Dejan Cvetković: Od Gejtsa sam naučio – Nikada ne daj nešto za ništa – “Never give something for nothing” 

Razgovor vodila: Radojka Nikolić

 

“Tačno 30 godina sam proveo u kompaniji Microsoft. Ovoga juna sam otišao zato što je bilo vreme da odem. Poklopile su se neke stvari, pa je bio dobar momenat za odlazak. Microsoft je jedna izuzetno uspešna firma, a ključ uspeha su promene. Za vreme moje karijere u Microsoft-u ja sam vodio promene, bio sam deo tih promena, pratio sam ih, a onda sam u jednom momentu shvatio da ja takođe moram da budem promena. I onda sam odlučio da odem. Vreme je za mlađe ljude da dođu na te pozicije, vreme je za drugačiji način razmišljanja jer je to koren uspeha kompanije”…

Tako je Dejan Cvetković ex-CTO at Microsoft Development Center Serbia, odgovorio na moje pitanje o tome zašto je ovog juna otišao iz jedne od najvećih i najznačajnijih kompanija na svetu, iz Majkrosofta, iz kompanije u kojoj je ostvario izuzetno uspešnu poslovnu karijeru.

Zato u ovom ekskluzivnom razgovoru koji smo vodili, Dejan Cvetković govori o tome kako je došao u Majkrosoft, šta je u tom poslu naučio, kojih se vrednosti pridržava, šta mu je Bil Gejts jednom prilikom rekao, šta je od Gejtsa naučio, kako je organizovao susret Gejtsa i Zorana Đinđića…

Uz iskrenu poslovnu priču o prošlosti, Dejan Cvetković govori i o svojim budućim orijentacijama, o biznisu koji se menja, jer su promene stalne. Zato Dejan Cvetković napominje:

“Ja uvek kažem da za 30 godina koliko sam radio u Majkrosoftu, to nije jedna ista firma. To je mnogo firmi. Jedino što je ostalo isto za 30 godina, to je moja imejl adresa i ime kompanije. Čak se i logo menjao…

Kako ste se našli u kompaniji Microsoft?

Diplomirao sam 1991. godine na Elektrotehničkom fakultetu i počeo sam da radim u Energodati u Beogradu. Imao sam sjajan posao, ali je bio loše plaćen, zbog situacije koja je tada postojala u zemlji. Taj posao je bio, u tehničkom smislu, neverovatno iskustvo. Ali, 1992. godine, nekolicina nas je odlučila da ode na Zapad, tamo gde može da se ode legalno, a tada su to bile države: Kanada, Australija, Novi Zeland. Otišli smo u Kanadu, u Vankuver i tamo dobili neke poslove. A onda me je, jednog dana, agent pozvao da me pita da li sam zainteresovan za Majkrosoft. Naravno da sam bio zainteresovan! Jer, u to vreme, a i danas, san svakog softver inžinjera bio je da radi u Majkrosoftu. U aprilu 1993. godine dobio sam fulltime poziciju kao softverski inžinjer u njihovoj kancelariji u Vankuveru. Potom sam bio u Viktoriji u Kanadi, pa sam prešao u Sijetl, pa radio svuda po Americi, pa sam se opet vratio u Kanadu… I onda me je naša centrala u Minhenu pitala da li sam zainteresovan da osnujem Majkrosoft u Beogradu… Tako sam se 2003. godine vratio u Beograd.

Koje momente pamtite kao ključne u Majkrosoftu?

Važna su mi dva momenta. Dve godine posle mog zaposlenja u Majkrosoftu, 1995. godine kompanija je lansirala Vindouz 95 operativni sistem koji je tada bio potpuno inovativan, a ja sam radio na razvoju tog sistema. Lansiran je u avgustu, a izveštaj je u novembru 1995. godine već glasio da taj sistem ima 4 miliona korisnika širom sveta! Pošto sam i ja bio deo toga, vrlo sam ponosan na to.

A drugi momenat?

A drugi momenat je 2005. godina, septembar kada smo moj kolega iz Majkrosofta, Bodin Drešević, i ja napravili razvojni centar MDCS u Beogradu, nešto u šta ni sami nismo verovali da je moguće, ali smo svakako hteli da probamo. I, evo, danas taj Centar u Beogradu zapošljava oko 700 ljudi, ključni proizvodi se rade u Beogradu i mi smo izuzetno ponosni na to. Najveći doprinos je tome dao moj kolega Dragan Tomić, koji je donedavno vodio taj Razvojni centar. Uspeli smo da stavimo Srbiju na tehnološku mapu sveta, na razvojnu mapu i na to sam takođe ponosan.

Vi ste već u avgustu 2001. godine organizovali sastanak Zorana Đinđića sa osnivačem Majkrosofta Bil Gejtsom u SAD. Kako je do toga došlo, koje detalje možemo da saznamo?

Evo nekoliko detalja. To je bio avgust 2001. godine. Živeo sam u Vankuveru u Kanadi, koja je na dva sata vožnje od Sijetla, što znači – ista vremenska zona. Ja sam još ranije vodio neke značajne korisnike iz Kanade na sastanak u Sijetl. Tako je, jednom prilikom, premijer kanadske provincije Britiš Kolumbija, korisnik Majkrosofta, išao na sastanak. I, pošto ide tako visok korisnik, onda je bilo jednostavno zakazati sastanak sa Bil Gejtsom ili Stivom Balmerom, tada CEO Majkrosofta. Ali, kao čovek iz ovog dela sveta, sa Balkana, znao sam da je mnogo važnije poznavati sekretaricu Bil Gejtsa, nego samog Gejtsa! Jer, ako znam sekretaricu, doći ću i do Gejtsa. I, pošto sam organizovao sastanak premijera Britiš Kolumbije sa Gejtsom, ja sam, posle tog sastanka, poslao cveće i bombonjeru Gejtsovoj sekretarici. Pošto to u Americi uopšte nije običaj – sekretarica je bila potpuno fascinirana! Posle toga sam mogao da zakažem sastanak sa Bil Gejtsom kad god je bilo potrebno. Naravno, kad za to postoji jak biznis razlog. Zato mi je bilo relativno lako da organizujem sastanak Bila Gejtsa i Zorana Đinđića, u Redmondu, pogotovo što je Đinđić dolazio kao premijer jedne evropske države…

Kako je izgledao taj sastanak, da li je Gejts pokazivao neko interesovanje?

No, desilo se i sledeće: kad smo prolazili pored Gejtsove kancelarije, koja ima staklene zidove prema hodniku, ali je to staklo sa mat prugama, ja vidim da je tamo neki čovek u šorcu, ali ne vidim jasno da li je to Gejts?! Zato sam, dok smo čekali u sobi za sastanke, podsetio sekretaricu da imamo sastanak sa srpskim premijerom, pa, s tim u vezi – da li je planirano da se Gejts presvuče?! Ona je odgovorila da će se, naravno, presvući. I to se na slici vidi: mi smo svi u odelima, a Gejts je u džemperu i u svetlim pantalonama, dosta neformalno odeven.

Sa tog sastanka se sećam da je Beba Popović predložio da Đinđić ima prevodioca, jer je odlično govorio nemački, ali engleski ne tako dobro. Đinđić je to odbio, i meni je bilo fascinantno kako je on na tom svom engleskom, zapravo, govorom tela, pokazao entuzijazam kojim su i Gejts i Balmer bili potpuno impresionirani. Sećam se da su obojicu impresionirali energija, ideje i odlučnost premijera jedne zemlje, koja je, samo dve godine pre toga, bila bombardovana… Tada je dogovoreno uspostavljanje Majkrosoft kancelarije u Beogradu, odnosno otvaranje Majkrosoft firme.

Koliko je trajao vaš sastanak sa Gejtsom i Palmerom?

U našoj delegaciji bili su Zoran Đinđić, Beba Popović i Branislav Anđelić. Sastanak je trajao 45 minuta, usledila je foto-sesija i razmena poklona – rakija sa srpske strane i skluptura – još 15-tak minuta. Dakle, oko sat vremena. U svakom slučaju, to je bila veoma važna poseta. Potom smo održali prvu konferenciju Sinergija, i nastavili narednih godina… Bio je to jako dobar period za razvoj. Nažalost, Đinđić je ubijen 12. marta. Mi smo nastavili dobro da radimo, otvorili smo Crnu Goru, pa Makedoniju. Okosnica tog biznisa je bila legalizacijska kampanja, ali mi smo se u Majkrosoftu uvek trudili da i u javnom i u privatnom sektoru pospešimo primenu tog softvera koji je dobijen tokom legalizacije i to je stvorilo temelje ne samo za održivost Majkrosofta već i za održivost IT-ija u Srbiji. Sada se vidi kakva IT vibracija postoji i u Beogradu, Nišu i u Novom Sadu. Na osnovu tog Razvojnog centra Majkrosofta, urađeno je mnogo za razvoj IT industrije.

Da li ste imali česte kontakte sa Gejtsom? Koliko ste ga upoznali?

Kad sam počeo da radim u Majkroisoftu imao samo 25 godina, radio sam u Vankuveru na razvoju imejl sistema koji je bio deo operativnog sistema Vindouz 95 i jednom mesečno smo imali redovne sastanke. Na tim sastancima je često bio i Gejts, jer smo radili novi operativni sistem. Imali smo razne diskusije… Nikad ga nisam privatno upoznao, ali smo dosta razgovarali svi zajedno, na tim sastancima. Na jednom od sastanaka pitao sam nešto u vezi sa razvojem, na šta je Gejts rekao: “Dejane, moram da priznam da je ovo jedno od glupljih pitanja koje sam čuo“. Naravno, ja sam se uznemirio, ali mi je moja ekipa rekla: „Dejane, to znači da te je slušao, da je čuo o čemu govoriš, a to je dobar znak!“. Inače, Gejts je imao često taj običaj da kaže da je pitanje glupo… Dakle, na tim sastancima je atmosfera bila veoma opuštena, konstruktivna za razmišljanje, a diskusije su bile mnogo značajne kao razmena mišljenja. Gejts se uvek ponašao kao običan čovek.

Šta ste, u poslu, od Gejtsa naučili i usvojili, pa primenjivali u svom načinu rada?

Tek kasnije, kada sam potpuno neplanirano iz inženjering razvoja prešao u prodaju, dobio sam svoje korisnike u Vankuveru i počeo sam da ih vodim u Executive Briefings centar, zapamtio sam jednu stvar koju uvek koristim. Naime, Gejts je bio deo pregovora oko nekih ugovora koje smo imali sa korisnicima u Kanadi i obično mu je neki korisnik nešto tražio – ili diskaunt ili pristup nekim novim servisima. Gejts bi uvek rekao: “Nema problema, prvo mi objasnite zašto vam to treba”, a kada mu objasne, on onda kaže: “Ok, razumem, to vama treba, ali ako ja vama dam to, vi ćete nama dati ovo”. Posle je nama objašnjavao i uvek bi rekao “Never give something for nothing” – Nikada ne daj nešto za ništa. I ja sam tokom svoje karijere to primenjivao. Dakle, naučio sam: Važi, to može, ali šta ja dobijam. U suštini, to je odnos između klijenta i korisnika i on je veoma važan.

Koliko je to povezano sa poverenjem između klijenta i korisnika?

Ja držim i predavanja o tome. U svim industrijama, pa i u našoj, postoji odnos nepoverenja između korisnika i prodavca. Zato uvek kažem: prodaja je drugi najstariji zanat na svetu, koji se veoma često meša sa prvim  nastarijim zanatom na svetu. Dakle, zašto korisnik i prodavac nisu najveći prijatelji, kad jedan ima problem a drugi ima rešenje? Zbog toga što u svim kompanijama koje nešto prodaju, onaj koji nešto prodaje, na početku fiskalne godine ili kvartala, dobije kvotu koju mora da ispuni. I on juri tu kvotu. Taj način prodaje ne stavlja klijenta na prvo mesto, nego stavlja samog prodavca na prvo mesto – njemu je važno da ispuni kvotu! Klijent to zna i zato ne veruje prodavcu, jer rezonuje: “Pa, čekaj, ti prodaješ zbog sebe, a ne zbog mene”. I šta je tu koren uspeha? Svim mladim ljudima danas kažem: ne postoji uspeh od danas do sutra, nemoj da se fokusiraš na svoje brojke, fokusiraj se na brojke svog korisnika. Ako korisnik vidi da ti njemu želiš da pomogneš, da on ostvari svoj cilj, to će višestruko da ti se vrati. To sam naučio u Majkrosoftu.

Ali, danas mnogi imaju kao mantru „korisnik je na prvom mestu“?

Danas svi kažu – korisnik je na prvom mestu. To je otrcana fraza. Korisnik je na prvom mestu ako razumete njegov biznis, ako znate koji mu je problem i ako mu pomognete da ga reši. On vam to nikada neće zaboraviti i sledeći put će vas pitati, kako on da vam pomogne. Tako se uspostavlja poverenje na duže staze. Pogotovo kada ste u jednoj ovakvoj industriji koja se bazira na dugoročnim softverskim rešenjima, takav odnos je ključan da pomožete da imate stabilan biznis. Svaka uspešna firma danas je istovremeno i softverska firma, jer primenjuje softverska rešenja. Ne može bez njih.

Dejan Cvetković: Nekoliko godina nisam „izlazio iz aviona“, radeći za Majkrosoft. Naučio sam da letim bez džet lega. Imam i moj recept za to… Ali, kad su počele da me prepoznaju stjuardese na međunarodnim letovima, shvatio sam da je previše…

Najavili ste novo poglavlje u karijeri. Šta to znači? Kuda ćete dalje?

Majkrosoft je firma koju mnogo volim, ali kad izađete iz jedne takve firme, vi vidite šta sve naučili, ali vidite i koliko toga vi, zapravo, ne znate. Izašao sam iz firme 1. juna, odmorio sam se i videću šta da ću da radim. Zanima me startap svet, jer otkad postoji cloud, sve male firme spoznaju šta softver može da uradi. Ja sam tokom svog rada naučio dosta o razvoju, o lideršipu, o softveru… i to je negde gde mogu da pomognem startapima da pređu na viši nivo. Postoji velika razlika između izuma i inovacija. Inovacija je izum koji ima svoje tržište. Jer, ništa ne vredi izum koji je u tehnološkom smislu fantastičan, ako on nema svoje tržište. Dakle, pomoći startapima da naprave iskorak u taj sledeći nivo – u to bih voleo da se uključim, jer sam radio sa mnogim timovima u svetu i pomogao sam kompanijama da se podignu na sledeći nivo. To je drugačiji posao od ovoga koji sam do sada radio, ali je nešto gde bih hteo da se oprobam. Dakle, neću biti direktno u tehnologiji, već više u organizaciji i u organizacionoj strukturi, u postavljanju firme „na noge“, u menadžmentu i lideršipu, jer je to nešto što je trajnije od same tehnologije, koja se menja  stalno. Ja potpuno podržavam stalnu promenu tehnologije, bio sam deo toga, ali više neću da budem deo, već pelazim na nivo organizacije i vođenja firme.

Dejan Cvetković: Moj lični cilj je bio da budem 25 godina u Majkrosoftu. Zašto? Zato što svako ko radi u Majkrosoftu, dobije ime na zidu našeg  Microsoft executive briefings centra. Ja sam tu ime dobio pre pet godina.

Da li dobijate ponude, otkad ste izašli iz Majkrosofta?

Stalno postoje ponude, a nešto se i ja raspitujem. Sada je već vreme da nešto i izaberem, a to ću odlučiti u nekoliko narednih meseci. I ući ću u biznis vrlo brzo.

Da li Vam je bilo teško da napustite Majkrosoft?

Ne, jer sam o tome razmišljao već neko vreme. Moj lični cilj je bio da budem 25 godina u Majkrosoftu. Zašto? Zato što svako ko radi u Majkrosoftu, dobije ime na zidu našeg  Microsoft executive briefings centra. Ja sam tu ime dobio pre pet godina. A onda sam dobio ponudu da vodim ceo Executive sales na globalnom nivou i to sam radio dve i po godine, a potom sam se vratio u Beograd, na poziv Dragana Tomića u Razvojnom centru Majkrosofta ovde. To je bilo divno, jer sam “izašao iz aviona”, pošto sam pre toga putovao po celom svetu. Naučio sam da letim bez džet lega. Ali, kad su počele da me prepoznaju stjuardese na međunarodnim letovima, shvatio sam da je previše…

Dobili ste i Microsoft Platinum Award, šta ta nagrada znači u karijeri?

Napravio sam dobar ugovor sa vladom Bugarske koji je bio dobar za obe strane. Ali, ne samo taj ugovor, već i drugi poslovi koje sam vodio, bili su vidljivi na svetskom nivou, tako da sam 2010. godine dobio Platinum Award. To je izuzetno veliko priznanje kada radite u prodaji. Na privatnom planu, sve se završilo jednim lepim putovanjem: mene i suprugu Mariju, Majkrosoft je vodio na Havaje.

Kako gledate na razvoj IT u svetu? Da li se ide prebrzo, da li se ide u željenom pravcu?

Kad je tehnološki razvoj u pitanju, nema prebrzog razvoja! Čim se pojavio klaud kompjuting, bilo je jasno da će rasti potreba za softver inžinjeringom. Taj eksponencijalni rast softver inžinjeringa znači da ništa nije prebrzo. I danas kažem: onaj ko hoće da se bavi inžinjerstvom, neka se opredeli za softver inžinjerstvo jer ima zagarantovanu budućnost. Zbog te velike memorije smo došli i do Big Data, do ogromne količine podataka koji se danas drže u klaudu. I bilo je logično da neko kaže: Iz ove ogromne količine podataka moramo nešto da naučimo. Pa, onda sledeći korak: iz ove velike količine podataka ne moramo mi da naučimo – mašina može da nauči! Tako je došlo do mašin lirninga iz čega je nastala veštačka inteligencija. A sledeći nivo razvoja će dovesti do još bržeg razvoja tehnologija. Zato je veoma važna regulativa koja konačno mora da uhvati korak sa razvojem tehnologije, kako bi regulisala razvoj. I to je nešto što ja želim da nastavim da promovišem. Odgovorna veštačka inteligencija je ključna da razvoj AI ne ode na stranu da bi doprinela razvoju čovečanstva. Nismo ni blizu vrha razvoja tehnologije, vrh se ne vidi! Zato je važna regulativa.

Dejan Cvetković: Pomoći startapima da naprave iskorak u sledeći nivo – u to bih voleo da se uključim, jer sam radio sa mnogim timovima u svetu i pomogao sam kompanijama da se podignu na sledeći nivo. To je drugačiji posao od ovoga koji sam do sada radio, ali bih u tome hteo da se oprobam.

Ko je otišao najdalje u razvoju regulative?

Najdalje su otišle SAD. Na nivou EU ne vidim taj nivo svesti i razvoja regulative kao što postoji u SAD. Ali, ljudi koji rade na tehnologijama moraju dobro da poznaju tržište, sa jedne strane, a sa druge regulativu. Razvoj veštačke inteligencije treba da bude usmeren ka kvalitetu života.

Na primer, svi kažu da će AI ukinuti radna mesta. Pa, hoće, kao što je automobilska industrija ukinula celu industriju oko konjarstva, ali pojava automobila je generisala 20 puta više poslova! Isto će biti i sa AI. Sada postoji imperativ da učimo celog života. I to postaje sve jasnije. I škola i fakultet su nam važne osnove za dalje učenje, ali i svaki novi posao je osnova za dalje učenje.

Do sada se pokazalo da Srbija ima značajan potencijal za razvoj IT sektora. Šta Vi kažete?

Majkrosoft Razvojni centar je mnogo tome doprineo. Sada u Srbiji Majkrosoft zapošljava oko 700 ljudi, a ključni delovi za klaud kompjuting se rade u Beogradu. Zato Majkrosoft uzima za sebe celu zgradu Ušće 2, na vrhu je već logo Microsoft; kompanija zapošljava inženjere iz cele Evrope, mnogi inženjeri iz inostranstva su se preselili u Beograd, jer je to jedan kosmopolitiski grad. Beograd je, praktično, inžinjerski hab. Ali, jedna od najvažnijih stvari je broj domaćih firmi startapova u Majkrosoft eko sistemu, kao i u sistemu Googla, Amazon web servisa… Sve to ima u Beogradu, Nišu i u Novom Sadu, a nema razloga da ne bude i u drugim gradovima u Srbiji. Mi smo promovisali Srbiju kao mesto na svetskoj mapi gde se radi visok kvaltet, ali za manje para. U prošlih nekoliko godina, mi smo po tome prepoznati, a Majkrosoft je dobio značajne projekte koji se rade u Srbiji. I to se zna u svetu. Samo je naša stvar da tu priču dalje vodimo i napravimo zdrav marketing, da nadograđujemo potencijal u jednoj industriji koja nema limita, kao što je industrija za razvoj softvera. Sve dalje zavisi od nas.

Dejan Cvetković: Kad je tehnološki razvoj u pitanju, nema prebrzog razvoja! Čim se pojavio klaud kompjuting, bilo je jasno da će rasti potreba za softver inžinjeringom. Taj eksponencijalni rast softver inžinjeringa znači da ništa nije prebrzo. I danas kažem: onaj ko hoće da se bavi inžinjerstvom, neka se opredeli za softver inžinjerstvo jer ima zagarantovanu budućnost.

A šta kažete na ocene da postoje krize u IT industriji?

Ne postoje krize. Ta sinusoida postoji u svakoj industriji i ona je zdrava. Uvek dođe momenat kada treba da kažete – dosta. Sada moram nešto da odsečem neke grane na drvetu da bi ostale grane nastavile da rastu. Setite se šta je bilo za vreme korone – sve je stalo, ali je ubrzo IT nastavio da raste. Korona je za tri meseca uradila za digitalnu transformaciju celog sveta više nego što smo uradili za nekoliko prethodnih godina. I krize su znak zdrave industrije.

Uostalom, svaka uspešna firma je danas softverska firma. U bordu direktora svake uspešne firme sedi i čovek iz IT sektora. Bez IT-ija, nema optimizacije poslovanja. IT je ključna infrastruktura svake moderne kompanije.

Mokrogorska poslovna škola je veliki potencijal. Ta energija i želja za učenjem koja tamo postoji je fascinantna. I zato sam postao akcionar, jer u svemu tome vidim priliku za razvoj, a treba investirati u stvari koje rastu.

Postali ste akcionar Mokrogorske poslovne škole. Zašto i šta planirate?

Srđan Janićijević, osnivač Mokrogorske poslovne škole je moj jako dobar prijatelj. Upoznali smo se 1983. godine u Poreču. Tada sam imao 16 godina, on je bio stariji od mene. Dakle, dugo se znamo i on je, na neki način, pratio razvoj moje karijere. Ja sam bio impresioniran kad je on napustio veliku kompaniju Coca-Cola, pa ušao u sopstvene biznis poduhvate. Takođe, impresioniran sam onim što je uradio sa Mokrogorskom. Zato je važno sada podići to na sledeći nivo, izaći van granica Srbije, postati bolji od mnogih škola koje postoje… Mokrogorska je veliki potencijal. Ta energija i želja za učenjem koja tamo postoji je fascinantna. I zato sam postao akcionar, jer u svemu tome vidim potencijal, a treba investirati u stvari koje rastu. Imam mnogo iskustva u poslu koji sam radio, i na nama je da definišemo kako ćemo sve to upotrebiti za dalji rast Mokrogorske poslovne škole.