Sećate li se Dragoslava Avramovića? – Pre 30 godina je zaustavio hiperinflaciju, uveo novi dinar a posle dve godine je smenjen

Piše: Radojka Nikolić

„Ključni prelom ka novčanoj katastrofi dogodio se aprila meseca 1993. godine, kada je neko smislio da obori kamatne stope. Obrazloženje je bilo da su finansijski troškovi rasli, pa je izvučen zaključak da je osnovni uzrok inflacije u visokim kamatama, te da na neki način treba smanjiti finansijski pritisak na privredu. No, da biste smanjili kamatne stope, morate povećati novčanu masu. To je i urađeno, ali se kasnije malo šta moglo popraviti u trci kamatnih stopa i novčane mase“.

Tako je Dragoslav Avramović, ekonomski ekspert Svetske banke u penziji i vrhunski poznavalac monetarne politike, u jednom od brojnih intervjua koje je davao posle uvođenja novog dinara 24. januara 1994. godine, objašnjavao ulazak ondašnje Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) u hiperinflaciju. Ovog 24. januara navršava se tačno 30 godina od tog novog dinara koji i sada koristimo.

Hiperinflaciju koja je u januaru 1994. godine dostigla 313,5 miliona odsto na mesečnom nivou, Avramović je zaustavio, praktično u jednom danu, uvođenjem novog dinara. Avramović je tada bio u 75- toj godini života i imao je četiri decenije iskustva u radu u međunarodnim finansijskim organizacijama. Od toga najduže u Svetskoj banci – 24 godine. Neverovatno brzo je postao omiljen u narodu, s jedne strane zbog toga što je, iako vrhunski stručan, bio jednostavan i pristupačan, a sa druge zato što su ga svi doživljavali kao spasioca od hiperinflacije, pa je i dobio nadimak „Super deka“ i „Deda Avram“.

Imala sam nesvakidašnju priliku, koja se, kako se to obično kaže, pruža samo jednom u životu, da kao novinar „Politike“ ekskluzivno pratim realizaciju Programa monetarne rekonstrukcije i gotovo svaki profesionalni korak dr Avramovića, da prisustvujem sastancima koje je održavao na raznim nivoima i da o svemu dnevno izveštavam. Iskustvo koje se stekne u takvim prilikama je, zna se – neprocenjivo.

Duga bi bila priča o tom iskustvu (zato sam i napisala knjigu „Dragoslav Avramović – tvorac jugoslovenskog ekonomskog čuda“ i objavila je 24. januara 1995. godine, na prvu godišnjicu primene novog dinara). Ali, ono što je bilo jednako važno kao i uvođenje novog dinara, jeste nastojanje dr Avramovića da iskoristi priliku i reformiše ceo monetarni i privredni sistem. Zato je posle primene prvog Programa monetarne rekonstrukcije i uvođenja novog dinara, napisao Program monetarne rekonstrukcije i privrednog oporavka 2, a zatim formirao ekspertske radne grupe i evidentirao glavne poslove koje država treba da sprovede. Sve to je radio pokušavajući da vlast privoli na promene i na, kako je govorio, „pravednu privatizaciju“. Privatizacija je tada, inače, bila zabranjena reč, pa se Avramović dovijao uvodeći izraz „demokratizacija društvene svojine“! Jasno je, on je nastojao da SR Jugoslaviju, sredinom devedesetih, konačno, uvede u tranziciju u kojoj su već bile gotovo sve zemlje u našem bližem i daljem okruženju. I, naravno, poznavajući prirodu ondašnjeg političkog režima, bilo je jasno da mu to neće dozvoliti.

Dragoslav Avramović, guverner Narodne banke Jugoslavije, smenjen je 15. maja 1996. godine u ondašnjoj Saveznoj skupštini. Iz tog perioda smene, a i ranije, kad se već naslućivalo da će Slobodan Milošević „odsvirati kraj utakmice“ za tadašnjeg guvernera NBJ, ostala mi je u sećanju jedna rečenica koju je Avramović, braneći se, često izgovarao: „Neću da štampam pare!“ Time je odgovarao na zahteve države i raznih lobija ondašnjih društvenih i državnih firmi, da poveća primarnu emisiju novca i da im da pare!

„Neću da štampam pare“ – ponavljao je Dragoslav Avramović i u zdanju Savezne skupštine 14. maja 1996. godine, kada se odvijao tužni „igrokaz“ njegovog smenjivanja. Smenio ga je tadašnji saziv te Skupštine, prema Miloševićevom nalogu. Sve po protokolu: prvo je išlo Avramovićevo izlaganje, pa napadi na njega od strane potpredsednika Savezne vlade i ministra finansija Jovana Zebića, zatim napadi od strane poslanika SPS-a i napadi članova tadašnjeg Saveta Narodne banke Jugoslavije (Savet su činili: Dušan Vlatković, Krunislav Vukčević, dr Đorđe Đukić, Petrašin Kasalica, Zlatan Peručić i Dragan Tomić). Posle se pristupilo glasanju, svi su bili za smenu, osim jednog poslanika – Brane Crnčevića, književnika (…i to je posebna priča). Obrazloženje je, u najkraćem, formulisao Jovan Zebić: „Zakon o NBJ daje ovoj ustanovi ogromnu samostalnost, ali jedan čovek hoće da preuzme ingerencije vlade i NBJ i da nam diktira kako da radimo“.

A pravi razlog Avramovićeve smene bila je njegova velika popularnost i poverenje naroda koje je stekao kao istinski spasilac od hiperinflacije. Sve ankete su pokazivale da ugrožava Miloševićevu popularnost. Drugi razlog Avramovićevog pada bio je upravo u onoj rečenici „Neću da štampam pare“, jer su bili sve veći pritisci vrhovne vlasti za pojačanom primarnom emisijom novca bez pokrića, čime bi se opet ušlo u inflatorni krug.

Posle Avramovićeve smene, pare su opet štampane po volji vlasti. Polovinom 1996. godine dinar je intenzivnije gubio vrednost, a ulični kurs (šverceri deviza) sve više se razlikovao od zvaničnog. Kurs je od početka 1996. godine, do Avramovićeve smene iznosio 3,3 dinara za marku, da bi krajem 1998. godine, jedna marka vredela šest dinara, a već 1999. godine za jednu nemačku marku na crnom tržištu bilo je potrebno 30 dinara. Kasnije, 2002. godine je došao evro, a Avramović je vrlo brzo nepravedno zaboravljen, čak i od strane opozicionog pokreta DOS, koji je značajne poene i glasove protiv Miloševića dobio i zbog toga što je u svojim redovima imao Dragoslava Avramovića, uz obećanje da će njegov program biti sprovođen…

O Avramoviću ima mnogo zanimljivih detalja, ali da pomenem samo slučaj Brane Crnčevića koji je jedini u Skupštini glasao protiv smene guvernera. Naime, dan uoči početka rasprave u Saveznoj skupštini, razgovarala sam sa Avramovićem i nagovestila mu da mu je već pripremljena smena, ali je on bio ubeđen da će uspeti da „preobrati“ poslanike kada im bude ukazao na opasnosti po ekonomiju, po državu i narod ako se ne bude sprovodio njegov program. Bio je ubeđen da će ljudi glasati po svojoj savesti, a ne po partijskom nalogu. Uzalud su bila moja uveravanja da ima pogrešnu procenu. I, posle dva dana, kada se sve završilo tako kako se završilo, opet smo pili kafu u „Šumatovcu“ i analizirali. „Vidite, ipak sam uspeo da jednog preobratim – gospodina Crnčevića! On nije glasao protiv mene“, rekao mi je Avramović. Tužno je bilo, ali morala sam da mu kažem da tada, već izvesno vreme, Crnčević nije bio uz Miloševića, pa je mogao da glasa kako hoće, jer se samo čekalo da mu istekne poslanički mandat…

I veliki ljudi imaju zablude. Eto, jedna od Avramovićevih zabluda je bila da će „preobratiti“ Miloševićeve poslanike, kao što je zabluda bila i njegovo očekivanje da će najmanje milion ljudi doći ispred Skupštine da ga brane jer ih je spasio hiperinflacije. Ništa od toga se nije dogodilo. Ponovilo se samo iskustvo da je ljudska nezahvalnost beskrajna i da se gotovo svako dobro delo veoma brzo zaboravi. Zato i ovaj podsetnik na tri decenije od kada je Dragoslav Avramović zaustavio hiperinflaciju i uveo novi dinar. Da se njegovo delo ne zaboravi, ma koliko su mu neki „eksperti“ prošlih decenija osporavali baš tu činjenicu: zaustavljanje hiperinflacije.

Biografija

Dragoslav Avramović rođen je u Skoplju 14. oktobra 1919. godine. U Skoplju je završio gimnaziju 1937. godine, potom studirao i diplomirao ekonomiju na Pravnom fakultetu u Beogradu 1941. godine. Doktorat ekonomskih nauka stekao je 1956. godine. Bio je savetnik u Narodnoj banci Jugoslavije od 1951. do 1953., a pre toga je od 1946. do 1951. bio rukovodilac stručnog tima za mobilizaciju inostranih sredstava.

Na poziv novoosnovanih međunarodnih finansijskih institucija, odlazi iz Jugoslavije godine 1953. u Vašington, u Svetsku banku i tamo ostaje da radi do 1977. godine kao ekonomista, na raznim pozicijama. Ostalo je zabeleženo da je u Svetskoj banci napredovao od šefa Odeljenja za opšte studije do mesta direktora. Bio je savetnik generalnog sekretara Konferencije UN za trgovinu i razvoj UNCTAD za pitanja ekonomske saradnje zemalja u razvoju i za opšta pitanja (Ženeva, 1980 — 1984), a zatim ekonomski savetnik Banke za trgovinu i razvoj (Vašington, 1984 — 1988).

Od 2. marta 1994. do 15. maja 1996. godine bio je guverner NBJ i glavni koordinator priprema Ekonomskog, socijalnog i finansijskog programa 1995-1997. Smenjen je u maju 1996. godine, ali u enciklopedijama i dalje stoji rečenica: „Dragoslav Avramović je bio simbol stabilnosti dinara posle hiperinflacije iz 1993. godine“.

Posle smene sa mesta guvernera NBJ, u maju 1996. godine, ubrzo se politički aktivirao i podržao borbu opozicije protiv Miloševićeve vlasti. Bio je lider „Saveza za promene“ i učestvovao u formiranju DOS-a. Imao je veliku popularnost u narodu, što je tadašnja opozicija u velikoj meri koristila.

Preminuo je 26.februara 2001. godine u 82. godini, u mestu Rokvil kod Vašingtona i sahranjen na Novom groblju u Beogradu.

 

Monetarni slom

Čak i da nije bilo harizmatičnog Avramovića, mašine u topčiderskoj štampariji već su se zaustavljale, jer krajem 1993. godine fizički nije mogla da se odštampa potrebna količina gotovog novca. Monetarni slom se dogodio u januaru 1994. godine, jer je hiperinflacija dostigla 313,5 miliona odsto mesečno, ili 62 odsto dnevno, ili dva odsto na sat.

 

Dva miliona dinara za „Politiku“

Hiperinflatorne cene u januaru 1994. godine izgledale su ovako:

* 3. januara 1994. godine jedna nemačka marka vredela je 7.000 dinara, a 23. januara – 15 miliona dinara;

* dnevni list „Politika“ je koštala 3. januara 500 dinara, a 23. januara – dva miliona dinara;

* kilogram svinjskog mesa je koštao 4. januara 256.000 dinara, a 23. januara 550 miliona dinara.

*Par cipela (ženskih/muških) koštao je 4. januara dva miliona dinara, a petnaest dana kasnije 3,5 milijardi dinara…

*Litar sirćeta je koštao 1.802 milijarde

*Kesica aleve paprike od 100 gr koštala je 1.100 milijardi

* Kesica mlevenog bibera oko 700 milijardi

* Prašak za pecivo je koštao 260 milijardi

* Vanilin-šećer 120 milijardi dinara…