

„Rast od 4,3% u prvoj polovini godine će usporiti u drugoj polovini 2024. Prvi razlog je uporedna baza – rast u drugoj polovini prošle godine bio je 3,7%, a u prvoj samo 1,3%. Drugi razlog je što realne plate neće više rasti tako snažno kao do sada, jer se inflacija stabilizovala oko 4%. Ali, uprkos tome, ova godina će biti relativno dobra“.

A sledeća? Kakva će biti 2025.?

„Da, važnije pitanje je šta će se dešavati sledeće godine i nakon toga. Projekcije našeg instituta su da će rast malo usporiti, zbog toga što će rast plata usporiti, a time i potrošnja. Ostala dva stuba rasta – strane investicije i ulaganja u infrastrukturu – očekuje se da budu dobri, ali oni sami nisu dovoljni da donesu rast od preko 4%.

Drugi problem je što je srpska privreda sklona fluktuacijama. Srbija nije imala rast od preko 4% tri godine zaredom još od početka 2000-ih. Poslednjih 15 godina imala je čak četiri recesije – 2009, 2012, 2014. i 2020. To je prosto previše. Prosečna stopa rasta u poslednjih 20 godina je samo oko 2%. Naravno da se ove stvari mogu promeniti, ali ja ne vidim jasne signale da bi se to moglo desiti, jer stari problemi ostaju“.

Šta izdvajate kao najveći problem srpske ekonomije danas?

„Najveći problem su slabe domaće privatne investicije. Srbija poslednjih godina ima sasvim solidne strane investicije i jednako snažne državne investicije u infrastrukturu, ali nedostaju domaće privatne investicije. To je jedan od razloga zašto je rast proteklih 15-20 godina bio tako nestabilan i sklon fluktuacijama. Kao što stolica ne može da stoji na samo dve noge, tako ni ekonomski model ne može biti stabilan ako se oslanja samo na dva stuba. Da bi rast bio i snažniji i stabilniji, potrebne su i domaće privatne investicije, odnosno snažne domaće firme koje će investirati, inovirati, rasti i izvoziti. Nažalost, toga u Srbiji trenutno nema mnogo“.

Kako bi se to moglo rešiti?

„Potrebna je ozbiljna industrijska i inovacijska politika. Država mora da ima mnogo aktivniju ulogu u privredi. Ne u smislu da kontroliše firme, već da ih podržava. Prvo treba da odabere sektore koji će biti strateški za budući razvoj privrede i da zatim dizajnira specijalne programe podrške za svaki od njih. U jednoj našoj studiji koju smo radili za Evropsku komisiju izdvojili smo šest sektora sa potencijalom za razvoj na Balkanu: poljoprivredu i prehrambenu industriju, automobilsku industriju, tekstilnu industriju i proizvodnju odeće, IT sektor, energetiku i turizam“.

Kako bi trebalo da izgleda ta podrška države?

„Podrška treba da obuhvati svaku od tri faze procesa kreiranja vrednosti—pre-proizvodnju, proizvodnju i post-proizvodnju. Pre-proizvodnja se odnosi na dizajn, istraživanje i razvoj, inovacije i slične aktivnosti. Proizvodnja uključuje nove tehnologije i metode proizvodnje. Post-proizvodnja obuhvata marketing, prodaju i slične stvari.

Neke od konkretnih mera uključuju povezivanje univerziteta i instituta sa firmama kako bi sarađivali na raznim istraživanjima, organizovanje redovnih konkursa za grantove za finansiranje inovacija, direktnu finansijsku podršku firmama koje žele da investiraju u nove tehnologije, kao i povezivanje dizajnera i stručnjaka za marketing i proizvodnju sa kompanijama“.

A kakva su bila makroekonomska kretanja na Zapadnom Balkanu u 2024.? Šta kažu najnovije procene Bečkog instituta?

„Balkan i nije prošao tako loše ove godine, s obzirom na krizu u Evropi. Naše najnovije projekcije su da će Zapadni Balkan porasti 3,4% ove godine, što je sasvim OK kada se uzme u obzir da će rast u Evropskoj uniji biti ispod 1%. Nekoliko je razloga za to. Prvi je konvergencija – manje razvijene zemlje po pravilu rastu brže od više razvijenih. Drugi je to što su skoro sve zemlje u našem regionu imale snažan realni rast plata, što je diglo potrošnju, a time i privredu. Treći je snažan priliv stranih investicija, što zbog „niršoringa“, što zbog investicija već prisutnih firmi. Neke su zemlje imale i dobre javne investicije, pre svega Srbija. Turističke zemlje, pre svega Albanija, su imale i dobru sezonu“.

Čija je ekonomija bila najslabija, a čija najjača?

„Najviši rast u regionu ove godine će imati Srbija, Albanija i Kosovo – oko 4%. Crna Gora će biti nešto slabija, oko 3,5%. Bosna i Hercegovina će ostvariti rast od oko 2,6%, a Severna Makedonija 1,8%. Srbija ima dobre rezultate zahvaljujući tradicionalno visokim stranim investicijama i ulaganjima u infrastrukturu, koje su obe oko 6% BDP-a. Ove godine je to dodatno pojačano potrošnjom, koja je snažno rasla zbog usporavanja inflacije i realnog rasta plata. Albanija je imala uspešnu turističku sezonu, dok je Kosovo zabeležilo značajan priliv stranih investicija – oko 9% BDP-a“.

Otkud toliko nizak ekonomski rast u Severnoj Makedoniji, a niži je i rast u Crnoj Gori i BiH?

„Crna Gora, koja je protekle dve godine bila najbolja u celoj Evropi sa rastom od 6-7%, ove godine beleži nešto slabiji rast zbog slabije turističke sezone i odlaska Rusa i Ukrajinaca. Bosna i Hercegovina, koja poslednjih godina redovno ima najslabiji rast u regionu zbog institucionalnih problema, ove godine neće biti tako loša, uglavnom zahvaljujući prilivu stranih investicija i rastu plata.

Severna Makedonija će imati najslabiji rast, delom zbog velike izloženosti nemačkoj privredi – čak 40% njenog izvoza ide u Nemačku – kao i zbog toga što nova vlada, koja je na vlasti već četiri meseca, još uvek ne uspeva predstaviti uverljivu ekonomsku viziju i strategiju za razvoj zemlje“.

Koliko sve to ima veze sa nedovoljnom ponudom radne snage, posebno za određena zanimanja, u državama Zapadnog Balkana. Šta pokazuju podaci za 2024. godinu?

„Još uvek nema pouzdanih podataka o iseljavanju i stanovništvu u 2024. godini, ali prema podacima iz Ankete o radnoj snazi, čini se da se trend iseljavanja iz proteklih godina nastavlja nesmanjenim tempom. U drugom kvartalu 2024. u Srbiji je bilo oko 30.000 manje radne snage nego u istom periodu prošle godine. To je bio jedan od razloga zašto je stopa nezaposlenosti u drugom kvartalu pala na 8,2% (solidni ekonomski rast je svakako takođe doprineo).

Ono što je zanimljivo je da, uprkos pričama o nedostatku radnika u Srbiji i sve većem dolasku radnika iz drugih zemalja, još uvek ima oko 260.000 ljudi koji ne mogu naći posao. Problem, dakle, nije u nedostatku radnika, već u tome što radnici koji su prisutni u Srbiji nisu oni koji su traženi na tržištu. Potrebno je da se traži rešenje drugačije od onoga koje se često zagovara. Umesto dovođenja radnika iz inostranstva, potrebna je prekvalifikacija i dokvalifikacija postojeće radne snage u zemlji.

Međutim, problem nedostatka radne snage će se svakako pojaviti i u Srbiji u narednih 5 do 10 godina, i država mora već sada da razmišlja o tome kako će ga rešiti. Dobra vest je da su skoro sve evropske zemlje već prošle kroz ovo iskustvo, pa Srbija može da uči iz njihovih uspeha i grešaka. Automatizacija i otvaranje tržišta za radnike iz inostranstva su svakako prve opcije, ali one nose sa sobom izazove koji se moraju pažljivo adresirati, kako ne bi došlo do raslojavanja i tenzija u društvu“.

Najvažnija lekcija iz Austrije o imigrantima

Šta države Zapadnog Balkana mogu naučiti od Austrije u vezi sa prijemom stranih radnika?

„Najvažnija lekcija iz Austrije je da je integracija imigranata ključna. Potrebno je tretirati te ljude kao ljudska bića, pomoći im da se uključe u društvo i pružiti im šansu da uspeju u životu.

U Austriji je na nedavnim izborima, recimo, pobedila ekstremna desnica, uglavnom na pitanju imigracije, jer su uspeli da prodaju priču da su imigranti krivi za sve u državi – i za inflaciju, i za stagnaciju plata, i za pogoršanje zdravstva i obrazovanja, i za sve ostalo što muči ljude. To im je uspelo zbog toga što je Austrija na imigrante godinama gledala samo kao na jeftinu radnu snagu i nije želela da tim ljudima pruži iste mogućnosti kao i lokalnom stanovništvu. Integracija je potpuno propala, može se čak reći da je nije ni bilo. Diskriminacija je sveprisutna i duboko ukorenjena u sistemu, pre svega u obrazovanju, odakle sve polazi. Imigranti idu u lošije škole, imaju slabije obrazovne rezultate, završavaju u profesijama koje su slabije plaćene i vrlo često žive živote koji su odvojeni od života Austrijanaca. To onda stvara paralelna društva – jedno za Austrijance, drugo za strance – koja se ne razumeju niti podnose. Austrijanci se boje stranaca jer ih ne poznaju i misle da će im uništiti državu, dok se stranci osećaju kao građani drugog reda i smatraju da su eksploatisani.

Veliki problem je i to što su imigranti uglavnom isključeni iz političkog sistema. Veliki deo njih nema pravo da glasa na izborima, čak i ako su rođeni u Austriji ili žive u njoj decenijama. Čak 1,5 milion stanovnika nije imalo pravo glasa na nedavnim izborima zbog toga što nemaju državljanstvo. To je skoro 25% od registrovanog broja glasača i, prema nekim izvorima, to je najviše u čitavoj Evropi. Takođe, Austrija ima stroge uslove za dobijanje državljanstva – ne dozvoljava dvojno državljanstvo, što znači odricanje od svog prethodnog državljanstva, i zahteva dohodak iznad određenog nivoa, što u startu isključuje siromašne, kojih je mnogo među imigrantima“.

Koliko su aktuelni ratni sukobi u Evropi i šire, uticali na ekonomije Zapadnog Balkana i posebno na Srbiju?

„Svakako su uticali, mada se čini da je strategija Srbije – da igra na više strana, a ne samo sa Zapadom – bila ispravna. Najveći problem u Evropi trenutno je loše stanje nemačke privrede. O Nemačkoj se sve više govori kao o ’bolesniku u centru Evrope’. Problemi imaju duboke korene, ali su isplivali na površinu nakon rata u Ukrajini, zbog ukidanja ruskog gasa, skoka cena energije i zaoštravanja odnosa sa Kinom, koja je bila glavno izvozno tržište Nemačke. Naravno, recesija u Nemačkoj koja je usledila zatim je pogodila sve zemlje u regionu, jer je Nemačka jedan od najvećih trgovinskih partnera svih njih. Međutim, u slučaju Srbije to se ne primećuje toliko kao u slučaju Severne Makedonije, na primer, pre svega zbog povećanog kineskog prisustva. Kineske investicije su nadomestile pad nemačkih investicija poslednjih nekoliko godina, isto kao što je rast izvoza u Kinu nadomestio pad izvoza u Nemačku.

A kako komentarišete to povećano prisustvo Kine u regionu Zapadnog Balkana?

„Tu su zanimljivi dugoročniji trendovi, a oni su nažalost zabrinjavajući za Evropu. Evropska unija je, recimo, pre 15 godina stvarala oko četvrtinu svetskog BDP-a. Danas je to oko 17%. To učešće opada već 15 godina. Kina je, sa druge strane, pre 15 godina činila samo oko 7% svetskog BDP-a, a danas je na oko 17%, isto kao i EU. Ovi trendovi smanjuju atraktivnost Evropske unije, a povećavaju atraktivnost Kine, što je jedan od razloga zašto se mnoge zemlje sve više okreću Istoku. Naravno da se to može promeniti, ali Evropska unija mora sprovesti velike reforme i rešiti svoje probleme. I ovo ne govorim kao evroskeptik, već kao neko ko živi i radi u Evropskoj uniji i želi da je vidi ponovo kao lidera u svetu. U svom trenutnom stanju, EU, nažalost, više nije toliko privlačna, i zato ne treba da nas čudi što Kina povećava svoje prisustvo u regionu“.

Ali, imamo i situaciju da Nemačka, kao najveći srpski spoljnotrgovinski partner najavljuje lošu i 2024. godinu. Kakve će posledice biti po Srbiju?

„Biće svakako negativne, ali se ipak čini da neće biti strašne. Čini se da se Srbija već prilagodila ovome. Nemačka je u recesiji dve godine, a Srbija će ove godine imati rast od skoro 4%. Osim toga, sve institucije očekuju da će se stanje u Nemačkoj malo poboljšati sledeće godine, da će biti nekakvog, makar i malog, rasta. Moguće je da svi greše, moguće je da se stanje još pogorša, ali ipak mislim da posledice po Srbiju neće biti lošije nego do sada“.

Šta će biti najveći izazovi za Evropu?

„Evropa prolazi kroz krizu, kao što sam ranije pomenuo, i to je sada svima jasno. Kriza je veća nego što se ranije mislilo, nije samo ciklične prirode, već strukturne. Nije čak ni samo ekonomska, već i politička, društvena, bezbednosna, energetska, institucionalna, intelektualna.

Nedavni izveštaj Marija Dragija o stanju evropske konkurentnosti lepo sumira najveće probleme i skicira potrebne promene. On posebno ističe tehnološko zaostajanje Evrope za Amerikom i Kinom, energetsku zavisnost i nisku produktivnost. Da bi se kriza prevazišla, potrebne su ogromne investicije – svake godine oko 800 milijardi evra. Toliko je koštao postpandemijski plan za podršku zemljama EU, Next Generation EU, ali je on važio za sedam godina. Potrebno je takođe i smanjenje EU birokratije i promena načina donošenja odluka u EU. I dok se većina ekonomista slaže da su Dragijeve preporuke dobre, retko ko veruje da će se one implementirati“, ocenio je Branimir Jovanović u intervjuu za za naš portal.