Kako je glumac Branko Janković stvorio brend Koza Nostra

Ovaj glumac, poznat po brojnim ulogama u serijama i filmovima, razvio je na dedovini, u selu Gunjaci kod Osečine, proizvodnju više proizvoda od kozijeg mleka, a u planu je restoran – „Vodenica kod vampira“. Pod brendom Koza Nostra prodaju se raznovrsni sirevi i surutka u prahu koja se pije i na drugim kontinentima. Upravo su lansirani i proizvodi od ovsene kaše i kozmetika

U selu Gunjaci, nadomak Valjeva, glumac Branko Janković (36 godina) proizvodi na dedovini različite proizvode od kozijeg mleka. I svi se prodaju pod brendom Koza Nostra. Brend je, kako kaže, miks asocijacija na legendarni film Frensisa Forda Kopole – Kum, na termin „naše stvari“, ali i na koze.

– Marketinški je interesantno. Naša koza kao asocijacija na našu zemlju, našu kožu. Lako se pamti, teško zaboravlja. To su opšte reči i nije bilo problema da zaštitim žig, odnosno znak – objašnjava Janković.

Počeo je sa sirom, tvrdim u kriškama, zatim za grilovanje, danas ih ima raznih; potpuno inovativnom tehnologijom uspeo je da napravi surutku u prahu, a baš ovih dana na tržište su plasirane ovsene kaše od kozijeg mleka u prahu i voća kao i prvi kozmetički proizvod – krema za lice.

– Koza Nostra se razvija u tri pravca: zdrava hrana, suplementacija i kozmetika – kaže Branko u čijoj je preduzetničkoj firmi zaposleno 25 ljudi.

Ipak, to nije sve. Do kraja godine, ovaj svestrani glumac ponikao u banjalučkom pozorištu, završiće u svom selu i turistički kompleks koji će činiti vodenica-restoran i zemunice za noćenje.

Branko Janković je nosio repertoar banjalučkog pozorišta. U tom, kako kaže, mladom glavnom gradu Republike Srpske, završio je i Akademiju umetnosti, upoznao svoju suprugu i proživeo čitavu deceniju.

– Posle deset godina rada u banjalučkom pozorištu, došlo je do zasićenja. Što se tiče glume, ništa ne može da se postigne bez Beograda. Sve što se radi u Beogradu šalje dalje refleksiju – objašnjava Branko.

Iako je Beograd glumački centar, Branko je, po sopstvenom priznanju, oduvek bio vezan za selo Gunjaci.

– I kada sam odlazio u Beograd u srednju školu, sećam se, idući od kuće do autobuske stanice, uvek sam razmišljao da idem da završim školu pa ću se vratiti u selo. Gunjaci su moja dedovina, majka i otac žive u selu, a tu su živeli i deda i baba – kaže Branko.

Te 2014. kada se vratio u Srbiju, dosta je vremena provodio u selu. Napravio je sanke, kupio konja da ga vuku po snegu jer su Gunjaci, u opštini Osečina, prilično brdoviti. Inspiraciju da napravi farmu koza dobio je sasvim slučajno, jedne večeri posetivši komšiju koji je već imao stado.

– Razgovarao sam sa komšijom o kozarstvu. Istovremeno, kod nas kući su stalno svraćali gosti koji su komentarisali blagodeti zdrave, seoske hrane. Sve to me je podstaklo da se zainteresujem i vrlo brzo sam odlučio da kupim prvo stado koza. Od početka sam, međutim, znao da želim da pravim krajnji proizvod, za početak sir u kriškama – priča Branko i dodaje da problem u Srbiji jeste što se najviše prodaju sirovina i poluproizvodi.

Matično stado je nabavio od ljudi koji su prvi u Srbiju uvezli alpina koze. U početku je mislio da neće imati dovoljno mleka, pa je njegovo stado brojalo čak 200 koza. Alpine je izabrao po savetu stručnjaka jer su zahvalne za uzgajanje u brdskim predelima. Najviše im odgovara kada je temperatura u minusu. Kozarstvo je inače, kako kaže, kod nas bilo jako zapostavljeno. Čak se i istraživanjima, u nauci, pedesetak godina niko nije posebno bavio.

– Prva godina mog preduzetništva je bila prava borba. Plava šerpa od 60l, šporet smederevac, radili smo ujutru i uveče, a sir se čuvao u podrumu. Zaposlio sam jedan bračni par da pravi sir. Roditelji su bili i danas su zaduženi za farmu. Sir smo prodavali prijateljima i po preporuci – kaže Janković.

Mnogi su, kako kaže, na to što gaji koze i proizvodi sir, gledali negativno jer su imali pogrešnu percepciju.

– Mnogi misle: „Vidi glumca, umesto da uživa, on vuče sir po Beogradu“. Međutim, meni to nije problem. Meni je problem izazov, prilika i šansa, mogućnost da se razvijem – ističe on.

Sav novac koji zarađuje u glumi, Branko ulaže u Koza Nostru. Razmišljao je da li da kupi stan u Beogradu, ali je shvatio da je to bacanje novca „u zidove“. U međuvremenu, posao sa sirom se vrlo brzo razvijao. Shvativši da je tražnja velika, Branko je odlučio da, posle dve godine pravljenja sira, investira u mlekaru sa kapacitetom prerade pet tona mleka dnevno, takođe na svom imanju.

Ubrzo se pokazalo da uopšte nije bilo razloga za strahovanje da neće imati dovoljno sirovina, odnosno mleka za pravljenje sira. Jer, u međuvremenu su se zainteresovale komšije da uzgajaju koze, pa je Branko postepeno smanjivao svoje stado a povećavao broj kooperanata. Sada ima saradnju sa 16 gazdinstava koja uzgajaju više od 700 koza, što zajedno sa njegovih 100 premašuje 800 koza koje daju mleko.

– Planiram da smanjim svoje stado za još tridesetak koza, jer je veoma zahtevno održavati sve u lancu – od košenja livade do police u trgovini. Surutku prodajemo u DM radnjama, imamo i svoju prodavnicu Koza Nostra u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu, a sarađujemo i sa radnjama zdrave hrane. Retko ko izdrži od same proizvodnje do police i kupca. Obično se ljudi bave ili trgovinom ili proizvodnjom ili distribucijom – objašnjava Branko.

Jedan od uslova u ugovoru sa ljudima od kojih otkupljuje mleko jeste da koze izlaze na ispašu, jer upravo to utiče na kvalitet mleka. Sa svojim dobavljačima mleka sarađuje intenzivno i veoma su bliski. Ukoliko nekom zafali hrane ili jarića, Koza Nostra mu dostavi.

– Od njih se zahteva da predaju kvalitetno mleko. Imamo i unutrašnje kontrole u smislu da se naš čovek može pojaviti u svako doba na gazdinstvu kako bi uradio proveru kvaliteta mleka. Jer, ništa bez kvaliteta. Mogu ja da budem Ričard Barton, ako je loša predstava – onda je loša predstava. Tako i sa sirom. Zato sve strogo kontrolišemo, proveravamo mleko na antibiotike, surutku kontrolišemo na Institutu u Šapcu i na Farmaceutskom fakultetu – dodaje Branko.

Mlekara je prošle godine preradila 100 tona mleka, a ove godine imaju veliki skok i preradiće 300 tona mleka. Desetak odsto mleka odlazi na proizvodnju sira, pa se može reći da je ove godine proizvedeno oko 30 tona sira. Najveći su kada je reč o preradi kozijeg mleka, ali su u celoj branši, kako kaže, mali. Branko i želi da proizvodnja Koza Nostra ostane mala i da se ne industrijalizuje.

Sve je u organizaciji

– Čovek može sve u životu da postigne. Sve je u organizaciji. Kako se organizuješ, tako ćeš i da živiš, kaže Janković, rođen 1. oktobra 1984. godine.

Sazrevanje čoveka i spoznaja suštine života nije na sceni, već u onome što dobijemo u privatnom životu.

– Moj oslonac je porodica. Imao sam neobičan život: u Beograd sam stigao baš 1999. – u godini bombardovanja. Kako nisam znao šta da upišem, ujak mi je predložio da upišem srednju saobraćajnu školu. I ja ga poslušam. Živeo sam u domu učenika „Zmaj” u centru Zemuna i školovao se. Ali, interesovala me gluma i kada sam završio srednju školu, pokušao sam da upišem glumu u Beogradu. Nisam uspeo i otišao sam u Novi Sad na Akademiju dramskih umetnosti, ali ni tamo nisam imao sreće. A onda sam seo u autobus koji ide za Cetinje, da upišem glumačku akademiju. E, kada ni tamo nisam prošao, preostala mi je – Banjaluka. Profesor Bora Stjepanović me je savetovao da ne gubim nadu.

I, zaista, Janković je u Banjaluci upisao i završio akademiju u roku. Već tokom studija dobio je uloge u filmovima velikih reditelja.

– Igrao sam u „Turneji” Gorana Markovića. Glumac Tihomir Stanić mi je puno pomogao, jer me je posle druge godine studija angažovao u svojim filmovima. Zahvaljujući njemu sam postao kadet Džaković u „Vojnoj akademiji”. Upisao sam i Filozofski fakultet u Banjaluci, položio prvu godinu i odustao zbog snimanja serija. Za moje roditelje je to dalek, nedokučiv svet. Ipak, na sve što radim gledaju sa ljubavlju i simpatijama, kao svi roditelji. Vide da sam srećan, pa su i oni zadovoljni. I u ovom poslu sa surutkom su uz mene, kaže Janković.

– Prerađujemo samo u sezoni – od kraja februara do kraja novembra – jer koze kasnije idu u period jarenja. Radimo potpuno prirodno i želimo da se organizam koze regeneriše, a ne da životinje iscrpljujemo zarad profita. Želimo da sve teče prirodnim tokom – kaže Branko.

Od tvrdog sira u kriškama, u početku, paleta mlečnih proizvoda se razgranala, pa se u radnji na beogradskom Bulevaru prodaju: sirevi u ulju, sir za grilovanje koji zahteva poseban tehnološki proces, mladi sir, kefir, sir iz mješine od ovčije kože koji je jedan, kako kaže, od zanimljivijih ukusa.

Sve više dobrih restorana u Beogradu i Novom Sadu nabavlja sir Koza Nostra i koriste ga u svojim jelima.

– Moj sir nije jeftin. Kilogram sira za grilovanje košta 1.400 dinara, ali ja nikog ne teram. Najviše je kupaca iz Beograda i Novog Sada, jer ljudi iz drugih gradova uglavnom imaju nabavku u okviru porodice – objašnjava Branko.

Kako koju proizvodnju osvoji, Branko Janković kreće u nove izazove. Jedan od većih izazova je bilo da napravi surutku u prahu. U tečnom stanju ona može da opstane svega dva dana ili bi morala da se konzervira, što znači dodavanje nekih neprirodnih sastojaka, što Branko nije želeo. Želeo je da trajnost i kvalitet ostanu isti kao kod sveže surutke. A to se postiže samo liofilizacijom. Tim kompleksnim tehnološkim procesom isušivanja, svi hranljivi sastojci se čuvaju.

– Praviti surutku u prahu je bila potpuna ludost, jer surutka sadrži 97 odsto vode! Upoznao sam inženjera, inovatora, rekao bih i velikog pronalazača, Živorada Cvetkovića iz Valjeva, vlasnika Centra za liofilizaciju koji je već radio na liofilizaciji voća. Ubedio sam ga da probamo to da uradimo i sa surutkom. Srećom, on voli da istražuje po cenu velikog rizika. Dve godine smo obletali oko tog liofilizatora. Surutku smo slali na analizu u Bajern. Uspeli smo da dobijemo to što smo želeli pre dve godine i Koza Nostra surutku danas piju ljudi širom sveta, pa čak i vlasnik brenda Njujorker – ponosan je Branko.

Konkurenciju nema, jer je i tečna surutka kao sirovina u deficitu, a kamoli, kako kaže, suplementacija.

U izradu liofilizatora, kapaciteta 520 litara, uložio je oko 120.000 evra. Za taj poduhvat prvi put je uzeo kredit kod Credit Agricole banke. Kaže da ima dobro iskustvo u saradnji sa tom bankom i uredno vraća kredit iz poslovanja. A sam liofilizator, kao i potpuno nov softver, Živorad je zaštitio na svetskom nivou i danas ga prodaje u SAD, Kanadi i drugim zemljama.

Budućnost srpskog sela

– Za deset godina sela će biti puna, jer će ljudi raditi na daljinu. Ispostavilo se i da je rad od kuće dosta efikasniji i prijatniji nego da se putuje nekoliko sati po gradovima u kojima su sve veće saobraćajne gužve. Sada možete da sedite u Gunjacima, a rešavate problem u Njujorku. Mene stalno ljudi pitaju da li ima neki plac ili vikendica u mojoj okolini, jer žele da kupe i da se dosele. Naseljavanje sela je ubrzano – kaže Janković.

Ovih dana Koza Nostra je plasirala dva nova proizvoda: ovsene kaše sa voćem i dnevnu kremu za lice. Sve na bazi kozije sirovine. Janković ništa ne radi slučajno. Prvo je dobro ispitao tržište za koziju kozmetiku i uvideo da je jako tražena. Pored toga, izvozne barijere za druga tržišta ne postoje.

– Analiza je pokazala da postoji ozbiljan potencijal, zaštitili smo formulu i počeli smo sa dnevnom kremom za lice. Proširivaćemo proizvode, radićemo kremu za strije, oči. Zaposlio sam ženu koja se bavi samo time. Liofilizat mleka se dostavlja iz Gunjaca, a preradu radimo u beogradskom naselju Mirijevo. U selu su svi kapaciteti popunjeni. S druge strane, ne postoji obrazovni kadar koji bi mogao to da radi, pa je Beograd bio prirodan izbor – kaže Branko i dodaje da će praviti i micelarne vode jer se liofilizacijom surutke dobija meka voda koja može da se iskoristi u kozmetici.

Uskoro otvara i onlajn firmu u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji za prodaju kozmetike.

Krajem maja je plasirana i prva količina od 110.000 kesica ovsene kaše sa liofilizovanim ovčijim mlekom i liofilizovanim voćem. Distribuciju radi Špajiz, a kaše se pakuju na desetak kilometara od Gunjaca, u firmi Velton, dok Koza Nostra nabavlja kompletnu sirovinu.

– Sve što je vezano za kozarstvo volim da vidim, od cipela od kože, do gunjeva. Jaretina je ozbiljna kategorija mesa, pripada divljači, a niko se ne bavi tim. Sledeće godine želim da napravim mesaru, jer godišnje imamo 1.000 jaradi. Prosek jedne koze je 1,6 jare. Jaretina u mleku je jedan od vrhunskih delikatesa. Hoću da u vodenici-restoranu koji smo sagradili na potoku, takođe na mom imanju, na svega nekoliko stotina metara od mlekare, štala, pravimo jaretinu ispod sača i da organizujemo degustacije – priča Branko.

Inspirisan antologijskim, domaćim horor filmom Leptirica, reditelja Đorđa Kadijevića, snimljenim 1973. godine, po pripoveci Milovana Glišića, objekat je nazvao „Vodenica kod vampira“. Normalno, jer se cela radnja filma dešava u vodenici. I tu sada kreće posebna priča. Filmska.

Janković planira da do kraja godine, pored vodenice-restorana, napravi i zemunice od kamena – slamarice sa luksuznim kupatilima.

Država treba da bude servis preduzetnicima

Dosadašnje iskustvo Branka Jankovića pokazuje da je državni sektor prilično odvojen od realnih problema privatnika:

– Ne znam da li su se ljudi u državnim institucijama naslušali nekih priča ili su davali previše sredstava za neke pogrešne projekte, pa su izgubili poverenje, ali ne postoji saradnja kakva bi trebalo da bude. Administracija treba da bude skopčana sa proizvodnjom, budući da oni preko poreza finansiraju i svoje plate. Na primer, da nisam glumac, još uvek ne bih dobio građevinsku dozvolu za mlekaru u selu, a bez nje nikada ne bih dobio broj u Upravi za veterinu. Naš narod voli glumce i ja to koristim. Oni koji to nisu, nemaju tu privilegiju, a to je veliki problem za ukupni razvoj i preduzetništva i poslovne klime u državi – objašnjava Janković.

U manjim, seoskim sredinama, potrebni su ljudi koji mogu da pomognu privrednicima.

– Zato bi trebalo da postoje poljoprivredne savetodavne službe, jer ne može seljak da muze kozu i da se bavi papirologijom. Takve službe bi trebalo da mu realizuju planove, na kraju krajeva, da mu pripreme dokumentaciju. Neka se zaposli 20 kompetentnih ljudi i dajte im zadatak da pomažu gazdinstvima. Državni i privatni sektor treba da se vežu i da osete jedinstveni duh u stvaralaštvu, a onda će ta simbioza biti ponos i jednih i drugih – siguran je Janković.

– Na licu mesta ćemo mleti pšenično i kukuruzno brašno, pripremaćemo cicvaru, uštipke, pitu sa sirom, jaretinu u mleku. Milovan Glišić je čovek koji je smislio doskora jedinu našu reč koja je ušla u engleski jezik – vampir. Film Leptirica u antologiji svetskog horor filma drži prvo mesto. Izuzetno je zanimljiv za strance koji taj film cene mnogo više nego mi, posebno Kinezi, Japanci, Rusi. Ideja je, dakle, da ljudi spavaju u zemunicama, jedu na Vodenici, a uveče možemo da organizujemo projekciju filma na platnu razapetom između dve bukve. Smislio sam koncept da, na primer, vodenica melje tokom trajanja filma, a da se projekcija u jednom trenutku zaustavi – kaže Branko smešeći se, najavljujući mistiku svog novog projekta.

Investicija je vredna oko 300.000 evra, a finansira je iz kredita.

– Banke trenutno pokazuju interesovanje za turizam i hranu i ti biznisi nemaju problem sa finansiranjem – kaže on.

Glumac iz serije Vojna akademija, Sinđelići, Tate, Meso i mnogih drugih filmskih i serijskih ostvarenja, ostaje na relaciji – i preduzetnik i glumac.

– Trudiću se da kao glumac prihvatam ozbiljnije projekte. Još za Heraklita se vezuje rečenica: Draži mi je jedan nego hiljadu. A to znači bolje jedan dobar projekat nego hiljadu loših. Na primer, kad smo snimali Tate, ceo tim je bio inspirativan i to se oseća. Projekti koji se trenutno rade su postali samo proizvodnja minutaže, a u preduzetničkoj priči je toliko zanimljivosti, sudbina, aktivnijeg i punijeg života. Akumuliram iz toga neki sadržaj i čekam priliku za glumačku priču. Sada, kad dođem ispred kamera, kao da moj privatni sadržaj devalviram i banalizujem. Tako je u ovom trenutku, u odnosu na ponude projekata. Mnogo toga prolazi na ekranima – kaže Janković.

Sada razvija jedan projekat u Hrvatskoj sa producentom Jozom Patljakom koji je radio najznačajnije hrvatske filmove u staroj Jugoslaviji.

– Reč je o stvaraocu koji je prepoznao moju živopisnost. Jozo Patljak samostalno finansira svoja dela, ima opremu koju rentira i od toga finansira svoje filmove. Ne zavisi od budžeta, ni centara moći – priča Branko.

Da bi sve funkcionisalo uspešno na oba polja, i u glumi i u preduzetništvu, Branko kaže da je izabrao ljude koji su zaduženi za određene segmente poslovanja na farmi koza i u proizvodnji.

– Mene matematika u poslovanju zanima samo do trećeg razreda osnovne škole, što znači: plus, minus, puta, podeljeno, na kvadrat. Nema jednačina sa jednom nepoznatom! Koza Nostra nije ćerka firme, pa da ja od negde izvlačim novac i ulažem u hobi – objašnjava Janković.

A kada je reč o glumi, sve češće bira likove i uloge. U pripremi tekstova i likova koristi svaki trenutak, pa i putovanja kolima, tokom kojih preslušava nasnimljene tekstove.

Kada podvuče crtu, iako je za podvlačenje još uvek rano, budući da Branko nema ni 40 godina, zadovoljan je kako sve funkcioniše.

– Ljudski mozak je u razvoju, nemam recept za život, ali ja sam zadovoljan i to se oseća u mom druženju sa ljudima, umnoj širini, zadovoljstvu postojanja – kaže Branko.

Vesna Lapčić
Radojka Nikolić