Nevena Madžarević: Jedan sagovornik je rekao – “Lakše je odmah da prihvatim, nego da slušam Nevenu kako me ubeđuje”

Nevena Madžarević, urednica i voditeljka emisije Probudi se na tv NovaS, kaže da je za nju u novinarstvu najvažnija sloboda, da to uspeva da postigne u poslu i da je televizija njena ljubav:

“Televizija je moja ljubav. Teško mogu da zamislim da bi me nešto činilo podjednako srećnom. Ali, nikad ne reci nikad!”

Tako je Nevena odgovorila na naše pitanje o tome čime bi želela da se bavi u narednim godinama, ali je pre toga u iskrenom i širem intervjuu za naš portal www.magazinbiznis.rs objasnila zašto smatra da je medijska scena Srbije prezasićena, šta je danas poražavajuće u novinarstvu, zašto je odlučila da se budi svakog jutra u 4,30h, kakve su mlade generacije novinara, kako je ubedila Srđana Valjarevića da joj gostuje u Probudi se, na koju svoju emisiju je najponosnija i zašto bi volela da napravi intervju sa Željkom Obradovićem!

A kada opisuje medijsku scenu Srbije Nevena Madžarević kaže:

Medijska scena Srbije je prezasićena – previše medija, a premalo pravih. Poplava televizija, novina, portala dovela je do toga da zavlada površnost i u pristupu i u znanju. Na mnogim pozicijama rade ljudi koji tome nisu  dorasli, jer su preskočili neophodne stepenike u savladavanju osnovnog zanata i principa rada u medijima. To je dovelo do urušavanja i profesije i kvaliteta.

Šta je danas poražavajuće u novinarstvu?

Poražavajuće je to što novinarstvo sve više postaje profesija mladih. Starije kolege, upravo zbog okolnosti u kojiima rade, napuštaju medije kada im se ukaže prilika. Na našim televizijama retko možete da vidite iskusnog reportera da izveštava o najznačajnijim događajima iz zemlje i sveta. Takva praksa u svetskim medijskim kućama je normalnost: kada se dešava nešto važno, o tome izveštavaju oni koji najviše znaju i tako ne dobijete samo prepričan događaj već i širi kontekst, pravo značenje istog i eventualne posledice. Odlaskom najiskusnijih, srpski mediji ostaju bez toga, a mladi novinari bez prilike da uče od najboljih.

Na mnogim pozicijama rade ljudi koji tome nisu  dorasli, jer su preskočili neophodne stepenike u savladavanju osnovnog zanata i principa rada u medijima.

Imaš dosta mladih novinara-saradnika u svojoj emisiji…

Ponosna sam na sve članove tima Probudi se. Raditi ovakav format izuzetno je zahtevno, ali s druge strane, pruža velike mogućnosti za razvoj i rast mladog novinara. Dosta studenata i početnika je prošlo kroz redakciju. Oni koji su opstali i ostali, pokazali su da imaju sve što je neophodno da bi se bavili ovim poslom.

Kakve su mlade generacije novinara?

Kada bih morala da napravim razliku između moje i njihove generacije to bi bilo odsustvo strpljenja. Oni žele sve sada i odmah, a mi smo znali da čekamo. U svojoj karijeri sam najponosnija na to što sam išla korak po korak, i što sam se na svakom stepeniku zadržala duže nego što sam u tom trenutku mislila da je potrebno. Da je upravo to najveća škola, shvatite kasnije i budete zahvalni na tom iskustvu, jer su upravo ti trenuci oni u kojima najviše sazrevate. Druga razlika je strast. Ja sam toliko želela da se bavim ovim poslom da se nisam obazirala na uslove, radno vreme, podelu posla, već sam samo čeznula da dobijem priliku, iskoristim je i tako se kvalifikujem za sledeću. To se nije promenilo ni danas. Ne znam kako se ovom profesijom baviti, a da vam ona nije strast i da je ne živite 24/7.

Zašto si se opredelila i specijalizovala baš za jutarnji program – da ga vodiš i uređuješ? Zašto tu formu smatraš značajnom?

Pre bih rekla da je jutarnji program našao mene, ali ispostavilo se da smo dobar spoj. To je format koji predstavlja sublimaciju svih emisija koje sam do sada radila (od vesti i političkih intervjua, preko kulture pa do zabave) i baš zbog toga mi je inspirativan. Činjenica da imam priliku da pokrenem važne teme i ugostim relevantne sagovornike, iz različitih oblasti delovanja, svaki put je novi izazov, a dodatna satisfakcija je kada upravo ta priča postane ona o kojoj se najviše govori tog dana. To je i najveća prednost jutarnjih programa, zbog toga su postali uticajni i gledani i s razlogom zaradili status novog televizijskog prime time (udarnog termina), koji je nekada bio rezervisan samo za večernje sadržaje.

Ne znam kako se ovom profesijom baviti, a da vam ona nije strast i da je ne živite 24/7.

Emisija u rano jutro zahteva drugačiji životni ritam. Da li ti je teško da se budiš ujutro? Kada ideš na spavanje, kada ustaješ?

Svakodnevno buđenje u 04.30h jeste velika žrtva i neophodno je da svoj privatni život prilagodite tome. Posle tri godine rada konačno mogu da kažem da sam našla recept – odlazak u krevet u devet! To jeste neprijatelj mog društvenog života i provoda, ali konačno sam odmorna kada se probudim.

Da li se ponekad kaješ što si osmislila emisiju za tako rano jutro?!

Da li se kajem?! Treba da čujete jutarnje razgovore naše ekipe u šminkernici u 5h! Ipak, kada emisija počne shvatite da sve ima smisla, a posebno kada shvatite kolikom broju ljudi ste vi društvo za prvu jutarnju kafu i prozor u svet.

Posle tri godine rada konačno mogu da kažem da sam našla recept – odlazak u krevet u devet!

Tvoja emisija uvek ide uživo. Da li to podrazumeva i stres i strah i strepnju – kako će sve proteći – a da to gledaoci uopšte ne vide?!

Članovi moje ekipe bi vam rekli da ja najviše uživam u onim jutrima kada nešto “krene po zlu”. Najbolje su one emisije za vreme kojih se dogodi nešto što je neplanirano i nepredviđeno i dobijete mogućnost da o tome izveštavate iz minuta u minut. Naravno da to ne bih mogla da radim sa lakoćom da nemam dovoljno iskustva rada programa uživo, pogotovo u informativi.

Da li se u živom programu dogodilo da neko „ostavi bez teksta“ i kako se iz te situacije izlazi?

To se desilo nedavno, kada mi je gost bio glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk. Razgovrali smo o inflaciji i ekonomskim parametrima koje nam je on, na sebi svojstven način, prevodio na jezik razumljiv i nama laicima. Pre svega se osvrnuo na to na koji način će ekonomski tokovi uticati na naše lične budžete i kvalitet života. Njegove prognoze su bile toliko “optimistične” da sam ostala bez teksta, ali nisam se trudila da “izvadim” situaciju, jer je i moja reakcija imala funkciju. Pretpostavljam da su i oni koji su nas gledali na isti način doživeli to što su čuli.

Radila si na više televizija. Koja emisija, razgovor ili intervju ti je najviše ostao u sećanju i zašto?

Najponosnija sam na one emisije koje sam postavljala od nule. To su trenuci kada moje dve profesije – produkcija i novinarstvo u punom kapacitetu dožive sinergiju. Takav je slučaj i sa jutarnjim programom “Probudi se”. Dobila sam termin i priliku da osmislim koncept (od uvodne špice, muzike, preko scenografije do svake rubrike) i da okupim tim sa kojim ću emisiju raditi. Zahvalna sam na toj slobodi, velikoj prilici, ali ona nosi i ogromnu odgovornost.

Sa kim ti je najteže razgovarati pred kamerama uživo? Sa političarima, glumcima, lekarima, inženjerima, kolegama-novinarima?

Sa onim sagovornicima koje smatram prijateljima ili bar boljim poznanicima. O njima znam više nego što bi gledaoci trebalo da čuju i uvek mi je izazov da nađem meru – da ih pitam sve što je potrebno, ali da ne otkrijem previše. Nije lako. Sva je sreća da su moji najbliži prijatelji daleko od javne scene.

Sa kim je bilo lako razgovarati, a mislila si da će biti teško?

Imala sam 20 godina, radila sam filmsku emisiju u kojoj je trebalo da intervjuišem Dragana Nikolića. Imala sam ogromnu tremu, međutim posle nekoliko sekundi on me je uverio da je ne samo veliki glumac i umetnik već i veliki čovek. Kasnije sam shvatila da to obično ide jedno s drugim.

Do koga je bilo najteže doći za gostovanje u emisiji ili za intervju, ali si, ipak, uspela da ga dobiješ?

Najsvežije iskustvo mi je sa piscem Srđanom Valjarevićem. Volim njegov roman Komo, i kada sam čula da piše nastavak (feljton za portal Velike priče) krenula sam sa ubeđivanjem. U tome mi je pomogao i kolega Veljko Lalić. Načelno smo se dogovorili, ali desilo se da naletim na Srđana u gradu. Iako ga nisam poznavala prišla sam mu da se upoznamo i da utanačimo gostovanje. To je, kako mi je kasnije rekao, bilo presudno da dođe. Naš razgovor bio mu je prvi televizijski intervju u životu. To su trenuci kada uživam radeći svoj posao.

Piscu Srđanu Valjareviću je kod mene bio prvi televizijski intervju u životu

Koga nikad nisi uspela da dovedeš u emisiju? Hoćeš li i dalje pokušavati?

Uglavnom sve pre ili kasnije ubedim! Jedan sagovornik je rekao: “Meni je lakše odmah da prihvatim, nego da slušam Nevenu kako me ubeđuje”.

Sa kim bi htela sada, u aprilu 2023., da napraviš intervju, da ti gostuje u emisiji i šta bi ga pitala?

Sada, kada je sa Partizanom ušao u Top 8 Evrolige, očekujem Željka Obradovića. Ovo kažem i kao novinar, a malo (iako znam da ne bih smela!) i kao navijač Partizana. Gledajući njegove utakmice meni je često, pored onoga što se dešava na terenu, podjednako zanimljivo da posmatarm način na koji on vodi utakmicu, kako neprestano radi sa igračima i tokom meča im daje sugestije. Mislim da bi njegovo trenersko iskustvo bilo dragoceno svim menadžerima koji rukovode bilo kojim timom. Volela bih da ta iskustva podeli sa gledaocima.

Koji svoj profesionalni potez – emisiju ili intervju, smatraš najvažnijim do sada i zašto?

Najvažnija mi je ona epizoda “Probudi se” koju smo emitovali iz Gornjih Nedeljica. To je bio poslednji dan u 2021. – godini koju je obeležila borba meštana protiv rudnika litijuma. Želela sam da njihovu priču čujemo i vidimo onako kako je oni posmatraju iz svog dvorišta. To mi je bila i jedna od najzahtevnijih emisija – radila sam tri sata uživo u improvizovanom studiju (na jednoj klupici), po snegu i na minusu. Ali, to i jeste uloga jutarnjeg programa. Da izađemo iz studija i budemo bliže ljudima koji od nas očekuju pomoć i podršku.

Najvažnija mi je ona epizoda “Probudi se” koju smo emitovali iz Gornjih Nedeljica.

Koja ti je najznačajnija ostvarena želja u novinarstvu i kako se dogodilo da je ostvariš?

Za svakog novinara najveća privilegija je da bude na mestu gde se događa istorija i da o tome izveštava. Takvu priliku imala sam 11. novembra 2018. kada sam izveštavala iz Pariza sa obeležavanja 100 godina od završetka Prvog svetskog rata. Na ceremoniji kod Trijumfalne kapije imali ste prilike da vidite svet u malom, svi aktuelni državnici bili su tu, a predstavnici najznačajnijih medijskih kuća pomno su pratili svaki njihov korak i na osnovu njihovih odnosa tumačili i globalni odnos snaga. Pored izveštavanja o tom događaju imala sam potrebu i da napravim osvrt na srpsko-francuske odnose, pre jednog veka i danas. Zbog te priče otišla sam i do Poatjea, univerzitetskog gradića koji je pre sto godina primio srpske akademce, a u kojem je do smrti živeo naš pisac i akademik Milovan Danojlić, koji mi je i bio jedan od sagovornika.

Koja ti je najveća neostvarena želja u novinarstvu i zašto nije ostvarena?

Volela bih da steknem iskustvo života i rada van granica Srbije. Od te ideje nisam odustala, ali očigledno, do sada nisam dovoljno radila na njoj, čim je želja još neostvarena.

Na šta si najponosnija u svom poslu?

Ponosna sam na činjenicu da svoj posao i dan danas radim sa podjednakom strašću kao na početku, ponosna sam na ostajanje i opstajanje u novinarstvu uprkos preprekama, a najponosnija na pozitivne kritike od kolega koje cenim.

Radojka Nikolić