Autor: Dr Uroš Delević, ekonomista
Uroš Delević
- Tekst je objavljen u studiji, u publikaciji Anali koju izdaje Ekonomski fakultet u Beogradu
Da strane kompanije, u proseku, više plaćaju radnike nego domaće, pre svega u zemljama u razvoju, jasno je i na osnovu statističkih podataka. Međutim, ako bismo želeli da utvrdimo da li je razlog za takvu pojavu upravo strano vlasništvo u kompaniji ili možda neki drugi faktor poput iskustva radnika, većih kompetencija i obrazovanja, morali bismo da sprovedemo ekonometrijsku analizu.
Upravo to smo uradili u studiji koja je objavljena u Analima ekonomskog fakulteta u Beogradu. Doprinos ove studije je i u tome što se vlasništvo po prvi put ne deli samo na privatno i državno nego i na domaće i strano, u okviru privatnog.
Mobilnost radnika je glavni kanal za transmisiju potencijalnih pozitivnih efekata od stranih direktnih investicija i takođe radnicima omogućava da unovče akumulaciju iskustva od prethodnog poslodavca. Ukoliko se prilikom promene posla prelazi iz kompanije u domaćem vlasništvu u kompaniju u stranom vlasništvu, dolazi do datnog povećanja zarade.
U teoriji multinacionalog poslovanja ovaj fenomen je objašnjen kao platna premija koja dolazi usled činjenice da multinacionalne kompanije investiraju više u obuku radnika i žele da ih zadrže.
U manje razvijenim zemljama, kao što je Srbija, platna premija je veća. Oni koji menjaju poslove u Srbiji imaju veći rast zarada u odnosu na one koji ne menjaju poslove. Ako ova promena podrazumeva prelazak iz domaće u stranu kompaniju onda je promena zarade 90% veća od promene koju imaju radnici koji se kreću u suprotnom smeru, od strane ka domaćoj kompaniji. Ovo ne znači da se zarada duplira već da je rast zarade veći. Međutim, kada se uzmu obzir obrazovanje i iskustvo radnika onda se uticaj stranog vlasništva na rast zarada smanjuje sa 90% na 32%.
Ovo odražava činjenicu da više obrazovani radnici, u proseku, zarađuju više od manje obrazovanih. Obe kategorije radnika strane kompanije u Srbiji plaćaju malo više od republičkog proseka. Troškovi po zaposlenom u nemačkim kompanijama u Srbiji su, u proseku, 2.1 milion dinara godišnje dok je republički prosek oko 1.8 milion dinara, što ih svrstava tek na 19. mesto u odnosu na kompanije iz drugih zemalja.
Međutim, imajući u vidu da u ovaj prosek ulaze i bonusi generalnih direktora i zarade običnih radnika, najveći broj radnika u nemačkim kompanijama prima zarade oko republičkog proseka. U prilog ovome govori i obrazovna struktura radnika. Na primer, u nemačkoj kompaniji „Leoni“ samo 5% radnika je završilo više od srednje škole.
Prosečna strana kompanija po zaposlenom ima troškove od 2.3 miliona dinara godišnje, što znači da su nemačke kompanije kao i sve kompanije iz EU ispod ovog proseka, sa troškovima po radniku od 2.1 milion dinara. Najveće troškove zaposlenih imale su kompanije iz država van EU, u proseku 2.8 miliona. Među njima prednjače kompanije iz Ruske Federacije, Norveške, Švajcarske, SAD koje na prosečnog zaposlenog u Srbiji potroše i do 4 miliona dinara godišnje. Sa druge strane, najniže zarade, ispod republičkog proseka, su u kompanijama iz Italije, Turske, Crne Gore, Hrvatske.
Kada je u pitanju doprinos ukupnoj zaposlenosti u Srbiji, kompanije iz EU i van EU imaju češće od 9.4% i 6.5%, respektivno, što ukazuje da je uticaj kompanija iz EU na tržište rada u Srbiji daleko od odlučujućeg. Nijedna zemlja pojedinačno, ne doprinosi ukupnoj zaposlenosti u Srbiji sa više od 1%, sem Nemačke. Ako posmatramo broj zaposlenih po kompaniji, po zemlji porekla, najviše zapošljavaju kineske kompanije, 345 lica po kompaniji. Slede Irska (295), SAD (254), Nemačka (228). Australija i Norveška imaju najmanju zaposlenost po kompaniji ali imajući u vidu da isplaćuju najveće zarade njihova produktivnost rada je relativno veća.
Kompanije iz Ruske Federacije, u proseku, ostvaruju najveću produktivnost rada – racio vrednosti ukupne proizvodnje i ukupnog broja zaposlenih. Slede Rumunija, Češka, Kina. Prosečna produktivnost rada kompanija iz EU koje posluju u Srbiji je 10.05 što je daleko manje od kompanija van EU – 15.68. Sa druge strane, iako je dodata vrednost u odnosu na ukupnu vrednost autputa koju ostvare kompanije iz EU slična onoj koju ostvaruju kompanije van EU u Srbiji, podaci su heterogeni u obe grupe.
Dodata vrednost je važan pokazatelj povezanosti multinacionalnih kompanija sa lokalnom privredom. One kompanije koje imaju visoku ukupnu vrednost autputa ili prometa, a nisku dodatu vrednost, koriste Srbiju kao svojevrstan „protočni bojler“. To znači da pretežno uvoze poluproizvode iz drugih zemalja, izvoze gotove proizvode uz minimalne pozitivne efekte na srpsku privredu. Takve kompanije najčešće dolaze iz Italije, Belgije, Slovenije.
Dakle, iako političari često opravdavaju svoje ustupke Zapadu, po pitanju teritorijalne celovitosti Srbije, tobože mnogobrojnim poslovima i velikim platama u nemačkim kompanijama u Srbiji, ovde je reč o platnoj iluziji.♦
