Na prvu pomisao da li se može naći zajednički princip rada između komandanta Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) srpske policije i osnivača jedne relativno mlade marketinške agencije, odgovor bi verovatno glasio da ne može. Međutim, kada se taj razgovor dobro koncipira i odrede „stubovi“ teme, postaje jasno da su principi rada toliko slični, da gotovo da jedni od drugih mogu da „prepisuju“ HR praksu. To je posebno došlo do izražaja u panel razgovoru koji je vodila Ivana Mihajlović, koselektorka foruma, pod naslovom „Tradicija i avangarda“, u kojoj su joj sagovornici bili Spasoje Vulević, komandant SAJ-a, i Miloš Skokić, partner i osnivač beogradske agencije Žiška.
Spasoje Vulević, komandant Specijalne antiterorističke jedinice, rukovodi tom jedinicom već 16 godina i podseća da je reč o organizaciji u kojoj se strogo poštuje princip hijerarhije i subordinacije da bi se obezbedio red i rad. Školovao se u zemlji i inostranstvu, usavršavao na FBI Akademiji i posle toliko godina rada i iskustva siguran je da je i u poslu i u životu najvažnije pridržavati se vrhunskih etičkih vrednosti.
Postali smo – pola čovek pola telefon
Kakvi su trendovi u digitalnom marketingu – pitali smo Miloša Skokića:
– Sada smo u situaciji da, ako niste digitalni, onda niste marketing uopšte. Budućnost su agencije koje imaju veoma dobro razvijen digitalni marketing. Trendovi u svetu su da postoje vrlo male – butik agencije koje rešavaju specifične probleme. Dakle, rade vrlo fragmentirane teme. Život nam je digitalizovan i to je nova realnost. Postali smo – pola čovek pola telefon, „ilustruje“ Skokić.
Sa druge strane, agencijski rad pruža privid opuštenog i neformalnog načina života, ali ga prati i imidž da se, zarad profita, ne morate baš strogo pridržavati etičkih postulata. Miloš Skokić ne misli tako i kaže da su se, osnivajući agenciju Žiška sa svojim partnerom 2016. godine, zapitali kako agencijski posao može da se radi dostojanstveno. „I napravili smo organizacionu strukturu u kojoj se svi dobro osećaju u onome što rade. Želeli smo da radimo ovaj posao na najbolji mogući način. Shvatili smo da ćemo to moći samo ako imamo sve poluge upravljanja u našim rukama. Dakle, preduzetništvo je bilo samo instrument da testiramo rešenja za uobičajene agencijske dileme – zaposleni žele da odu zbog malih plata – povećajmo plate; ako klijenti odlaze kod konkurencije – daj da im pokažemo da smo bolji. Ukratko, želeli smo da radom u našoj agenciji ljudi na mnogo načina doprinose i firmi i sebi i društvu.“
A kada se postavi pitanje šta je tradicionalno, a šta avangardno, Miloš kaže da se danas podrazumeva da postoji tehnologija u poslu koja je dostupna svima za korišćenje, ali ono što predstavlja razvoj jeste vraćanje u tradiciju, u priču, u narativ.
Sa svoje strane SAJ ima slogan za ljudske resurse u kojem se podrazumeva posvećenost poslu ali i timu. Ova specijalna jedinica timski radi i taj duh zajedništva mora da postoji. Ukoliko neko ne uspeva da se u to uklopi, to se vrlo brzo vidi i oseti u funkcionisanju tima, pre svega na pripremama. Ali, to ne oseti samo ekipa, već i on sam i nekom „prirodnom selekcijom“ napušta tim.
Gotovo isto se događa i u HR-u u agencijskom radu, pa Miloš kaže da je u pripremi panela mislio da su ogromne razlike između SAJ-a i agencija, ali zapravo ima mnogo sličnosti: „Pogotovo u situacionom načinu razmišljanja“, kaže Miloš i objašnjava da je nastanak nove firme više od dobro ispričane osnivačke priče.
– Nije to baš sve tako „lepršavo i zanimljivo“. Ima mnogo posla, napora i teških dilema. Pogotovo u domenu ljudskih resursa. Mi smo, na primer, do 20-tak ljudi mogli da funkcionišemo samostalno, a kada smo prešli taj broj i stigli do 32 zaposlena koliko sada imamo, shvatili smo da nemamo više kapaciteta da to radimo i da nam je potrebna pomoć profesionalnog HR-a. Uvođenjem HR i još jednog kolege u administraciju, uspeli smo da se bavimo onim što je naš osnovni posao, ispričao je Skokić.
Magija koju tehnologija još nije objasnila – timski duh
„Tačku na i“ ovogodišnjeg Vivaldi HR foruma „Sve je u ljudima“, stavila je selektorka košarkašica Srbije Marina Maljković koja se uključila video linkom iz Japana, gde je od ovog septembra postala novi trener japanskog Denso Irisa.
– Danas u svetu košarke nema više tajni. Tehnologija je moćna a internet nam je otvorio mnoge vidike. Svaki trener zna šta njegov kolega radi na nekom drugom mestu, u drugom timu. Uprkos tome, tajna koja izmiče tehnologiji svodi se na sam trening i na sponu koju trener stvara sa svojom ekipom. A to je magija koju tehnologija još nije objasnila. Smelo tvrdim i da nikad neće, rekla je Marina Maljković.
Kako je navela, na velikoj svetskoj pozornici na kojoj se igra košarka, nema laži, nema prevare:
– Ja znam šta će moj protivnik da igra i manje-više sam sigurna da me niko neće iznenaditi nekim do sada neviđenim košarkaškim potezom. Ono što može da me iznenadi je stepen motivacije mog protivnika i način na koji je izvodi. Zato je prvo i osnovno pravilo u mom timu: jedino nepovredivo je moje mesto. Pravljenje rezultata je moja odgovornost. Zato sve uzde držim ja, sve odluke su moje i ne želim da delegiram svoju odgovornost, izričita je Maljkovićeva.
Upotrebila je zanimljivo poređenje: ljudi su kao lubenice – ne možeš da ih biraš, možeš samo da ih „potrefiš“. Rukovodeći se time, Marina kaže da je do sada nikada nije razočarao onaj kome je verovala:
– Da vas razočaraju mogu samo ljudi čije ste ljudske kvalitete precenili. Okosnicu mog stručnog tima čine ljudi sa kojima sarađujem više godina, pa čak i više decenija, jer je to uigran tim koji bez mnogo reči izvršava sve zadatke, jer smo prošli mnoge izazove. Zahvaljujući tome, ja sada mogu da projektujem buduće rezultate, rekla je Maljkovićeva koja je nastavila karijeru u Aziji, pošto je do sada radila u kineskom Šangaju.
Što se tiče SAJ-a, Spasoje Vulević naglašava da je reč o jedinici koja je za rešavanje kriznih situacija, a ne za ratna dejstva, i da su od 1993. godine, od kada se nalazi u toj vrsti posla, imali mnogo izazovnih situacija. Na pitanje Magazina Biznis da li može da izdvoji neku od tih situacija, komandant SAJ-a je, posle kraćeg razmišljanja, izdvojio događaj s početka marta 1999. godine, kada je njegov tim spasio petoro albanske dece na Kosovu, u nekoj od složenih situacija. „Na to sam posebno ponosan, jer nam je spasavanje ljudskih života prioritet“, rekao je Vulević.