Koliko Srbiju košta kada domaću proizvodnju zameni uvoz?

Uvoz je sastavni deo svake otvorene ekonomije i sam po sebi nije problem. Problem nastaje kada uvoz dugoročno potiskuje konkurentnu domaću proizvodnju i kada se zajedno sa proizvodnjom iz zemlje „izvoze“ dodata vrednost, dobavljački lanci, investicije i deo ekonomske aktivnosti. Zato pitanje nije samo koliko Srbija uvozi, već koliko domaće vrednosti želi i može da zadrži.

Podaci o spoljnoj trgovini pokazuju da Srbija nije zatvorena ekonomija niti to treba da bude njen cilj. Naprotiv, međunarodna trgovina je jedan od oslonaca privrednog rasta. Ali struktura trgovine postaje posebno važna kada je reč o proizvodima koji imaju stratešku ulogu u domaćoj industriji, građevinarstvu i infrastrukturi.

Jedan od ilustrativnih primera je Portland cement. Prema podacima World Bank WITS, zasnovanim na UN Comtrade statistici, Srbija je tokom 2024. godine uvezla 613.600 tona Portland cementa, bez belog cementa, u vrednosti od 73,95 miliona američkih dolara. Najveći dobavljači bili su Hrvatska sa 288.042 tone, Turska sa 211.347 tona i Albanija sa 112.817 tona.

Istovremeno, Srbija je iste godine izvezla svega 132.811 tona proizvoda iz ove kategorije, u vrednosti od 16,55 miliona dolara, pri čemu je najveći deo izvoza otišao u Crnu Goru. Ovi podaci pokazuju da domaća proizvodnja nije samo pitanje snabdevanja tržišta, već i deo izvozne sposobnosti zemlje.

Komentarišući ovu situaciju, iz Asocijacije srpske energetski intenzivne industrije (ASEII) dodatno naglašavaju da naša cementna industrija trenutno doživljava veliki gubitak konkurentnosti – izvoz je u stalnom padu od 2019. godine, a uvoz je porastao za 281% od 2014. do 2024. godine (podaci Republičkog zavoda za statistiku).

Slična slika vidi se i kod rebrastog čelika. Prema World Bank WITS/UN Comtrade podacima, Srbija je 2024. godine uvezla 117.130 tona proizvoda iz kategorije HS 721420, u vrednosti od 79,92 miliona dolara. Najveći deo dolazio je iz Bosne i Hercegovine – 59.692 tone, zatim iz Turske – 28.568 tona, Albanije – 12.469 tona i Italije – 11.174 tone.

Ni ove brojke same po sebi ne znače da je uvoz štetan. Za privredu je često racionalno da određeni proizvod uveze ako je jeftiniji, dostupniji ili kvalitetniji. Pitanje industrijske politike počinje onda kada se postavi pitanje: šta se događa ako uvoz trajno istisne domaću proizvodnju koja može da bude konkurentna, da investira i da se tehnološki unapređuje?

Odgovor nije samo u kompanijama proizvođačima.

Domaća proizvodnja stvara lanac vrednosti koji obuhvata zaposlene, domaće dobavljače, transport, održavanje, energetiku, logistiku, stručne usluge, investicije i javne prihode. Kada se deo proizvodnje ugasi ili dugoročno smanji, efekat se ne završava na bilansu jedne kompanije. On se prenosi na čitav ekosistem koji je oko nje izgrađen.

Delimično prepoznajući problem, Srbija je početkom 2026. godine uvela privremene mere za određene proizvode od cementa, gvožđa i čelika. Uredbom o uvođenju privremene mere za obezbeđenje ekonomske stabilnosti industrija od strateške važnosti za ekonomiju Republike Srbije uvedene su tarifne kvote za uvoz proizvoda iz ovih kategorija, a nakon popunjavanja kvota na određene proizvode primenjuje se dodatna carina od 50 odsto. Prvobitni režim obuhvatao je ukupno 421.094 tone, od čega 250.350 tona Portland cementa. U toku 2026. godine obuhvat i trajanje mere su menjani, a važeći režim trenutno je predviđen do kraja 2026. godine.

Srbija je početkom 2026. godine uvela privremene mere za određene proizvode od cementa, gvožđa i čelika. Uredbom o uvođenju privremene mere za obezbeđenje ekonomske stabilnosti industrija od strateške važnosti za ekonomiju Republike Srbije uvedene su tarifne kvote za uvoz proizvoda iz ovih kategorija, a nakon popunjavanja kvota na određene proizvode primenjuje se dodatna carina od 50 odsto.

Ova mera nije izolovana od šire industrijske politike države. Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine u okviru svojih nadležnosti prati trgovinske tokove i učestvuje u kreiranju i sprovođenju spoljnotrgovinske politike i mera trgovinske zaštite. Sa druge strane, Ministarstvo privrede kroz Akcioni plan industrijske politike 2026-2027 kao jedan od ciljeva jasno prepoznaje povećanje konkurentnosti domaće industrije.

U tom kontekstu, pitanje zaštite tržišta i pitanje konkurentnosti ne bi trebalo posmatrati kao dve odvojene politike. Jer, privremena zaštita sama po sebi nije industrijska strategija.

Ona može da bude instrument koji industriji daje prostor da se prilagodi promenjenim tržišnim uslovima, ali dugoročno mora biti povezana sa investicijama, produktivnošću, tehnološkim unapređenjem, energetskom efikasnošću i dekarbonizacijom. Drugim rečima, cilj ne bi trebalo da bude „zaštititi proizvodnju po svaku cenu“, već stvoriti uslove da domaća proizvodnja može da ostane konkurentna bez trajnog oslanjanja na zaštitne mere.

To je posebno važno u trenutku kada se menja evropsko i globalno trgovinsko okruženje. Evropska unija od 2026. godine primenjuje definitivni režim CBAM-a, koji obuhvata, između ostalog, cement, gvožđe i čelik. Istovremeno, EU je tokom 2026. dodatno pooštrila zaštitu svog tržišta čelika zbog globalnog viška kapaciteta i pritiska na evropske proizvođače. Za Srbiju, koja je snažno trgovinski povezana sa EU, to znači da industrijska konkurentnost više nije samo pitanje cene proizvoda. Ona sve više zavisi od troškova energije, emisija, tehnologije, pristupa tržištu i sposobnosti kompanija da investiraju.

Zato pravo pitanje nije da li Srbiji treba „više ili manje uvoza“. Pravo pitanje je kakvu industrijsku bazu Srbija želi da ima za dve, pet ili deset godina.

Ako domaća proizvodnja može da bude konkurentna, da zapošljava, investira, izvozi i snabdeva druge sektore privrede, njeno očuvanje nije samo interes proizvođača. To je pitanje otpornosti cele ekonomije. I upravo tu počinje ozbiljna rasprava o industrijskoj politici Srbije: ne od toga kako zatvoriti tržište, već od toga koliko domaće vrednosti želimo da zadržimo i šta smo spremni da uradimo da bi ta vrednost dugoročno ostala konkurentna.

(PROMO)