Branimir Jovanović, Bečki institut: Mislim da Srbija nikada neće ući u EU, a nedostatak ljubavi je obostran

Autor: Radojka Nikolić

„Ja mislim da Srbija nikada neće ući u EU. I mislim da je nedostatak ljubavi obostran – niti EU voli Srbiju nešto previše, niti Srbija voli EU. I jedna i druga strana imaju transakcioni pristup. EU od Srbije traži otvoreno tržište za plasman svoje robe, jeftinu radnu snagu za svoje fabrike, niske poreze – i sve to već ima. Srbija, s druge strane, ima neke EU grantove i investicije, ima i prećutnu dozvolu da sarađuje koliko želi sa Rusijom i Kinom, a, naravno, i prećutnu političku podršku za autokratsko vladanje i korupciju, pa zato ni ona nema neki interes da srlja u članstvo – jer bi tada izgubila pravo da sedi na više stolica, a verovatno ni vlasti ne bi mogle da rade sve što sada rade“.

Ovako je Branimir Jovanović, ekspert za Zapadni Balkan u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije odgovorio na moja pitanja o tome kakva je perspektiva Srbije za članstvo u EU, posle najavljenog prijema Crne Gore i Albanije u EU već za koju godinu, a do 2030. godine – sigurno.

Za Srbiju se više ni datum ne precizira, pa otuda i moje pitanje dr Branimiru Jovanoviću, vrsnom poznaovaocu prilika na Zapadnom Balkanu, koji i dolazi sa ZB, iz Skoplja – kakvu pouku iz ovoga može da izvuče Srbija i ima li „mrvice“ optimizma da Srbija postane deo EU.

Da li postoji, ipak, neka opcija za članstvo Srbije u EU?

„Jedina mogućnost za promenu jeste ako dođe do smene vlasti, pa nova vlast pokaže veći entuzijazam za EU. Ali, nisam ubeđen ni u to, jer, kako su mnogi primetili, na protestima nikada nije bilo EU zastava ili poruka. To je razumljivo, jer je utisak da EU podržava trenutnu vlast, makar ćutke, a i privlačnost EU opada iz dana u dan – zbog nedostatka liderstva i svega ostalog.

I pored svega ovoga, ipak mislim da bi za Srbiju bilo dobro da uđe u EU, jer bi se EU fondovi znatno povećali. Ako Srbija trenutno dobija oko 600 miliona evra godišnje grantova, nakon članstva to bi poraslo na otprilike tri milijarde evra. To bi poboljšalo i primanja ljudi, i kvalitet života u celini. Ali, nažalost, nisam optimista“.

Ali, ako za Srbiju nema optimizma, vidimo da ima zvaničnih najava za druge države našeg regiona. Jasne su najave zvaničnika EU da će  Crna Gora i Albanija postati članice i to pre 2030. godine. Ranije je bilo najava da bi trebalo primiti sve države Zapadnog Balkana istovremeno? Otkud ta promena i namera da se „paket“ Zapadni Balkan rastavi na delove?

„Zvanični stav EU je uvek bio da će zemlje postati članice kada budu ispunile sve potrebne uslove. To je takozvani princip regate – brodovi se trkaju i svaki postaje član kluba kada pređe ciljnu liniju. Bilo je izjava da je cilj da sve zemlje postanu članice do nekog datuma – Šarl Mišel je pre par godina najavio rok do 2030. Ali to nisu bile zvanične pozicije Evropske unije, već samo načelne smernice. Čak i kada se pogleda istorija pregovora, jasno je da velikog paketa nikada nije ni bilo – Crna Gora je prva počela pregovore 2012, Srbija druga 2014, Albanija treća 2022, dok ostale još uvek nisu“.

Tačno je da su Crna Gora i Srbija često bile stavljane u isti paket u diskusijama i izveštajima o napretku, kasnije i Albanija i Makedonija, ali to nije značilo da će zajedno i ući u EU.

Čime to zavređuju Albanija i Crna Gora da za dve, tri ili četiri godine postanu članice EU?

„Ne znam da li zaslužuju da za 3–4 godine postanu članice, ali svakako pokazuju najveću zainteresovanost za članstvo. Crna Gora je objektivno najnaprednija kada su pregovori u pitanju – otvorila je sva 33 poglavlja i zatvorila već 7. Srbija je otvorila 22, a zatvorila samo 2, što je, s obzirom na to da je počela pregovore skoro u isto vreme kao Crna Gora, objektivno mnogo sporije. Pritom, Srbija je posebno usporila zadnjih nekoliko godina, što je dosta simptomatično.

Albanija je, sa druge strane, počela pregovore osam godina posle Srbije, a već je otvorila više poglavlja – 24. Nije zatvorila nijedno, ali s obzirom na to da pregovara tek tri godine, dosadašnji progres je prilično impresivan.

Ako se pogleda nivo BDP-a po stanovniku u Albaniji i Crnoj Gori, prema najnovijoj analizi Eurostata, te buduće članice EU su među najsiromašnijima na Zapadnom Balkanu: Albanija ima tek 18,1% proseka EU, a Crna Gora oko 30% proseka EU. Čak i Srbija, koja takođe ima nizak nivo BDP-a po stanovniku u poređenju sa prosekom EU, ipak ima nešto viši nivo životnog standarda od Crne Gore i Albanije. Šta će značiti ta neravnoteža novih članica za EU, a šta će značiti za te države. Postaju li one „parija“ EU, to jest, najniži društveni sloj u EU, po nivou životnog standarda?

„Ne bih rekao. I Bugarska i Rumunija, kada su ušle u EU, bile su u sličnoj situaciji, pa su od tada dosta napredovale, bar kada je BDP u pitanju. Rumunija je danas na oko 80% evropskog proseka BDP-a po glavi stanovnika (po kupovnoj moći), dok je pre ulaska, 2006, bila na oko 40%. Skoro se izjednačila sa Estonijom i Poljskom. Bugarska je nešto slabija, ali i ona je značajno napredovala – 2006. je bila na oko 40% proseka EU, a danas je na 66%. Poređenja radi, Srbija i Crna Gora su 2006. bile na oko 35%, a danas su na oko 50% (po kupovnoj moći)“.

 A kako se stopa rasta BDP-a povećava po ulasku u EU?

„EU članstvo ima snažne efekte po BDP. Naša istraživanja – Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije – pokazuju da se stopa rasta povećava za oko 2 procentna poena nakon članstva. Na primer, ako je rast pre članstva 3% godišnje, nakon njega postaje oko 5%. To je uglavnom posledica transfera iz budžeta EU. Bugarska, Rumunija i Hrvatska poslednjih godina dobijaju nepovratne grantove iz EU budžeta u visini od oko 4–5% njihovog BDP-a. Srbija trenutno dobija manje od 1%. To je velika razlika. Zato se očekuje da će se i ekonomski rast, i BDP po stanovniku, i u Crnoj Gori i u Albaniji znatno povećati nakon članstva“.

Koliko će njima vremena biti potrebno da se približe ekonomski razvijenim članicama EU?

 „Trebaće im decenije, tu nema dileme. Procene zavise od toga koji indikator se uzima i koji trend. Ako uzmemo, na primer, Crnu Goru, BDP po glavi stanovnika po kupovnoj moći i posmatramo trend iz poslednjih 5 godina, naše projekcije pokazuju da će, ako stvari nastave kao do sada, Crnoj Gori trebati oko 60 godina da dostigne prosečan nivo EU. Međutim, ako Crna Gora postane članica EU već sledeće godine, taj period se prepolovljava –dostigla bi prosečan BDP po glavi stanovnika EU za oko 30 godina. To ipak nije zanemarljivo“.

Šta će značiti za Zapadni Balkan ako samo dve članice postanu deo EU? Kakav je to Zapadni Balkan kad u njemu ostanu samo još Srbija, Kosovo*, S. Makedonija, Bosna i Hercegovina? Kakvo ponašanje Evropske unije treba očekivati prema tom „smanjenom“ Zapadnom Balkanu?

„Ponašanje EU će ostati isto. EU je postavila pravila igre – zemlje treba da ispune formalne zahteve za članstvo, da zatvore poglavlja, i kada to urade, postaće članice. EU ima previše svojih problema da bi se bavila Balkanom, koji nikada nije ni volela previše. Sam naziv Zapadni Balkan to govori – to nije Jugoistočna Evropa, nego Balkan, i to Zapadni, jer su Istočni primili u neka bolja vremena, uglavnom zbog geopolitike, kada je EU još uvek razmišljala koliko-toliko strateški.

Danas, nažalost, toga nema, nema ni jakog liderstva, što smo videli nedavno pri trgovinskom dogovoru sa SAD, gde je EU puno gore prošla. Tako da, nažalost, trenutna ponuda EU za naš region je – uzmi ili ostavi, i čini se da će Crna Gora i Albanija uzeti ponudu, a ostali neće.

Sećate li se šta to beše „Otvoreni Balkan“? Osim uspešne „vinske ture“, sve ostale inicijative su završile kao polovične. Gde je problem sa tim inicijativama za „ujedinjenje“ Zapadnog Balkana? Zašto ništa ne uspeva?

„Ja sam na Otvoreni Balkan uvek gledao sa blagim simpatijama, čisto zato što je to bila inicijativa za saradnju u našem regionu koja je potekla od nas samih. Nismo čekali da nam Nemci ili bilo ko drugi kaže da treba da radimo nešto, nego smo sami pokušali. I mislim da je inicijativa, uprkos svim slabostima, ipak imala pozitivne efekte, jer je poboljšala saradnju i političke odnose između Srbije, Makedonije i Albanije. Lideri Srbije i Albanije nikada se nisu tako srdačno sastajali kao tokom te inicijative, a Srbi i Makedonci su opet postali prva braća“…

Ali je i to kratko trajalo…

„Da, jer sve dok imamo nerešena teritorijalna pitanja u regionu, ovakve inicijative biće ograničene. Čak ni Berlinski proces, koji guraju Nemci, ne beleži veće pomake zbog nerešenih pitanja oko Kosova. Drugi problem sa Otvorenim Balkanom bio je što ga Evropljani nikada nisu voleli. Uvek su ga gledali kao pandan svom Berlinskom procesu, pa ga zato nikada nisu ni podržali, a može se reći i da su radili protiv njega time što su odgovarali Crnu Goru, Bosnu i Kosovo da ne uđu u Otvoreni Balkan.

Ali, ako treba izvući nekakve pouke iz Otvorenog Balkana, to je da smo samo pokazali da možemo da sarađujemo kada to želimo, ali i da moramo rešiti otvorena politička pitanja u regionu, jer bez toga nema napretka“.

Pa, kako, onda, treba rešavati ekonomske, društvene i socijalne probleme koje ima Zapadni Balkan? Šta je vaša ekspertska preporuka, imajući u vidu i analize i studije koje kontinuirano radi Bečki institut za međunarodne ekonomske studije?

„Ovo zahteva ceo intervju, ali ako mogu da smestim priču u par reči, to bi bilo da nam treba novi ekonomski model. Model koji smo prihvatili nakon pada socijalizma, takozvani neoliberalni model, zasnivao se na pasivnoj ulozi države u privredi, na što je moguće većoj privatizaciji i deregulaciji, na niskim platama i porezima, na ekskluzivnom fokusu na strane investicije. Ovaj model, prosto, ne daje rezultate. To vidimo ne samo po našim ekonomijama, koje ne samo da sporo rastu, nego imaju i brojne druge probleme, kao što su siromaštvo, nejednakost, iseljavanje i sl. Vidimo to, recimo, i na primeru Češke, koja je verovatno najbolja od svih bivših socijalističkih republika, ali već desetak godina stoji na oko 90% EU proseka kada je nacionalni dohodak u pitanju. Neoliberalni model prosto ne može više, jer nas na neki način pretvara u kolonije Zapada.

Kakav bi to bio novi ekonomski model?

„Ono što je potrebno jeste industrijska i inovacijska politika. Da država odluči na kojim će sektorima privreda počivati narednih decenija – da li će to biti električni automobili, IT, poljoprivreda, turizam, biotehnologija i sl. – i da onda podrži razvoj tih sektora kako god zna i ume. Najsvežiji primer ovoga je kineska strategija Made in China 2025, koja je Kinu učinila svetskim liderom u električnim automobilima. Pored toga, potrebna su i znatno veća državna ulaganja u obrazovanje, zdravstvo i socijalnu zaštitu, odnosno povratak ideji države blagostanja.

Mi smo sve ovo, na jedan ili drugi način, imali u vreme Jugoslavije, tako da ne treba da izmišljamo toplu vodu – treba samo da vratimo pozitivne stvari koje smo imali i da eliminišemo negativne“, ocenio je Branimir Jovanović u intervjuu za potal magazinbiznis.rs