Milan Marić, glumac: Mene lično boli svaka pojava koja je loša po naše društvo

Autor: R. Nikolić

„Ne mogu da pričam o umetnosti i o biznisu u trenutku kada ljudi oko nas doživljavaju nešto što je surovost. Mene te stvari zaista bole. Kome ja da pričam o Dostojevskom ili o filmu, ako nam se događaju takve loše stvari?! A sa druge strane, osećam se prozvanim, upravo zato što se bavim umetnošću, jer mislim da i mi umetnici imamo veliku dozu odgovornosti za stvari koje se danas dešavaju“.

Ovako je Milan Marić, glumac, specijalni gost Letnjeg Vivaldi foruma (Mokra Gora Late night talk), u četvrtak uveče 13. juna, prokomentarisao svoja osećanja posle informacije koju je saznao u toku tog popodneva, pre ovog intervjua. Reč je o tome da je u jednoj osnovnoj školi na Novom Beogradu majka učenika petog razreda fizički napala i pretukla nastavnicu biologije jer je njenom sinu zaključila dvojku…

Zbog toga je Marić imao poruku i za učesnike ovog foruma i za čitavo društvo: „Odrastao sam u ovom društvu i ta promena koja se dešava, koja je loša po društvo, mene lično boli i nisam imun na to. Nadam se da ću sa godinama postati imun, ali mislim da te loše stvari treba odmah rešavati. To nisu stvari koje će osetiti neko drugo pokolenje. Ne, mi ćemo osetiti posledice svih tih loših stvari koje nam se dešavaju“, rekao je Milan Marić, uz naglasak na to da u našem društvu moramo da naučimo da razgovaramo i da se čujemo, da uvažimo različitosti i da se razumemo.

„Moramo da se vratimo na bazične stvari, moramo da naučimo da se pogledamo u oči čak i kad se ne volimo. Inače, crno nam se piše. A malo smo društvo. Izgubiće i biznis i umetnost, svi  ćemo biti na gubitku i to vrlo brzo. Moramo da se presaberemo i da vidimo šta su nam prioriteti“, rekao je Milan Marić u razgovoru sa Jelenom Ivanović, izvršnom direktorkom IAA Serbian Chapter.

Zapravo, glavna tema ovog razgovora  trebalo je da se tiče odnosa između biznisa i umetnosti, posebno zbog toga što se ovaj glumac oprobao i u producentskom poslu, što direktno može da ima veze sa biznisom, tj. novcem.

Odgovarajući na pitanja o odnosu biznisa i umetnosti, Milan Marić kaže da su ciljevi biznisa i umetnosti, u dobrom delu, u suprotnosti:

„Jer, mi glumci pripadamo ljudima koji su spremni da ulože svoje resurse, talenat i vreme. Mi prvo poverujemo u ideju i spremni smo da se prepustimo reditelju koga možda i ne poznajemo dobro. I daješ sebe zato što veruješ, iako ne znaš šta ćeš dobiti. Dakle, nema cilja ni kad neko piše scenario, često se ne zna šta će se sa tim dogoditi. Uostalom, neka dela su pisana i po 20 godina. Eto, tu je glavna razlika i nerazumevanje između umetnosti i biznisa. U umetnosti često cilj nije jasan, a biznis ima jasan cilj. No, ja i dalje doživljavam glumu kao posao u kojem tražim sebe, u kojem osećam da sam slobodan i dajem sebe“, rekao je Marić.

Naravno da umetnost ne može da opstane ako nema ko da je finansira, kaže Marić i podseća da je tako bilo – od stare Grčke do danas. Ali, danas, kada se traži novac od sponzora za nešto što nije baš komercijalno i gde je uspeh neizvestan, teško se dolazi do novca. Uz razumevanje za sponzore koji nerado daju novac za umetničke projekte, jer imaju loša iskustva zato što su novac dali za nešto što nikad nije realizovano, Marić kaže da, iz njegovog iskustva, pozicija producenta često može biti ponižavajuća. Na kraju, sve se svodi na to da novac za film može da se dobije „preko veze“, odnosno ako neko nekoga dobro poznaje. To nije dobra situacija ni za umetnost ni za umetnike.

No, uloga koja je Milana Marića proslavila u novije vreme, svakako je lik Tome Zdravkovića. Govoreći o tome da je prošao na kastingu za tu ulogu i da tada nije poznavao Dragana Bjelogrlića, Marić kaže nije bio uveren da će dobiti ulogu: „Ne umem da pevam i ne ličim na Tomu! I kad sam dobio ulogu, pitao sam se – šta raditi. Počeo sam da razgovaram sa ljudima o Tominom liku, ali imao sam utisak da ne mogu ništa od toga da iskoristim. Ne mogu da uđem u taj lik. Bilo mi je potrebno nešto za šta mogu da se uhvatim nešto što ću bolje shvatiti, da izgradim neki odnos prema njemu… I onda sam počeo da čitam pesme koje je on pisao. Čitajući ih, pomislio sam: ovo je neki čudan pevač, neki leskovački Prever, ali iz njega izbija neki čudan mrak. Zato sam odlučio sam da napravim mog Tomu, jer jedino tako mogu da uradim nešto. Ne vredi da imitiram Tomu Zdravkovića. Tako sam i krenuo, ‘otvarao‘ sam taj lik i shvatio da on jeste jedno dete željno ljubavi, a prevladao je neki mrak. Ta borba između te dve krajnosti u njemu, zapravo čini njegov lik“, ispričao je Milan Marić i ovako objasnio zašto je nezgodno kada glumac dobije da igra neku istorijsku ličnost: „Ti dobiješ oklop, ali ti moraš da uđeš u njega i da oživiš tu ličnost, a ne da je imitiraš“.

Kako je ovom razgovoru u Drvengradu u publici bio i Emir Kusturica, jedno od provokativnih pitanja glasilo je – ko je na Milana Marića više uticao – Kusta ili Tarkovski?

„Bez obzira na to što je Kusta ovde, on je uticao najviše na mene, jer sam rastao uz njegove filmove. Dakle, prvo Kusta pa Tarkovski, pa Felini i drugi… To su ljudi koji su mi usadili želju da se ovim poslom bavim“, rekao je Milan Marić na završetku drugog dana Letnjeg Vivaldi foruma na Mokroj Gori.