Šta kaže Peđa Mijatović o hrvatskoj reprezentaciji i koga smatra najboljim fudbalerom na svetu

Autor: R. Nikolić

Bilo je to neprocenjivo zadovoljstvo. Gledati i slušati o izgradnji karijere u sportu, o profesionalnom putu jednog od najboljih fudbalera – Predraga Mijatovića i to u razgovoru sa jednim od najboljih naših košarkaša Dejanom Tomaševićem, takvu ekskluzivnu priliku imali su učesnici ovogodišnjeg Jesenjeg Vivaldi foruma koji je održan na Mokroj Gori od 20. do 22. septembra, na temu: Videti priliku u ljudima (See Opportunity in People).

Dva kuma, dvojica vrhunskih sportista, ovenčani najvišim trofejima svako u svom sportu, u jednoipočasovnom intervjuu, gde je Tomašević bio domaćin svom sagovorniku Mijatoviću, dotakli su samo delić tema iz njihovih bogatih karijera, ali je i to bilo dovoljno da se shvate poruke koje Vivaldi forum podrazumeva – svrha i ciljevi onoga što radimo.

Predrag Mijatović kaže da smatra da je ostvario svoje ciljeve i na Tomaševićevo pitanje ovako odgovara:

„Prvi cilj mi je bio da potpišem ugovor za Budućnost i to mi se ostvarilo sa 18 godina. Drugi cilj je bio da postanem najbolji igrač fudbalskog kluba Budućnost, ali je bio problem jer je tu već igrao Dejan Savićević, koji je bio klasa, tako da se taj moj cilj malo ’otegao’, ali sam na kraju i to uradio. Onda je moj cilj bio da odem u veliki klub, da bi na kraju, kada sam bio u Valensiji, sebi zacrtao cilj da budem u jednom od najvećih evropskih klubova a to je bio Real Madrid. I to sam na kraju ostvario“, rekao je Mijatović.

Od mnogo detalja i stavova o životu koje izneo Mijatović, možda je posebno zanimljiv njegov odgovor na pitanje: Zašto je hrvatska reprezentacija toliko uspešna?

Mijatović je to ovako objasnio:

„Kad pričam sa Lukom Modrićem, a i sa drugim igračima, vidim da su u samom startu, u pogledu nacionalnog odnosa, oni malo ispred nas. Pokušavam da shvatim zašto je to tako. I onda se setim moje generacije. Na primer, ja sam bio Jugosloven, pa onda sam bio Srbin i Crnogorac. Hrvati su se tada odvojili od Jugoslavije, a moja generacija je ostala Srbija i Crna Gora. Mi smo još uvek imali himnu Hej Sloveni, koju su pevali oni koji su se osećali Jugosloveni, dok neki i nisu, a Hrvati su imali himnu koju su od samog starta pevali svi zajedno i držali ruku na grudima… To su sve prednosti koje su imali u odnosu na nas. Druga stvar, mislim da su Hrvati disciplinovaniji nego mi. A možda i poslušniji nego mi. To govorim na osnovu mog iskustva. Na primer, reprezentacija Jugoslavije koja je igrala u Čileu 1987. godine – okosnicu su činili Hrvati, tada kao Jugosloveni. To su bili Prosinečki, Boban, Šuker, Pavličić, Štimac, Jarni, dakle,  šest njih i selektor je bio Mirko Jozić, takođe Hrvat. I oni su slušali. Recimo, Jozić odluči da zameni mene i ja sam nervozan, pa mu mašem, pa mu komentarišem…Ali, kad zameni Bobana, Prosinečkog ili Jarnija – oni ne prave nikakav problem. Oni su to normalno prihvatili. Eto, to je ta disciplina koju mi nismo imali. Mi smo plahoviti ljudi. I postoji treća karakteristika zašto su Hrvati uspešni – a to je talenat. Ali, u tome smo potpuno egal, po mom mišljenju. I mi smo talentovana nacija. Ovo je područje talenata ne samo u fudbalu nego i u drugim sportovima. Ali, od talenta do nekog vrhunskog rezultata mora da vodi i disciplina i taj osećaj nacionalnog ponosa i pripadnosti.

U svojoj izrazito uspešnoj karijeri koja je, kako kaže Predrag Mijatović, trajala tridesetak godina, shvatio je sledeće: „Fudbal je kao i politika: jedinstveni socijalni fenomen gde svi znaju sve bolje od onoga koji treba da donese odluku“.

A na pitanje koga smatra najboljim fudbalerom na svetu, Mijatović je decidno odgovorio: „Jedan jedini – Dijego Armando Maradona“.

To je ispraćeno velikim aplauzom učesnika Jesenjeg Vivaldi foruma, posebno Emira Kusturice, koji je počasno prisustvovao ovom nesvakidašnjem intervjuu dvojice sportskih legendi, u Mećavniku, na Mokroj Gori 21. septembra uveče, tokom MOKRA GORA LATE NIGHT TALK.