Autor: Radojka Nikolić
“Kineski sporazumi o slobodnoj trgovini imaju tendenciju da povećaju izvoz u odnosu na uvoz, pa bi to moglo da poveća deficit u norveškom trgovinskom bilansu u odnosu na Kinu”.
Prethodna rečenica objavljena je u jednoj od analiza rađenih u Norveškoj prošlih godina, povodom pregovora o sporazumu o slobodnoj trgovini između Norveške i Kine koji traju već 15 godina. Pregovori su započeti 18. septembra 2008. i traju, evo, i u oktobru 2023. godine, uz stalnu najavu da će uskoro biti okončani. O tome šta je sve odužilo pregovore, bila bi duga priča, ali je jasno da traju i zbog toga što trgovinski dogovori i pregovori predstavljaju kompromis. Niko ne dobija sve što želi i svaka strana nastoji da zaštiti svoje interese.
Da li je tako bilo i u slučaju sporazuma o slobodnoj trgovini između Kine i Srbije koji je potpisan 17. oktobra 2023. u Pekingu? Ono što za sada znamo je da su pregovori trajali oko dve godine, da bi Sporazum trebalo da bude ratifikovan u srpskom parlamentu do maja ili juna 2024. godine, a potom će se smanjenje carina sukcesivno primenjivati na određene proizvode. Sporazumom je obuhvaćeno 10.412 proizvoda iz Srbije i 8.930 iz Kine. Proizvodi iz Srbije, za koje se očekuje bolji plasman u Kini su: jabuka, šljiva, breskva, sojino ulje, suva malina, voda, pivo, vino, rakija, kisela voda, farmaceutski i industrijski proizvodi. Za pojedine proizvode, carina će se postepeno spuštati tokom petogodišnjeg perioda, a i duže.
No, potpisivanjem ovog Sporazuma, otvara se za Srbiju mnogo pitanja. Najpre, kad je već reč o rokovima i obavezama, ukoliko su realne projekcije da Zapadni Balkan, a time i Srbija, do 2030. godine uđe u članstvo Evropske unije, onda do tada ostaje još nešto više od šest godina. A ulaskom u članstvo EU, suspenduju se svi pojedinačni ugovori koje jedna članica ima sa drugim državama, što znači i ovaj sa Kinom. Ako se, uz to, kako je najavljeno, Sporazum postepeno primenjuje, pa za neke proizvode se carina skida tek posle deset godina – to znači da se do toga neće ni stići, zbog učlanjenja u EU 2030?! Naravno, ako uopšte Srbija postane članica EU.
Zatim, jedno od pitanja koje se takođe otvara, odnosi se i na sporazume o slobodnoj trgovini koje Srbija već ima sa drugim državama. Jer, Srbija bez carina već više godina može da izvozi na tržišta država Zapadnog Balkana, Turske i Evroazijske unije u kojoj su Belorusija, Kazahstan, Kirgistan, Jermenija, Tadžikistan i Rusija, sa kojom imamo taj sporazum još iz devedestih godina 20. veka. Važno je podsetiti i da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Evropskom unijom, Srbija ima od 2008. godine i on podrazumeva izvoz industrijskih i većine prehrambenih proizvoda bez carina.
Dakle, sporazuma za bescarinsku trgovinu ima dosta, a Srbija je toliko mala ekonomija da zasigurno ne bi mogla da udovolji ni malo većim zahtevima za određenim proizvodima, ukoliko bi ih svih tih država pristigli zahtevi. Drugim rečima, veliko je pitanje koliko smo dobro iskoristili prednost i sporazuma o bescarinskoj trgovini koje već imamo.
I, konačno, naša aktuelna spoljnotrgovinska razmena sa Kinom. Zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku Srbije pokazuju da je u prošloj, 2022. godini robna razmena između Srbije i Kine iznosila 6,15 milijardi dolara. Ali, sa deficitom na srpskoj strani od oko 3,8 milijardi dolara. Jer, uvoz iz Kine je iznosio 4,98 milijardi dolara, dok je izvoz iz Srbije stigao do 1,17 milijardi dolara. Da situacija po “srpske proizvode” bude još nepovoljnija, najveći izvoz su zabeležile dve kineske kompanije koje posluju u Srbiji: HBIS grupa, koja je vlasnik železare u Smederevu i kompanija Ziđin koja je većinski vlasnik Rudarsko-topioničarskog basena Bor. Zato su glavni “srpski proizvodi”, koji se najviše izvoze u Kinu, zapravo, bakar i derivati: ruda bakra i koncentrati izvezeni su za 913,5 miliona dolara, dok je rafinisani bakar izvezen za 132,9 miliona dolara.
Drugim rečima, najveću korist od Sporazuma o slobodnoj trgovini imaće kineske kompanije koje posluju u Srbiji, jer su one i najveći izvoznici, a javljaju se i na strani uvoznika. Jer, iz Kine uvozimo telefone, mašine, elektroniku raznu, tekstilne proizvode i još što-šta, a sve za oko pet milijardi dolara godišnje. Za sada. Kad bude manja carina, odnosno kad bude i bez plaćanja carina, biće toga više. To jest, imaćemo veći deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni.
U to smo se mogli uveriti i do sada. Na primer, Srbija je 2012. godine uvozila iz Kine robu slične klasifikacije (elektronika, mašine, odeća) za1,3 milijarde dolara, a izvozila za samo 6,3 miliona dolara, jer tada nisu poslovale velike kineske kompanije, niti su bili vlasnici fabrika u Srbiji. U prošlih deset godina, jeste rastao srpski izvoz (to jest, izvoz kineskih kompanija u Srbiji), ali je rastao i uvoz, odnosno deficit, koji je sa jedne milijarde dolara, povećan na gotovo četiri milijarde dolara u prošlih deset godina.
Za male države to nije ništa neobično. Slično se dogodilo i Islandu, ostrvskoj državi sa oko 330.000 stanovnika, sa kojom Kina ima Sporazum o slobodnoj trgovini od aprila 2013. godine (pregovori su vođeni od 2007. godine). Doduše, Island kao mala, ali veoma razvijena evropska ekonomija, specifična je i zbog svog geostrateškog položaja na Arktiku, što se kod sklapanja svih sporazuma, uključujući i ovaj sa Kinom, mora imati u vidu. No, kakvi su efekti primene Sporazuma o slobodnoj trgovini koji se realizuje u nekoliko prošlih godina između Islanda i Kine?
Prema podacima statistike Svetske banke (WITS), 2013. godine je Island u Kinu izvozio robu za 57 miliona dolara, dok je iz Kine uvozio robu za 391 miliona dolara. Osam godina kasnije, prema podacima za 2021. godinu, Island je u Kinu izvezao robu za 129 miliona dolara, dok je iz Kine uvezao robu za 694 miliona dolara. Jeste povećan izvoz, ali je zbog povećanog uvoza, deficit Islanda u spoljnotrgovinskoj razmeni sa Kinom, povećan za 231 miliona dolara. Doduše, to su podaci za 2021. godinu. Imajući u vidu trendove rasta robne razmene i u 2022. godini, verovatno su svi parametri nastavili da rastu – i uvoz i izvoz i deficiti.
Gotovo je sigurno da će se isto to dogoditi i Srbiji narednih godina, tokom primene Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kinom. Sve će rasti: i izvoz i uvoz i deficit na srpskoj strani. Na dobitku će biti onaj ko ostvari veći i uvoz i izvoz, a nije teško pogoditi da će to biti Kina. A oprezni Norvežani još pregovaraju…