„Priče o ljudima“ kroz deo programa Vivaldi razgovori, na ovogodišnjem HR forumu, došle su posle „iskustvene analize“ Nataše Stamenković, sa porukom da je HR pomoć neophodna upravo preduzetnicima. O tome kako nastaju ti „mali privrednici“, zašto se odlučuju da krenu u biznis, šta ih motiviše i kakva ih energija nosi dok nemaju ni približno alate i podršku koju imaju veliki sistemi i korporacije, pokazali su primeri iz prakse nastanka tri preduzetničke firme: „Šlarafija“, “Crna ovca“ i „Homa“. Ako bi se tražio zajednički imenitelj za sve njih, morao bi da sadrži tri reči: emocija, energija i intuicija. To su, u osnovi, glavni pokretači malih iskrenih, pravih malih biznisa, pa i ovih o kojima je bilo reči na Vivaldi forumu.

Šlarafija

Pod geslom da je „Priča o Šlarafiji, priča o ljudima“ preduzetnica Sonja Kapetanović, direktorka marketinga i druga generacija u ovoj porodičnoj kompaniji koja proizvodi vrhunsku opremu za spavanje, najpoznatija po ručnoj izradi dušeka sa žičanim jezgrom, predstavila je postulate i osnovne principe rada ove firme sa dugom tradicijom – od 1934. godine. Emotivna priča o porodici i poslu, u kojoj postoji moralna vertikala i ustaljene vrednosti, sadržala je i odgovor na pitanje – kako preduzetnik formira svoj menadžment:

– U tipičnoj srpskoj firmi vlasnik zapošljava svoje drugare i familiju. Ako možete da preskočite taj deo sa familijom – najbolje je za vas. Ne savetujem da se u to upuštate. Meni je i danas fascinantno kako je Dejan Kapetanović, moj suprug, unuk osnivača „Šlarafije“, uspeo da sa drugarima iz školske klupe bude drugar, a da bude autoritet u poslu. I kad god o tome razmišljam vraćam se na to da ćete pomisliti da će vam oni biti zahvalni što ste ih zaposlili. Nikada to nemojte da očekujete, jer između vas i zaposlenog, makar da je to drugar, postoji pritajeni „robovlasnički odnos“. Tu se vi osećate da vama neko nešto duguje. I vremenom se javlja netrpeljivost, jer mislite da ste nekome nešto dali, što mu ne pripada, a taj neko misli da ste mu uzeli nešto što vama ne pripada. Dakle, na zahvalnost ne računajte, iskreno je prenela svoje iskustvo Sonja Kapetanović.

Ona je objasnila da „Šlarafija“ jeste porodična firma, ali i da ima i mnogo porodica koje su oslonjene na firmu. Kako se dolazi do te „pripadnosti kompaniji“ Sonja je ilustrovala primerom jednog od zaposlenih koji ima formulaciju da neko „jeste ili nije Šlarafija“.

– U početku sam se pitala, šta mu to znači. A onda sam shvatila. Ako „jeste Šlarafija“ to znači da on potpuno pripada firmi, prihvata i prenosi njene vrednosti. Ako „nije Šlarafija“ – ništa od posla. I mi smo posle počeli da delimo ljude upravo prema tom vrednosnom sistemu. Sada su nam zaposleni svi oni koji „jesu Šlarafija“, rekla je Sonja Kapetanović.

Ona je objasnila da su za četiri godine, koliko radi u „Šlarafiji“ na poziciji direktora marketinga, sproveli standarde i u maloprodajnim objektima i među onima koji koriste franšizu firme, zatim, otvorili su firmu u Austriji, unapredili proizvodni program, dobili licence za neke inovativne materijale koji ne postoje na Balkanu, počeli da uvoze neke materijale za dušeke, koje imaju samo u Srbiji i unapredili su organizaciju firme:

– Ali, ono što vi kao kupac možda ne vidite, to je nova energija koja je mnogo veća i koja je doprinela da pređemo na restrukturisanje firme, pokrenuli smo lavinu dobrih, pozitivnih promena u kojima svi učestvujemo. A rezultati će biti tek vidljivi. Ako niste nekoga pokrenuli da uradi nešto drugačije, da doprinese, vi ste onda samo neko ko zadaje i izvršava zadatke. A to nije duh pravog preduzetništva, rekla je Sonja Kapetanović.

Homa – Fine Dining

– Slučajno sam postao ugostitelj, a evo time se bavim deset godina. Počeo sam kao student, jer sam živeo samostalno, iako sam Beograđanin, a da bih plaćao troškove zaposlio sam se u jednom od čuvenih beogradskih restorana. Tu sam upoznao Filipa Ćirića, mog prijatelja i kuma, a sada suvlasnika Home. U jednom momentu, vlasnik restorana u kojem smo radili imao je previše obaveza i pitao nas: „Deco, da li biste hteli da vodite ovaj restoran“. Stvarno smo bili deca, ja sam imao 23 godine, a Filip 26“…

Tako je svoju biznis priču počeo Vlastimir Puhalo, suvlasnik kultnog beogradskog „fine dining“ restorana Homa. Kaže da o ugostiteljstvu nije znao gotovo ništa, ali već posle nekoliko meseci su vrlo uspešno vodili taj restoran. Uz neverovatnu podršku gostiju, koji su bili stalne mušterije i koji su već posle tri-četiri godine rada počeli da im sugerišu da naprave svoj restoran. Do tada su štedeli sve što su zaradili, a onda su se zadužili veoma mnogo:

– Taj novac naše porodice nikada ne bi mogle da vrate, da nismo uspeli da napravimo dobar posao. Ideje o restoranu su nam bile potpuno različite: Filip je kuvar i on je hteo da pokaže kako kuva najbolje na svetu, a ja sam mislio da treba da napravimo restoran koji će se po svemu razlikovati od drugih – od muzike do pribora i izgleda jela. Izabrali smo lokaciju u centru Beograda, ali na dnu Dositejeve ulice. Verujte mi, posle šest sati popodne, tamo bi prošla jedino mačka ili inspektor, ako je odlučio da poseti lokal, duhovito je ispričao Vlastimir.

Ali, pošto su napravili originalan „fine dining“ restoran, to je bilo novo u Beogradu i trebalo im je vreme da ga razviju. Počeli su sa četiri zaposlena, a sada imaju 40 zaposlenih. Uspeli su tako što su radili veoma mnogo, istrajali na kvalitetu i nisu pravili kompromis. Sada čekaju čuvenu Mišelin zvezdu.

– Od početka mi je bila ideja da Beograd, grad u kojem živim i iz koga ne želim da odem, učinim boljim mestom za život. I mislim da smo u tome uspeli, kaže Vlastimir koji od problema ističe – manjak kadrova u ugostiteljstvu, što je vrlo izraženo u prošle tri-četiri godine.

– Sad smo zaposlili četiri azilanta, jer nema ljudi koji žele i mogu da rade. Kod nas se pokazalo najboljim da odgajamo ljude koje smo primali kao vrlo mlade, sa 16, 17 godina i koji znaju naše vrednosti. Oni su najbolji. Dakle, novac ne rešava problem već pripadnost firmi i ljubav prema poslu, rekao je Vlastimir Puhalo.

Sladoled – Crna ovca

– Veliki deo posla u sladoledu je tehnologija i hemija, a mi smo hteli da radimo sve sami, od početka proizvodnje, da ne uzimamo poluproizvode. Dve godine je trajalo učenje, uzor nam je bio najbolji italijanski sladoled, a hteli smo da ga prodajemo u prometnoj ulici Kralja Petra u Beogradu, ispričao je Zoran Jevtović, vlasnik i direktor sladoledžinice koja je već dobro poznata, iako posluju tek šest godina. U posao je ušao sa prijateljima koje je ubedio da je to najbolje što treba raditi, prikupili su sto hiljada evra od prijatelja i ljudi koji su im verovali i počeli 2015. godine. Danas imaju četiri lokala – tri u Beogradu i jedan u Novom Sadu.

Uopšte nisu imali dilemu da li će da uspe ili ne. Kupili su polovne mašine, okupili prijatelje, rođake, testirali sladolede. Sladoled od susama je bio prvi koji su napravili, smišljali su svoje recepte i za mesec dana napravili 35 različitih ukusa. Danas ih ima preko pedeset.

– Spavao sam najviše četiri sata. Živim u Novom Sadu, radim u Beogradu i vrlo često sam imao snage samo da dođem do pumpe Zmaj na autoputu, i da tu ostanem u kolima da prespavam. Ujutro se opet vratim u Beograd, pa nastavim da radim. Posle su me neki pitali, da li radim na pumpi, kaže u šali Zoran.

Bili su uključeni u sve procese proizvodnje, pravili noću sladoled a danju ga prodavali. O tome zašto su dali ime „Crna ovca“ Zoran kaže:

– Zato što komplikujemo sebi život, jer radimo sve suprotno od onih kojima je cilj profit. Mi se držimo našeg načina rada, iako je drugačiji od svih. Zato smo – „ovce“. Nama se, praktično, dešava razvoj. Ne zbog našeg preduzetničkog duha, već zbog naše velike ljubavi prema ovom poslu, našoj potpunoj posvećenosti i zbog razvoja firme koji kroz to dolazi. Danas imamo četiri radnje i više od 60 zaposlenih, iako je migracija radnika u ovom poslu veoma velika. Mi nismo maštali o lancu lokala, već o jednoj firmici. Ali, kad posao krene onda vas nosi samo jedna misao – da sve ljude učinite srećnim. Mi se toga držimo i želimo da budu zadovoljni i srećni svi – od naših dobavljača do kupaca i konzumenata naših sladoleda, ispričao je Zoran učesnicima Vivaldi HR foruma.