Bojan Balaž: Na opasnom planinskom vrhu sam prvi put osetio tu vrstu adrenalina pomešanog sa strahom, ali i nagon za preživljavanjem

Autor: R. Nikolić

„Čovek uvek i u svakoj situaciji treba da bude svestan svih mogućnosti da nešto krene naopako i da bude obazriv. To ne znači da treba da ga to parališe i da bude rob sigurnosti i bezbednosti. Naprotiv, treba živeti rasterećeno i slobodno, ali znati da ’Đavo ne spava’, kako bi rekle naše majke i očevi“.

Ovako je odgovorio Bojan Balaž, dugogodišnji planinar i licencirani planinarski vodič, na pitanje o tome kakvu opomenu i poruku šalju ovi nesrećni povodi sa Triglava i Prokletija, o kojima smo obavešteni početkom aprila. Kao što je poznato na Jezerskom vrhu, najvišoj tački planinskog venca Prokletija u Albaniji stradala je jedna državljanka Hrvatske, dok su dvojica planinara iz Srbije stradala na Triglavu, u Sloveniji.

O tome kako je moglo doći do ovih nesreća Balaž kaže, da su, prema njegovim saznanjima, dvojica srpskih planinara najverovatnije stradala od lavine:

„Pronađeni su na relativno niskoj visini od oko 1.600 mnv, što znači da nisu ni stigli do najopasnijih delova Triglava. Obojica su bili veoma iskusni visokogorci i alpinisti, a jednog od njih sam i poznavao i pratio njegove uspone širom Alpa, u svim vremenskim uslovima“, kaže Balaž.

Što se tiče nesreće na Prokletijama, naš sagovornik objašnjava da je planinarka iz Hrvatske, nažalost, poginula klasičnim proklizavanjem na strmom klizavom terenu. „Iako je sigurno bila opremljena derezama i cepinom (šiljci za cipele i planinarski pijuk) koji omogućavaju prilično bezbedno kretanje, dešava se da se naiđe na izuzetno zaleđen deo koji je pod velikim uglom i tada i najmanja nepažnja vodi u ambis. Teoretski, ona je imala šanse da se spase, a na zimskim obukama se vežba način usporavanja, ali je potrebna velika spretnost i sreća da se zaustavite kad jednom krenete da klizate niz padinu koja je pod nagibom od 60 i više stepeni“, kaže Bojan Balaž.

Kako i zašto nesreće mogu da se dogode iskusnim planinarima?

„Nažalost, ovakve nesreće se uglavnom događaju iskusnim planinarima. Jednostavno, neko ko nije iskusan u zimskim uslovima neće ni razmišljati o tome da krene na visoke i strme uspone. Obojica nastradalih planinara su bili veoma iskusni i sposobni, vrhunski alpinisti. Takvi ljudi često imaju višak samopouzdanja, pa se neretko oglušuju o direktna upozorenja koja dobiju o stanju na terenu. To su ljudi puni života i dobrog duha. Da su se popeli tog dana na Triglav, gledali bismo njihova nasmejana lica na društvenim mrežama i lajkovali njihove fotografije, a oni bi već u mislima bili na drugom vrhu. Ovako, na žalost, opraštamo se od njih. Planina je imala druge planove…

Kako to da su se obe nesreće dogodile u proleće, na sam početak proleća? Da li je proleće najopasniji period za planinarenje?

Ne bi to moglo tako da se kaže. Praktično, u planinarenju imamo dva godišnja doba, leto i zimu. Iako je kalendarski proleće, na Alpima i Prokletijama su zimski uslovi sve do početka leta, a na većim visinama i duže. Toplo vreme svakako igra ulogu, jer je sneg mek i nestabilan u takvim uslovima.

Imate li neko slično lično iskustvo?

Pre par godina sam sa grupom išao na Großglockner, najviši vrh Austrije. U jednom delu se prelazi preko glečera koji je u prilično lošem stanju, otapa se i ima dosta pukotina i rascepa. Po nekim od njih jednostavno morate da hodate, a širine su 20–30 cm, sa strana su pukotine duboke nekoliko desetina metara. Ne morate ni da idete na Alpe u zimskim uslovima da biste doživeli magiju ili stres zimskog uspona; ja sam je doživeo čak i na mnogo manje atraktivnim Komovima u Crnoj Gori. U jednom trenutku smo prelazili potpuno zaleđenu padinu pod velikim nagibom. Tada sam prvi put osetio tu vrstu adrenalina pomešanog sa strahom, ali i nagon za preživljavanjem koji vas tera da pređete, jer vam je jasno da ako se zaustavite, idete dole.

Šta je presudno važno u ovakvim situacijama u kojima se nađu planinari? Koliko je važna uloga vodiča?

Najvažnije su lične kočnice, da pokušate da se pripremite što bolje možete i da se zaustavite kada vidite da se stvari ne razvijaju u vašu korist i prema vašem planu. Uloga vodiča je od izuzetnog značaja, upravo u pripremi planinarske akcije, sagledavanju svih okolnosti i ne manje važno, održavanju discipline u grupi. Naglašavam da i pored najbolje pripreme i izvedbe, može doći do nesreće; jednostavno, planinarenje je organski povezano sa rizicima. Međutim, to ne treba da nas sprečava da uživamo u blagodetima tog sporta.

Koja je najveća planinarska nesreća u svetu koja se dogodila i kada?

Postoje različite informacije koje mogu da se pronađu na ovu temu, ali svakako jedna od najvećih se desila početkom avgusta 2008. godine, kada je na drugom najvišem vrhu Himalaja, K2, poginulo 11 alpinista, uključujući i našeg Drena Mandića. Ta nesreća je opisana u više dokumentarnih filmova. Verovatno je najpoznatija nesreća kada je u usponu na Mont Everest u maju 1996. poginulo 8 planinara, a pored dokumentaraca snimljen je i visokobudžetni film na ovu temu – objasnio je Bojan Balaž za naš portal.