Autor: R. Nikolić
Stefan Milenković (Foto. Mokrogorska poslovna škola)
Umetnička biografija violiniste Stefana Milenkovića je poznata: prvi javni nastup imao je sa tri godine i tri meseca, na prvom takmičenju je pobedio sa sedam godina, pa onda debitantski koncert na Kolarcu, zatim LP ploča, pa profesorska karijera na Džulijardu u Njujorku, duga oko dve decenije. Danas kaže da je u životu shvatio da su promene i prepreke konstanta, da je posvećenost poslu izuzetno važna, jer bez rada od talenta ne bi ostalo ništa.
Prvog dana Prolećnog Vivaldi foruma, Stefan Milenković bio je specijalni gost. Učesnicima foruma Stefan je virtuozno svirao Baha, pričao o svom životu i poslu, a na pitanje o tome kako se osećao kada je kao dečak svirao pred Nensi i Ronaldom Reganom u Beloj kući, a i pred Gorbačovom, odgovorio je:
„Bio sam dečak, znao sam da su predsednici, ali ništa mi to nije bilo važno. Iskreno, ne bih danas tek tako svirao za bilo koga ko se bavi tim poslom“.
Podsećajući na generalnu temu Vivaldi foruma o savladavanju prepreka, Stefan kaže da iz iskustva zna da su „prepreke garantovane, da su teškoće sigurne, a ono što možemo menjati to je naš pristup teškoćama. U mom iskustvu taj pristup se gradi. Pouke se stiču kroz život, to je jedna od većih konstanti. Pored rada i posvećenosti poslu, konstanta su – prepreke“.
Stefan kaže da je violina, istovremeno, i “uklet i proklet instrument”:
„Jer, samo da dođete do trenutka da stvorite jedan zvuk koji je ’užasan’, treba vam nekoliko godina. Moji roditelji su bili uporni, moj otac je organizovano tome pristupio i prva tri meseca imao sam svaki dan čas, po pet minuta. Posle tri meseca, povećao je vežbanje za još pet minuta i posle nekoliko godina došao sam do nekoliko sati vežbanja. Sada, kao roditelj shvatam da je veoma važno da budete u jednom društvu u malom, koje nema posebne privilegije, i to vas uči mnogim stvarima“.
Za Stefana je važno da živi u realnosti i da ne izgubi kompas:
„Išao sam u školu, učio, a onda turneja od tri nedelje po Australiji gde sam video i doživeo stvari koje nisu bile dostupne mojim vršnjacima. Ali, to nas uči nekoj skromnosti. Uvek sam znao odakle sam, tada smo živeli u stanu od 35 kvadrata u Zemunu. I shvatio sam da je uspeh u stoprocentnoj srazmeri sa radom. Ne postoji ništa čudovišno. Nikada sebe nisam gledao kao neki talenat. Ta titula ’čudo od deteta’ to je nešto što se doima ljudima, menadžerima, organizatorima, pa i publici. Sigurno da je predispozicija važna, ali bez rada, bez nekog sistematskog pristupa, od tog talenta ne bi ostalo ništa. Ne bi ostao ni taj talenat“.
Kao rezultat rada došla je, kako Stefan kaže, i „korelacija sa instrumentom“:
„Korelacija koju sam osećao sa instrumentom je bila takva da što sam više bio pripremljen, mogao sam spontanije i bolje da odsviram i da više doprem do publike“, rekao je Stefan Milenković.
U najneobičniji nastup koji je imao, pomenuo je koncert u Institutu za slepe u Trstu, gde je sala bila u potpunom mraku, bez telefona. Njegov resital za violinu solo trajao sat i 20 minuta. “Prvih 20-tak minuta trebalo mi je da se adaptiram: gde stavljam prste, gde su žice, a onda sam počeo da sviram…“, ispričao je Stefan i pomenuo da je drugi neobičan koncert svirao za pleme Navaho u Severnoj Americi, za tridesetak ljudi, u sali sa čudnim sedištima: to su bile klupe iz vojnih američkih transportera. Ali, bilo je nezaboravno.
„Pridržavao sam se načela koje je postavio moj otac: da kad sviram, dajem svoj maksimum“, rekao je Stefan.
Na pitanje da li igra video igrice Stefan je odgovorio da je prolazio sam kroz razne faze, da voli da igra igrice, kao i mnoge njegove kolege:
„To je, pre svega, borba protiv samoće, jer ste stalno sa ljudima koje ne poznajete – pogotovo na turnejama. I još važnija je distrakcija: jer, svi muzičari imaju opsednutost ciljem – da imaju vrhunski rezultat. Da bi se to razbilo, idealno je da mozgu date nešto drugo. Zato obožavam igrice. Jer, previše investiram u posao, to je moj život. Zato sam rekao sebi: ili ću naći način da volim ono što radim, ili neću da radim. Nikada ne glumim ulogu violiniste, već sam autentičan. To sam ja. Ne postoji nikakva zadrška“.
Kaže da najviše uživa u malim stvarima i ritualima, da sklapa lego kockice sa svojim petogodišnjim sinčićem, za koga kaže da je veoma uporan i tvrdoglav i šaljivo se pita: na koga li je.
O tome zašto se vratio u Srbiju Stefan Milenković kaže da su do 2018. godine imali nameru da se vrate u Evropu. „Jedna od opcija je bila Italija, moj deda je bio Italijan, tamo puno ljudi znam, imao bih gde da sviram… Opcija je bila i Srbija. Počeo sam da razmišljam dokle tako: dva puta mesečno sam putovao iz SAD u Evropu, 20 godina. Malo mi se smučilo. To je bio razlog: familija, putovanja i studenti kojima sam bio uvek posvećen. Zato sam osnovao Institut u Novom Sadu, Festival kamerne muzike… To mi je bila želja i to sam ostvario“, rekao je Stefan Milenković, koji smatra da teškoće treba prihvatiti kao neizbežne u životu.
„Mislim da frustracija dolazi od toga što očekujemo da život bude lakši“, rekao je učesnicima Prolećnog Vivaldi foruma na Mokroj Gori ovaj naš slavni violinista i pedagog.
.
