Autor: Veljko Jovanović, savetnik predsednika Privredne komore Srbije
Veljko Jovanović (Foto: screenshot tv)
Na nedavno završenom International Grain Forumu u Beogradu govorilo se o svemu što se tiče proizvodnje i tržišta žitarica u svetu – od finansiranja predsetve u Brazilu, preko mogućnosti prevoza kontejnerima, budućnosti Ukrajine u sektoru, pa do održive proizvodnje. Slične međunarodne konferencije, naročito kada se okupe ljudi iz iste industrije, koji se gotovo po pravilu dobro poznaju, gotovo uvek izrode i onu poruku koja se nije čula za govornicom, ali koju je većina učesnika primila i komentarisala nezvanično.
Na jednom od panela, pokrenula se tako priča o rastućoj populaciji u Africi, naročito Egiptu i u zemljama severa afričkog kontinenta. Ukratko, FAO je izneo analizu prema kojoj će u narednih deset godina rastuća populacija naše nesvrstane braće trošiti oko 18% više žitarica, pa će srazmerno tome rasti i uvoz, naročito zato što poljoprivredni prinosi opadaju, uglavnom, u zemljama severa Afrike.
Egipat je i sada najveći uvoznik pšenice na svetu. Više od 80% te žitarice Egipat uvozi iz Rusije i Ukrajine. Srbija je u toj priči statistička greška, a sva je prilika da će to i ostati. Jer, od raspada SFRJ, mi nemamo pristup lukama i ne možemo da pariramo niskim cenama ruskih i ukrajinskih žitarica. Logično je da našem žitu odgovaraju geografski bliska tržišta, ali i poneka daleka, gde nam se isplati da odvezemo pšenicu i kukuruz, ako ga već nismo preradili, što bi nam se, zapravo, najviše i isplatilo.
Ipak, ovu priču sam započeo zbog Egipta. Jer, prošlu, 2024. godinu obeležilo je i potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini sa Egiptom, kojim se znatno poboljšavaju uslovi za izvoz preko 87% poljoprivredno-prehrambenih proizvoda iz Srbije u Egipat, dok će za 50% carine biti u potpunosti ukinute. Sa druge strane, citrusi, banane, avokado i morska riba, mogu da budu jeftinije uvezeni na srpsko tržište.
Srpski proizvođači jabuka pogođeni su već godinama padom izvoza na rusko tržište. Danas na to tržište Srbija izvozi tek nešto više od polovine ukupnog izvoza jabuke…
Proizvođači jabuka su bili među prvima kojima je ovaj sporazum, kažu, najviše značio. (Zlobnici kažu da im toliko znači, da je zbog njih i potpisan, iako se u njemu našla i smrznuta malina iz Srbije). Srpski proizvođači jabuka pogođeni su već godinama padom izvoza na rusko tržište. Danas na to tržište Srbija izvozi tek nešto više od polovine ukupnog izvoza jabuke, što je drastično manje u odnosu na period pre aneksije Krima, kada je u Rusiju izvožen gotovo ukupan rod srpske jabuke.
Zato je Egipat samo „jedna od korpi“ u koju pokušavaju da „ubace“ po koju jabuku, kako kažu stručnjaci: uglavnom žutu i slabijeg kvaliteta nego za EU. Za druge „korpe“, ponegde se čeka kvalitetan sajam da se predstave. (Toga je, vala bilo dosta! Samo sa PKS išlo se svuda – od Nju Delhija i Tokija do Madrida i Njujorka). Ponegde je i komplikovana procedura usaglašavanja fito-sanitarnih sertifikata.
Na većini tržišta koja „napadamo“, poput Dalekog Istoka ili Severne Afrike, očekuje se povećanje populacije, ali i ozbiljni udari posledica klimatskih promena i, uopšte, najverovatnije, prehrambena nesigurnost. Ako stvari tako stoje, reklo bi se da nam predstoji zlatno doba za izvoz voća.
Na većini tržišta koja „napadamo“, poput Dalekog Istoka ili Severne Afrike, očekuje se povećanje populacije, ali i ozbiljni udari posledica klimatskih promena i, uopšte, najverovatnije, prehrambena nesigurnost.
No, očekivano „ali“, u ovoj priči opet nas vodi do Egipta, odnosno logike koja je tržišno povezivala partnere u vreme nesvrstanih. Sporazumi su kreirani, ali i sprovođeni na najvišem državnom nivou. Državne firme rešavale su državne interese i izvozile i uvozile državne proizvode u skladu sa državnim potrebama. Na tome su prvi novac zaradili i mnogi potonji privatnici koji bi, da hoće, mogli da ispričaju serije anegdota o „mi njima ćebad i metke, oni nama pomorandže i zvona za bicikle“… ili kako god već da je bilo. Svakako je bilo lukrativno i, mora se priznati, korisno za sve u tom lancu.
Koliko god pojedinci verovali u „kombinaciju“ koja rešava sve tržišne probleme, na kraju ostajemo prepušteni sami sebi, svom proizvodu i reputaciji koju smo stekli.
Geopolitika i još što-šta, iskidali su lance, a tranzicija je donela nove igrače koji su razumeli kako se tržište kreće i shvatili da treba da budu brži od promena da ne bi stajali u mestu i prostim rečnikom – propali. Oni manje sposobni da razumeju trenutak u kome žive, čekaju neku novu konferenciju nesvrstanih, pa da im neki reanimirani Genex ili Jugoeksport prevezu robu preko granice i pošalju im pare. Država danas može samo da uradi baš ovo što radi, a to je da otvori poneki novi SSP ili da usaglasi „fito“ ili veterinarske sertifikate sa ciljanim tržištem. Ovo drugo bi mogla da radi neuporedivo brže, ali hajde da kažemo da pomaka ima.
Sve drugo je marketing. Kompanijama koje su na tržištu preko 20 godina, ovo je poznatija reč, jer činjenica da su preživeli govori o tome da su je razumeli. Oni drugi odavno su vratili džipove lizing kućama i izbrisali se iz APR. Koliko god pojedinci verovali u „kombinaciju“ koja rešava sve tržišne probleme, na kraju ostajemo prepušteni sami sebi, svom proizvodu i reputaciji koju smo stekli.
A svako je nekakvu stekao. Kompanije koje posluju daleko od konačnog potrošača, po pravilu manje veruju u značaj marketinga, jer ga poistovećuju sa dizajnom pakovanja i TV reklamom. Oni koji razumeju tržište znaju da i država može da bude brend, i sete se toga svaki put kada kupe italijanski paradajz, špansku pomorandžu ili grčko maslinovo ulje.
Emocija koju osećaju kada kupuju, posledica je nepokolebljive vere u kvalitet, a njega čine sve vrednosti proizvoda, od tehnologije, preko tradicije do fer pristupa tržištu. Sve to čini brend. To je nešto kao Novak Đoković. Ali, iza tog „broja 1“ stoji mnogo treninga, poraza i oguljenih patika da bi se postalo bolji, a zatim i najbolji. Za razliku od tenisa, metaforu kvari činjenica da je izvoz bliži kolektivnoj igri, da ne kažem fudbalu…
