Izvor: Ekonometar broj 198, jun 2021

У селу Гуњаци, надомак Ваљева, глумац Бранко Јанковић (36 година) производи на својој дедовини различите производе од козијег млека. И сви се продају под брендом Коза Ностра. Бренд је, како каже, микс асоцијација на легендарни филм Френсиса Форд Кополе – Кум, на термин „наше ствари“, али и на козе.

– Маркетиншки је интересантно Наша коза као асоцијација на нашу земљу, нашу козу. Лако се памти, тешко заборавља. То су опште речи и није било проблема да заштитим жиг, односно знак  – објашњава Јанковић.

Почео је са сиром, тврдим у кришкама, затим за гриловање, данас их има разних; потпуно иновативном технологијом успео је да направи сурутку у праху, а баш ових дана на тржиште су пласиране овсене каше од козијег млека у праху и воћа као и први козметички производ – крема за лице.

– Коза Ностра се развија у три правца: здрава храна, суплементација и козметика – каже Бранко у чијој је предузетничкој фирми запослено 25 људи.

Ипак, то није све, до краја године, овај свестрани глумац поникао у бањалучком позоришту, завршиће у свом селу и туристички комплекс који ће чинити воденица-ресторан и земунице за ноћење.

Бранко Јанковић је носио репертора бањалучког позоришта. У том, како каже, младом главном граду Републике Српске, завршио је и Академију уметности, упознао своју супругу и проживео читаву деценију.

– После десет година рада у бањалучком порозишту, дошло је до засићења. Што се тиче глуме, ништа не може да се постигне без Београда. Све што се ради у Београду шаље даље рефлексију – објашњава Бранко.

Иако је Београд глумачки центар, Бранко је по сопственом признању одувек био везан за село Гуњаци.

– И када сам одлазио у Београд у средњу школу, сећам се, идући од куће до аутобуске станице, увек сам размишљао да идем да завршим школу па ћу се вратити у село. Гуњаци су моја дедовина, мајка и отац живе у селу, а ту су живели и деда и баба – каже Бранко.

Те 2014. када се вратио у Србију, доста је времена проводио у селу. Направио је санке, купио коња да га вуку по снегу јер су Гуњаци, у општини Осечина, прилично брдовити. Инспирацију да направи фарму коза добио је сасвим случајно, једне вечери посетивши комшију који је већ имао стадо.

– Разговарао сам са комшијом о козарству. Истовремено, код нас кући су стално свраћали гости који су коментарисали благодети здраве, сеоске хране. Све то ме је подстакло да се заинтересујем и врло брзо сам одлучио да купим прво стадо коза. Од почетка сам, међутим, знао да желим да правим крајњи производ, за почетак сир у кришкама – прича Бранко и додаје да проблем у Србији јесте што се највише продају сировина и полупроизводи.

Матично стадо је набавио од људи који су први у Србију увезли алпина козе. У почетку је мислио да неће имати довољно млека, па је његово стадо бројало чак 200 коза. Алпине је изабрао по савету стручњака јер су захвалне за узгајање у брдским пределима. Највише им одговара када је минус. Козарство је иначе, како каже, код нас било јако запостављено. Чак се и истраживањима, у науци, 50-так година нико није посебно бавио.

– Прва година мог предузетништва је била права борба. Плава шерпа од 60л, шпорет смедеревац, радили смо ујутру и увече, а сир се чувао у подруму. Запослио сам један брачни пар да прави сир. Родитељи су били и данас су задужени за фарму. Сир смо продавали пријатељима и по препоруци – каже Јанковић.

Многи су, како каже, на то што гаји козе и производи сир, гледали негативно јер су имали погрешну перцепцију.

– Многи мисле: „Види глумца, уместо да ужива, он вуче сир по Београду“. Међутим, мени то није проблем. Мени је проблем изазов, прилика и шанса, могућност да се развијем – истиче он.

Сав новац који зарађује у глуми, Бранко улаже у Коза Ностру. Размишљао је да ли да купи стан у Београду, али је схватио да је то бацање новца „у зидове“. У међувремену, посао са сиром се врло брзо развијао. Схвативши да је тражња велика, Бранко је одлучио да, после две године прављења сира, инвестира у млекару са капацитетом прераде пет тона млека дневно, такође на свом имању.

Убрзо се показало да уопште није било разлога за страховање да неће имати довољно сировина, односно млека за прављање сира. Јер, у међувремену су се заинтересовале комшије да узгајају козе, па је Бранко постепено смањивао своје стадо а повећавао број коопераната. Сада има сарадњу са 16 газдинстава која узгајају више од 700 коза, што заједно са његових 100 премашује 800 коза које дају млеко.

– Планирам да смањим своје стадо за још тридесетак коза, јер је веома захтевно одржавати све у ланцу – од кошења ливаде до полице у трговини. Сурутку продајемо у ДМ радњама, имамо и своју продавницу Коза Ностра у Булевару краља Александра у Београду, а сарађујемо и са радњама здраве хране. Ретко ко издржи од саме производње до полице и купца. Обично се људи баве или трговином или производњом или дистрибуцијом – објашњава Бранко.

Један од услова у уговору са људима од којих откупљује млеко јесте да козе излазе на испашу, јер управо то утиче на квалитет млека. Са својим добављачима млека сарађује интензивно и веома су блиски. Уколико неком зафали хране или јарића, Коза Ностра му достави.

– Од њих се захтева да предају квалитетно млеко. Имамо и унутрашње контроле у смислу да се наш човек може појавити у свако доба на газдинству како би урадио проверу квалитета млека. Јер, ништа без квалитета. Могу ја да будем Ричард Бартон, ако је лоша представа – онда је лоша представа. Тако и са сиром. Зато све строго контролишемо, проверавамо млеко на антибиотике, сурутку контролишемо на Институту у Шапцу и на Фармацеутском факултету– додаје Бранко.

Млекара је прошле године прерадила 100 тона млека, а ове године имају велики скок и прерадиће 300 тона млека. Десетак одсто млека одлази на производњу сира, па се може рећи да је ове године произведено око 30 тона сира. Највећи су када је реч о преради козијег млека, али су у целој бранши, како каже, мали. Бранко и жели да производња Коза Ностра остане мала и да се не индустријализује.

– Прерађујемо само у сезони – од краја фебруара до краја новембра – јер козе касније иду у период јарења. Радимо потпуно природно и желимо да се организам козе регенерише, а не да животиње исцрпљујемо зарад профита. Желимо да све тече природним током – каже Бранко.

Од тврдог сира у кришкама, у почетку, палета млечних производа се разгранала, па се у радњи на београдском Булевару продају: сиреви у уљу, сир за гриловање који захтева посебан технолошки процес, млади сир, кефир, сир из мјешине од овчије коже који је један, како каже, од занимљивијих укуса.

Све више добрих ресторана у Београду и Новом Саду набавља сир Коза Ностра и користе га у својим јелима.

– Мој сир није јефтин. Килограм сира за гриловање кошта 1.400 динара, али ја никог не терам. Највише је купаца из Београда и Новог Сада, јер људи из других градова углавном имају набавку у оквиру породице – објашњава Бранко.

Како коју производњу освоји, Бранко Јанковић креће у нове изазове. Један од већих изазова је било да направи сурутку у праху. У течном стању она може да опстане свега два дана или би морала да се конзервира, што значи додавање неких неприродних састојака, што Бранко није желео. Желео је да трајност и квалитет остану исти као код свеже сурутке. А то се постиже само лиофилизацијом. Тим комплексним технолошким процесом исушивања, сви храњиви састојци се чувају.

– Правити сурутку у праху је била потпуна лудост, јер сурутка садржи 97 одсто воде! Упознао сам инжењера, иноватора, рекао бих и великог проналазача, Живорада Цветковића из Ваљева, власника Центра за лиофилизацију који је већ радио на лиофилизацији воћа. Убедио сам га да пробамо то да урадимо и са сурутком. Срећом, он воли да истражује по цену великог ризика. Две године смо облетали око тог лиофилизатора. Сурутку смо слали на анализу у Бајерн. Успели смо да добијемо то што смо желели пре две године и Коза Ностра сурутку данас пију људи широм света, па чак и власник бренда Њујоркер – поносан је Бранко.

Конкуренцију нема, јер је и течна сурутка као сировина у дефициту, а камоли, како каже, суплементација.

У израду лиофилизатора, капацитета 520 литара, уложио је око 120.000 евра. За тај подухват први пут је узео кредит код Credit Agricole банке. Каже да има добро искуство у сарадњи са том банком и уредно враћа кредит из пословања. А сам лиофилизатор, као и потпуно нов софтвер, Живорад је заштитио на светском нивоу и данас га продаје у САД, Канади и другим земљама.

Ових дана Коза Ностра је пласирала два нова производа: овсене каше са воћем и дневну крему за лице. Све на бази козије сировине. Јанковић ништа не ради случајно. Прво је добро испитао тржиште за козију козметику и увидео да је јако тражена. Поред тога, извозне баријере за друга тржишта не постоје.

– Анализа је показала да постоји озбиљан потенцијал, заштитили смо формулу и почели смо са дневном кремом за лице. Прошириваћемо производе, радићемо крему за стрије, очи. Запослио сам жену која се бави само тиме. Лиофилизат млека се доставља из Гуњаца, а прераду радимо у београдском насељу Миријево. У селу су сви капацитети попуњени. С друге стране, не постоји образовни кадар који би могао то да ради, па је Београд био природан избор – каже Бранко и додаје да ће правити и мицеларне воде јер се лиофилизацијом сурутке добија мека вода која може да се искористи у козметици.

Ускоро отвара и онлајн фирму у Немачкој, Швајцарској и Аустрији за продају козметике.

Крајем маја је пласирана и прва количина од 110.00 кесица овсене каше са лиофилизованим овчијим млеком и лиофилизованим воћем. Дистрибуцију ради Шпајиз, а каше се пакују на десетак километара од Гуњаца, у фирми Велтон, док Коза Ностра набавља комплетну сировину.

– Све што је везано за козарство волим да видим, од ципела од коже, до гуњева. Јаретина је озбиљна категорија меса, припада дивљачи, а нико се не бави тим. Следеће године желим да направим месару, јер годишње имамо 1.000 јаради. Просек једне козе је 1,6 јаре. Јаретина у млеку је један од врхунских деликатеса. Хоћу да у воденици – ресторану коју смо саградили на потоку, такође на мом имању, на свега неколико стотина метара од млекаре, штала, правимо јаретину испод сача и да организујемо дегустације – прича Бранко.

Инспирисан антологијским, домаћим хорор филмом Лептирица, редитеља Ђорђа Кадијевића, снимљеним 1973. године, по приповеци Милована Глишића, објекат је назвао „Воденица код вампира“. Нормално, јер се цела радња филма дешава у воденици. И ту сада креће посебна прича. Филмска.

Јанковић планира да до краја године, поред воденице-ресторана, направи и земунице од камена – сламарице са луксузним купатилима.

– На лицу места ћемо млети пшенично и кукурузно брашно, припремаћемо цицвару, уштипке, питу са сиром, јаретину у млеку. Милован Глишић је човек који је смислио до скора једину нашу реч која је ушла у енглески језик – вампир. Филм Лептирица у антологији светског хорор филма држи прво место. Изузетно је занимљив за странце који тај филм цене много више него ми, посебно Кинези, Јапанци, Руси. Идеја је, дакле, да људи спавају у земуницама, једу на Воденици, а увече можемо да организујемо пројекцију филма на платну разапетом између две букве. Смислио сам концепт да, на пример, воденица меље током трајања филма, а да се пројекција у једном тренутку заустави… – каже Бранко смешећи се, најављујући мистику свог новог пројекта.

Инвестиција је вредна око 300.000 евра, а финансира је из кредита.

– Банке тренутно показују интересовање за туризам и храну и ти бизниси немају проблем са финансирањем – каже он.

Глумац из серије Војна академија, Синђелићи, Тате, Месо и многих других филмских и серијских остварења, остаје на релацији – и предузетник и глумац.

– Трудићу се да као глумац прихватам озбиљније пројекте. Још за Хераклита се везује реченица: Дражи ми је један него хиљаду. А то значи боље један добар пројекат него хиљаду лоших. На пример, кад смо снимали Тате, цео тим је био инспиративан и то се осећа. Пројекти који се тренутно раде су постали само производња минутаже, а у предузетничкој причи је толико занимљивости, судбина, активнијег и пунијег живота. Акумулирам из тога неки садржај и чекам прилику за глумачку причу. Сада, кад дођем испред камера, као да мој приватни садржај девалвирам и банализујем. Тако је у овом тренутку, у односу на понуде пројеката. Много тога пролази на екранима – каже Јанковић.

Сада развија један пројекат у Хрватској са продуцентом Јозом Патљаком који је радио најзначајније хрватске филмове у старој Југославији.

– Реч је о ствараоцу који је препознао моју живописност. Јозо Патљак самостално финансира своја дела, има опрему коју рентира и од тога финансира своје филмове. Не зависи од буџета, ни центара моћи… – прича Бранко.

Да би све функционисало успешно на оба поља, и у глуми и у предузетништву, Бранко каже да је изабрао људе који су задужене за одређене сегменте пословања на фарми коза и у производњи.

– Мене математика у пословању занима само до трећег разреда основне школе, што значи: плус, минус, пута, подељено, на квадрат. Нема једначина са једном непознатом! Коза Ностра није ћерка фирме, па да ја од негде извлачим новац и улажем у хоби – објашњава Јанковић.

А када је реч о глуми, све чешће бира ликове и улоге. У припреми текстова и ликова, користи сваки тренутак, па и путовање колима, током којих преслушава наснимљене текстове.

Када подвуче црту, иако је заподвлачење још увек рано, будући да Бранко нема ни 40 година, задовољан је како све функционише.

– Људски мозак је у развоју, немам рецепт за живот, али ја сам задовољан и то се осећа у мом дружењу са људима, умној ширини, задовољству постојања – каже Бранко.

Текст: Радојка Николић и Весна Лапчић

Антрфиле

Све је у организацији

– Човек може све у животу да постигне. Све је у организацији. Како се организујеш, тако ћеш и да живиш, каже Јанковић, рођен 1. октобра 1984. године.

Сазревање човека и спознаје суштине живота није на сцени, већ у ономе што добијемо у приватном животу.

– Мој ослонац је породица. Имао сам необичан живот: у Београд  сам стигао баш1999. – у години бомбардовања. Како нисам знао шта да упишем, ујак ми је предложио да упишем средњу саобраћајну школу. И ја га послушам. Живео сам у дому ученика „Змај” у центру Земуна и школовао се. Али, интересовала ме глума и када сам завршио средњу школу, покушао да упишем глуму у Београду. Нисам успео и отишао сам у Нови Сад на Академију драмских уметности, али ни тамо нисам имао среће. А онда сам сео у аутобус који иде за Цетиње, да упишем глумачку академију. Е, када ни тамо нисам прошао, преостала ми је – Бањалука. Професор Бора Стјепановић ме је саветовао да не губим наду.

И, заиста, Јанковић је у Бањалуци уписао и завршио академију у року. Већ током студија добио је улоге у филмовима великих редитеља.

– Играо сам у „Турнеји” Горана Марковића. Глумац Тихомир Станић ми је пуно помогао, јер ме је после друге године студија ангажовао у својим филмовима. Захваљујући њему сам постао кадет Џаковић у „Војној академији”. Уписао сам и Филозофски факултет у Бањалуци, положио прву годину и одустао због снимања серија. За моје родитеље је то далек, недокучив свет. Ипак, на све што радим гледају са љубављу и симпатијама, као сви родитељи. Виде да сам срећан, па су и они задовољни. И у овом послу са сурутком су уз мене, каже Јанковић.

 

Антрфиле

Држава треба да буде сервис предузетницима

Досадашње искуство Бранка Јанковића показује да је државни сектор прилично одвојен од реалних проблема приватника:

– Не знам да ли су се људи у државним институцијама наслушали неких прича или су давали превише средстава за неке погрешне пројекте, па су изгубили поверење, али не постоји сарадња каква би требало да буде. Администрација треба да буде скопчана са производњом, будући да они преко пореза финансирају и своје плате. На пример, да нисам глумац, још увек не бих добио грађевинску дозволу за млекару у селу, а без ње никада не бих добио број у Управи за ветерину. Наш народ воли глумце и ја то користим. Они који то нису, немају ту привилегију, а то је велики проблем за укупни развој и предузетништва и пословне климе у држави – објашњава Јанковић.

У мањим, сеоским срединама, потребни су људи који могу да помогну привредницима.

– Зато би требало да постоје пољопривредне саветодавне службе, јер не може сељак да музе козу и да се бави папирологијом. Такве службе би требало да му реализују планове, на крају крајева, да му припреме документацију. Нека се запосли 20 компетентних људи и дајте им задатак да помажу газдинствима. Државни и приватни сектор треба да се вежу и да осете јединствени дух у стваралаштву, а онда ће та симбиоза бити понос и једних и других – сигуран је Јанковић.

Антрфиле

Будућност српског села

–        За десет година села ће бити пуна, јер ће људи радити на даљину. Испоставило се и да је рад од куће доста ефикаснији и пријатнији него да се путује неколико сати по градовима у којима су све веће саобраћајне гужве. Сада можете да седите у Гуњацима, а решавате проблем у Њујорку. Мене стално људи питају да ли има неки плац или викендица у мојој околини, јер желе да купе и да се доселе. Насељавање села је убрзано – каже Јанковић.

Антрфиле

Ко пије сурутку Коза Ностра

У продаји је једна кутија сурутке Коза Ностра и довољна је за месец дана. Продајна цена је 2600 динара са ПДВ-ом. Пије се сваки дан, може да се раствара, стави у салате, само не сме на веће температуре. Пију је спортисти, деца, труднице, старији људи. Протеини из козије сурутке регенеришу јетру, а кад је јетра добра, онда је цела крвна слика добра, објашњава Јанковић и додаје да је добра и за дисајне органе.

– Сурутку купују људи и у Србији и у иностранству. Највише је поруџбина из Немачке, САД, Аустралије. Козији проитеин је најбржи протеин за стварање вретенасте структуре мишића, па је наручују тренери за своје спортисте и сами спортисти. Радили смо са Мишелом Лозанићем који је првак света у бодy фитнесу. Боди билдери су нам циљна група јер хемијски суплементи који они иначе користе, штете јетри, а сурутка је регенерише – каже Бранко.

За Коза Ностра сурутку сазнају углавном преко интернета.

– Са онлајн продајом – цео свет је тржиште. Комерцијалисти су стари систем и то је превазиђено, уопште нема потребе за тим – додаје он.

Доставу за иностранство раде са Федексом, а у Србији користе брзу пошту и имају своју доставу по Београду.