Kuda plovi ovaj brod, A I posada?

Autori: *Dušan Obradović i *Lav Odorović

Godina je 1602. U Amsterdamu se rađa nešto što će svet promeniti dublje od bilo kog topa ili jedra, pravna fikcija. Holandska istočnoindijska kompanija masovno uvodi ograničenu odgovornost. Ko uloži novac u brod koji plovi na drugi kraj sveta, rizikuje samo ono što je uložio. Brod potone, akcionar ostaje na nogama.

To je bila prava revolucija. Ne brod, ne ruta, ne barut, već rečenica u ugovoru. Najveći skokovi kapitalizma nikada nisu bili tehnološki. Bili su pravni. Neko je izmislio pravnu strukturu, pre nego što je mogao da pokrene mašinu.

A onda, pre nekoliko nedelja, dolazi Argentina i kaže, hajde ponovo.

Havijer Milei je u maju poslao parlamentu nacrt zakona koji ruši temelj argentinskog kompanijskog prava starog pola veka i uvodi novu kategoriju, „ne-ljudsku korporaciju”. Firmu koju vodi veštačka inteligencija. Potpisuje ugovore, poseduje imovinu, plaća poreze, donosi finansijske odluke, a mesto za ljudskog vlasnika je prazno. Opciono. U tekstu za Financial Times Milei je sam povukao paralelu, “neka Buenos Ajres bude za veštačku inteligenciju ono što je Amsterdam bio za doba jedra”.

Budimo precizni: zakon ne proglašava AI za čoveka. Radi nešto suptilnije. Pravi kompaniju kojoj čovek više nije potreban. Odgovornost ostaje na imovini firme, a kasa ne ide u zatvor.

Istoričar Juval Noa Harari, autor svetskog bestselera ‘Sapiens’ i jedan od najuticajnijih savremenih mislilaca o tehnologiji i budućnosti čovečanstva odmah je uzvratio, takođe u Financial Times-u: “maksimalna kazna koja drži direktore-ljude u redu – zatvor, za mašinu ne znači ništa, pa Argentina rizikuje da postane ne Amsterdam nego Batavija, luka iste te kompanije, gde je firma decenijama vladala ljudima. Sve je to ozbiljno i traži pamet, a ne slepu hrabrost.”

Ali, Argentina je samo najglasniji deo priče. Temelj ekonomije pomera se brže nego što ijedan parlament stiže da glasa. Dok mi raspravljamo o pravnoj formi, po ulicama više od 20 kineskih gradova već voze potpuno autonomni taksiji bez vozača.

Baiduov Apollo Go odradio je preko tri miliona vožnji bez čoveka za volanom u jednom jedinom kvartalu, a danas ih nedeljno pravi više od 300.000, često upola jeftinije od taksiste, jer plate nema. Ono što je pre deset godina bilo naučna fantastika, danas je infrastruktura jedne države.

Veštačka inteligencija više nije nagoveštaj nego trend. Prema IDC-ju, globalna potrošnja na AI dostići će 1.300 milijardi dolara do 2029. godine, a Gartner procenjuje da će do 2028. godine, najmanje 15 odsto svakodnevnih poslovnih odluka donositi mašine, sa praktično nule pre dve godine. Goldman Sachs i JPMorgan već puštaju agente koji rade posao desetina analitičara.

I tu je poenta koju svi previđaju dok gledaju u argentinski spektakl. Vaš najopasniji konkurent možda nikada neće kršiti nijedan zakon. Neće mu trebati „ne-ljudska korporacija”. On će samo pustiti veštačku inteligenciju da odlučuje o njegovom kapitalu, bez ega, bez panike kad tržište padne u utorak, sa nešto manjom verovatnoćom skupe greške.

Bogatstvo se i ne gradi velikim potezima, nego izbegavanjem velikih gubitaka. Ta prednost, doduše, ne traje večno. Kad svi dobiju istu mašinu ona postaje ulaznica, a ne adut. Ali prozor je otvoren sada, dok je retka.

Mi na Balkanu jedva da imamo teren na kome bi se igra igrala, a o prozoru još ne možemo ni da razmišljamo. Kladionica je “venčer-kapital” za sirotinju, cigla i malter su štednja za one sa viškom kapitala, a ozbiljan novac se pakuje i iznosi iz zemlje. Produktivnog rizika, onog koji pravi firme i radna mesta, gotovo da nema.
A možda baš tu imamo neočekivanu prednost. Balkan Chip – stručnom terminologijom govoreći, ako iko ume da pobedi u haosu pre nego što se pravila stegnu, to su balkanski snalažljivci. Onaj isti instinkt koji je generacijama tražio rupu u sistemu i zakonu, možda zapravo sada može da traži priliku na tržištu, samo hiljadu puta brže, jer prvi put ima saučesnika koji ne spava i ne greši iz inata.

Šta radi Srbija danas? Po pravilu, ne provocira, ona prepisuje. Sačekamo da Brisel donese direktivu, pa je usvojimo sa pet godina zakašnjenja, čak i kad nam je očigledno da je neprimenljiva. Ali, nismo oduvek bili takvi.

Godine 1835. vazalna kneževina koja je tek izašla iz osmanskog ropstva donela je Sretenjski ustav, prvi na Balkanu i jedan od najslobodoumnijih u tadašnjoj Evropi. Ukinuo je feudalizam, zabranio ropstvo, podelio vlast i zajemčio slobodu govora, dok su apsolutističke monarhije gospodarile kontinentom. Tri carstva digla su glas, ne zato što im je smetala mala Srbija, nego zbog presedana. Ako jedna sirotinjska kneževina sme da ograniči vlast i ljudima da prava, ko je sledeći?!

Slomili su Sretenjski ustav za 55 dana. Ali, nije poenta u tome što je pao, nego što smo se usudili da ga napišemo i da uplašimo tri imperije perom, a ne topom.

Vidite li istu scenu? Argentina je danas ta “sirotinjska kneževina” koja piše presedan pre velikih. Mi smo nekada bili ti koji pišu. Zato pitanje za Beograd nije da li nam je AI-korporacija strana ideja, nego zašto je ne bismo sami napisali, pre nego što nam je neko propiše? Ne prepisivati argentinski nacrt zato što njegova potpuna deregulacija nosi rizike koje je Harari tačno prozvao.

Potrebna nam je naša, smelija i pametnija verzija. Pravni status za firme kojima upravlja AI, ali sa usidrenom odgovornošću, obaveznim otkrivanjem stvarnog vlasnika i regulatornim poligonom na kome se sve prvo isproba pod nadzorom.
Malu zemlju upravo veličina čini bržom.

A za to ne treba čekati sledeće izdanje službenog glasnika, iz Brisela ili odakle god, pa ga prevesti i potpisati. Treba samo otvoriti razgovor. Sada, dok se pravila tek pišu, a ne za pet godina, kao tuđu gotovu odluku.

I sama Srbija nije nastala iz gotovog plana, već iz jedne jasne i čvrste odluke. Niko 1804. godine nije čekao da sazru svi uslovi i stigne uputstvo iz nečije kancelarije. Doneta je odluka, a kako, to se rešavalo u hodu. Tako su uvek nastajale hrabre stvari, prvo odluka, pa tek onda put.

Brod je već isplovio. Argentina je digla jedra, Kina ih puni veštačkom inteligencijom, a kapital se već seli onima koji puste mašinu da bira umesto njih. Pitanje nije da li će talas doći do nas. Doći će. Pitanje je da li ćemo ga dočekati na pristaništu, kao posmatrači koji mašu, ili na palubi, kao oni koji ga stvaraju.

Kuda plovi ovaj brod? Tamo gde se ispočetka pišu pravila vlasništva, kapitala i odgovornosti. A mi i dalje raspravljamo da li uopšte da se ukrcamo. Sledeći nivo igrice je počeo. Ostali su “ukucali koordinate”. Da li mi još tražimo gde je dugme?

O autorima

*Lav Odorović, Suosnivač i izvršni direktor, Relio AG

Lav Odorović je serijski preduzetnik i uspešan poslovni lider sa bogatim iskustvom u kreiranju i skaliranju inovativnih finansijskih rešenja. Kao suosnivač i izvršni direktor kompanije Relio AG, predvodi jednu od najprogresivnijih fintech kompanija u Švajcarskoj, osmišljenu da revolucioniše bankarstvo za mala preduzeća. Relio je jedinstveno pozicioniran da reši izazove koje postavljaju regulative o usklađenosti poslovanja (compliance) i sprečavanju pranja novca (AML) — oblasti u kojima tradicionalne banke i neobanke često ne uspevaju. Oslanjajući se na sopstvenu tehnologiju, Relio automatizuje složene AML procese i smanjuje potrebu za ručnom intervencijom, uz istovremeno održavanje visokog nivoa brzine i pouzdanosti za klijente.

Kompanija je nedavno dobila regulatorno odobrenje da pruža usluge nerezidentnim preduzećima na ključnim evropskim tržištima, uključujući Nemačku, Austriju, Francusku, Italiju i Lihtenštajn, čime je otvoren put za dalje širenje.

Pre osnivanja kompanije Relio, Lav je bio suosnivač Pente, challenger banke koja je poslovala pod bankarskom licencom Solarisbanke.

Ranije u karijeri, Lav je stekao bogato iskustvo u sedištu kompanije Siemens Building Technologies u Cirihu, gde je radio na strateškim inicijativama za optimizaciju modela cena, racionalizaciju poslovanja i usklađivanje poslovnih jedinica sa novim digitalnim mogućnostima.

Lav je magistrirao ekonomiju na Univerzitetu Sankt Galen (University of St. Gallen) u Švajcarskoj, a osnovne studije ekonomije završio je na Univerzitetu u Beogradu.

*Dušan Obradović, Suosnivač i izvršni direktor, SEE UP d.o.o.

Dušan Obradović je lider sa bogatim iskustvom u razvoju poslovanja, strateškim investicijama i digitalnoj transformaciji. Sada u funkciji direktora SEE UP akceleratora, jedinstven program podrške startapima iz celog sveta. 

Akcelerator je specijalizovan za sektore finansijske tehnologije (FinTech), biotehnologije (BioTech), zdravlja (Health), kućnih ljubimaca (Pet) i robe široke potrošnje (FMCG), sa misijom da startapima koji već ostvaruju prihod pomogne da skaliraju svoje poslovanje, kroz mentorstvo, povezivanje sa investitorima i podršku u komercijalizaciji proizvoda.

 Dušan je pokretačka snaga iza strateških partnerstava SEE UP-a sa renomiranim institucijama, sa snažnim fokusom na privlačenje domaćih i međunarodnih investicija za startape. Aktivno radi na izgradnji ekosistema podrške kroz saradnju sa ključnim akterima i osmišljavanje programa koji startapima pružaju direktne benefite za rast i uspeh.

 Pre nego što je preuzeo ulogu u SEE UP-u, Dušan je bio generalni direktor kompanije Bold International Group, gde je upravljao rastom poslovanja, sprovodio inovativne strategije i optimizovao interne procese.

Njegovo međunarodno iskustvo uključuje i lidersku ulogu u kompaniji AliPay, na poziciji regionalnog menadžera za rizike za jugoistočnu Aziju, gde je radio na digitalnoj transformaciji, proceni rizika i razvoju platformi za elektronsku trgovinu u zemljama poput Vijetnama, Kambodže, Indonezije, Tajlanda i Filipina.

 Dušan je diplomirao na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.