Autor: Sandra Lazarević, direktorka Sektora za PR i marketing komunikacije Banca Intesa Beograd
„Dead man walking“ kaže moj kolega Zoran – taj je utisak na njega ostavio orginalni nastup Breta Kinga u Beogradu, koji je nedavno organizovala Banca Intesa u teatru Madlenijanum. Osim što je „Dead man walking“, naziv američkog filma-drame iz 1995. godine (režija Tim Robins), ovoga puta se ta ista formulacija odnosila na moguću buduću viziju sveta u vremenu dominacije informacionih tehnologija.
U svom maniru posvećenog futuriste, sa dušom i estetikom jednog romantičara, Bret je govorio o tome šta može da nas očekuje za par desetina godina, mnogima od nas dostižno za života, ali ipak tako nezamislivo. U svom nastupu, ali i u razgovorima pre i posle, on je govorio o fenomenima koji su već počeli da se odvijaju pred našim očima: imigracioni trendovi, prirodne katastrofe izazvane klimatskim promenama, nedostatak hrane… Tim pojavama je Bret, dečje ozarenog lica, dao jedan sasvim drugačiji oblik u budućnosti.
Zapravo, čemu bi služila veštačka inteligencija i razvoj robotike, ako ne da saniraju sve što su pred nas stavili pomenuti izazovi. Iako se danas svi hvalimo i upoređujemo stepen upotrebe Chat GPT, raznih aplikativnih rešenja i platformi za davanje što raznovrsnijih informacija, analiza i preciznijih odgovora, uz što manji nivo napora i greške, to ipak nije pun potencijal veštačke inteligencije i daleko je od njene krajnje svrhe. Prema zaključku koji izvodimo iz poruka Breta Kinga, uloga veštačke inteligencije trebalo bi da doprinese sanaciji nastale štete u našem prirodnom okruženju, kako bi se cela situacija preokrenula u korist svekupnog boljitka planete i društva.
Svrha tehnoloških dostignuća, kao i etičko-moralno uporište narativa, treba da se zasnivaju na viziji jednog prosperitetnog društva, posvećenog samo kvalitetu produženog životnog veka, količini znanja sa ciljem unapređenja zajedničkog statusa. To zaista zvuči kao utopija, koju samo jedan futurista može da zamisli. Dakle, kaže Bret King, nema prepreke da uz dostignuća AI i robotike čovek više ne razmišlja o tome da mora da radi i stvara zbog ekonomske sigurnosti. Jer, to bi za nas, po scenariju koji piše njegova ruka, trebalo da radi umrežena veštačka inteligencija kao osnova autonomnih lanaca snabdevanja i proizvodnih procesa koja bi vodila automatizovanoj ekonomiji (machine-to-machine economy). Po njemu, u budućnosti bi se rešili tekući izazovi, više ne bi bilo deficita resursa, snabdevanje bi bilo beskonačno, a tražnja ne bi uticala na cenu.
Bret King u Beogradu, na predavanju u Madlenijanumu: U svetu u kom je ekonomija samoodrživa i zasniva se na radnoj snazi koja se temelji na tehnološkom blagu, čovek više ne bi razmišljao o konceptu privređivanja, već bi se bavio svojim intelektualnim razvojem
U svetu u kom je ekonomija samoodrživa i zasniva se na radnoj snazi koja se temelji na tehnološkom blagu, čovek više ne bi razmišljao o konceptu privređivanja, već bi se bavio svojim intelektualnim razvojem, u skladu sa ličnim preferencijama. To bi oslobodilo nezamislivi prostor za kreativu, za umetnost i naposletku – za još pronalazaka. U takvom svetu ne bi bilo više prepreka da se ruda više ne traži na našoj planeti, već na asteroidima i ostalim kosmičkim telima van planete Zemlje. Prema ovakvom scenariju, ništa ne bi sprečilo čoveka da kolonizuje drugo nebesko telo. Da li je to moguće? Nije Bret bio toliko ambiciozan da najavi kolonizaciju, recimo Marsa, ali da ga citiram: “Zašto ne?“
Da se vratim sada Zoranovom komentaru „Dead men walking“. Svi koji dočekaju 2050. godinu, a bez razmišljanja na ovu temu su upravo to – mrtvi ljudi koji hodaju, neće znati da su svoj pravi život završili u prethodnoj epohi i da ne mogu biti spremni za budućnost.
Verujem da su se mnogi čudili svemu o čemu je Bret King pričao, ali, ipak, zahvaljujući neverovatnom napretku i otkrićima koja se dešavaju baš u momentu dok pričamo ovu priču, znamo da ovaj zamišljeni svet može da bude i realan. Čak i mnogo realniji od onih svemirskih brodova i srebrnih odela koja smo zamišljali podstaknuti kultnim Kjubrikovim filmom „Odiseja u svemiru“ (snimljen 1968.), jednim od prvih naučno-fantastičnih filmova koji se na svoj način fokusira na evoluciju, egzistencijalizam i razvoj veštačke inteligencije…
Ostaje samo da pitamo Breta, sledeći put kada ga vidimo, šta on misli: Kako se menja čovekova svest sa svim ovim promenama? Da li čovek gubi sopstvenost ili je nadograđuje? Da li je to dobro ili loše? Da li je evolucija ljudskog bića proces koji je prirodom indukovan ili može biti da je čovek sam sebi najrelevantniji evolutivni faktor? I opet pitanje – da li je to dobro ili loše?
