U nemačkom selu Blajbah jedna mesara, jedna pekara i – koncertna dvorana od 2,6 miliona evra

Blajbah (Blaibach), Bavaraska, okrug Kam (Cham), oko 2.000 stanovnika, nadmorska visina oko 390 metara – to je otprilike osnovno što ćete naći na Vikipediji, ako želite da saznate nešto više o ovom selu na istoku Nemačke, na pedesetak kilometara od granice sa Češkom. Posetila sam Blajbah ovog avgusta i naišla na tipičan bavarski pejsaž – uređene kuće na brdašcima, sve staze i puteljci asfaltirani, obavezno cveće i muškatle, zelena, travnata i čista dvorišta, u centru sela pitoreskna, žuta crkva… U dve reči: idilično i romantično. Na nemački način. Selo je van glavnih saobraćajnica, a nema čak ni samoposlugu. Ima samo jednu pekaru koja radi do 12,30 h i jednu mesaru koja radi do 18 h. I to je sve od mogućnosti za šoping. Po namirnice, meštani putuju u desetak kilometara udaljen Bad Ketcing (Bad Kötzting), što im nije teško, jer svi imaju dobre automobile. A mogu i lokalnim vozom.

No, ma koliko bio idiličan za život, takav Blajbah nije mogao da zadrži stanovnike. I počelo je iseljavanje pre petaestak godina. Ko zna kako bi se nastavilo, da se pre deset godina, 2012. Tomas Bauer (Thomas E. Bauer) bariton, jedan od najuspešnijih savremenih vokalnih umetnika klasične muzike, nije odlučio da pokrene projekat koji je Blajbahu doneo jednu od nasavremenijih koncertnih dvorana, a uz to i pravo arhitektonsko umeće. Kada smo razgovarali u Blajbahu ovog avgusta za www.magazinbiznis.rs Tomas Bauer kaže da je poreklom iz ovog regiona Nemačke (rođen je pre 53 godine) i da se seća detinjstva koje nije bilo ni raskošno ni romantično – kuće nisu imale vodu, ni toalete, bile su uglavnom stare i vlažne. “Moja deca danas ne mogu da zamisle kako je tada izgledao život u ovom kraju”, kaže Bauer.

Imajući takvo iskustvo, ali i želju da pomogne razvoj svog kraja, Tomas Bauer je osmislio projekat za izgradnju impresivne i savremene koncertne dvorane u centru sela, konkurisao kod federalne nemačke države i dobio prvu nagradu na konkursu, što znači i najveći deo sredstava za realizaciju projekta:

„Kontaktirao sam arhtektu Petera Haimerla i pitao ga da renoviramo kuću staru 500 godina u centru Blajbaha. Odlučili smo da je kupimo, ali smo nastavili da razmišljamo kako da promenimo situaciju, da ljudi toliko ne odlaze i da napravimo nešto što će vratiti život u ovo selo. Razgovarali smo sa lokalnom zajednicom kako da pomognemo, konkurisali smo kod federalne vlade i kao prvonagrađeni projekat dobili od 60 do 80 odsto novca za realizaciju. Ljudi su možda želeli neki supermaket ili lekarsku ordinaciju u selu, pa su startu veoma napadali našu ideju da izgradimo koncertnu dvoranu i nisu imali razumevanja! O, ne, klasična muzika?! To ljude ne zanima, to je skupo, komentarisali su meštani. Ali, mi smo bili uporni da izgradimo koncertnu dvoranu“, priča Tomas Bauer.

Tako su Bauer i Haimerl osmislili izgradnju koncertne dvorane i što je još važnije, kako da ta dvorana živi i radi tokom narednih 25 godina!

„Jer, ponekad je lako izgraditi objekat: imate podršku države, Evropske unije, i ostalu podršku, ali kako da to živi i radi – to je mnogo teže. Dakle, moj posao je bio da napravim projekat koji ne podrazumeva samo zgradu, već i život koncertne dvorane“, navodi Bauer.

Izgradnja dvorane u Blajbahu trajala je godinu dana, od 2012. do 2013. a ukupno je u nju investirano 2,6 miliona evra. Država je uložila 1,6 miliona evra, dok još jedan milion čine donacije brojnih sponzora i volonterski rad.

„Na primer, ove kamene škriljce koje vidite na fasadi, mi smo dopremili iz obližnjeg kamenoloma. Sami smo usitnjavali kamen čekićima i koristili za fasadu. Sigurno bi bilo skuplje da smo sve plaćali. Ali, vladala je toliko pozitivna atmosfera da nikome ništa nije bilo teško“, napominje Bauer.

Dvorana ima samo 200 mesta, jer za taj broj posetilaca nije neophodno imati prateće službe, na primer, medicinsku i lekara. Osim toga, Bauer kaže da su manju dvoranu napravili i zato što su meštani mislili da će to biti „zgrada-monstrum“ ako je previše velika, a nalazi se u centru sela!

Nesvakidašnje rešenje arhitekte Petera Haimlera podrazumevalo je da granitni blok na pročelju bude nagnut na jednu stranu, a on, zapravo, nosi gornje redove sedišta dvorane. To je strana kojom se blok otvara ka trgu i u toj zoni nalazi se ulaz u dvoranu, tačno preko puta crkve Svete Elizabete iz 17. veka, u centru sela. Betonsko stepenište vodi do ulaznog lobija. U tom prostoru nalaze se garderoba, bar i toaleti. Iz lobija se ulazi u dvoranu napravljenu od betona. Arhitekta i njegov tim su dvoranu akustički savršeno proračunali za klasičnu muziku, jer se smatra da je beton najbolji materijal za dobru akustiku. Da bi se dobio idealni oblik zidova i plafona za akustiku, najdeblji zidovi iznose do 60 cm, dok na pojedinim mestima silaze i do 5 cm, pokazuju tehničke karakteristike projekta dvorane.

Koncertna dvorana radi već 9 godina, od 2013. i, zahvaljujući projektu i programu koji kreira Tomas Bauer, postala je kulturni magnet za okolne veće gradove. Ovde dolazi publika koja je spremna da pređe 200 do 300 kilometara kolima. Bauer kaže da dolaze ljubitelji klasične muzike iz Beča, Kelna, Minhena, Frankfurta, ali koncerte posećuje i dosta meštana Blajbaha, što je i bila ideja – zadržati ljude ovde da se bave turizmom.

Posle devet godina rada koncertne dvorane, da li ste postigli ono što ste očekivali – pitala sam Tomasa Bauera sredinom ovog avgusta, dan pre premijere „Figarove ženidbe“ koju su u dvorani u Blajbahu izveli vrhunski internacionalni umetnici.

„Da, ovo je tačno ono što sam očekivao: ako imate dobru dvoranu, dobar program i dobre umetnike, ljudi će dolaziti da to slušaju, putovaće. Suština je u projektu koji realizujete. Mnogo je problema da napravite i realizujete ovakav projekat, ali ako sve uradite i ponudite kvalitet, bićete uspešni“, odgovorio je Tomas Bauer.

Koncertna sezona u Blajbahu traje tokom cele godine. Ukupno se izvede oko 80 koncerata godišnje, a kompanija Tomasa Bauera bavi se produkcijom programa. Novac za rad dvorane dolazi iz tri izvora: prvi je prodaja karata, koje su uvek raspodate, jer gostuju veliki umetnici. „A tada su ljudi spremni da plate i 1.000 evra ulaznicu“, kaže Bauer i kao druge prihode pominje donatore određenih koncerata i velike sponzore umetničkih događaja.

„Najvažnije je da ljudi dolaze i slušaju koncerte. U Blajbahu, na primer, mnogi ljudi su prvi put ovde bili na koncertu. Dakle, najvažnije je što ljudi shvataju značaj klasične muzike i kulture. A što se tiče budućnosti projekta, sve će zavisiti i od sponzora i od našeg rada, jer su potrebna značajna sredstva“, kaže Tomas Bauer.

Nema sumnje da je ovaj projekat moderne koncertne dvorane stavio Blajbah na mapu kulturnih vrednosti, ali i turizma. A to znači da je svojom inicijativom Tomas Bauer učinio mnogo za region u kojem je rođen i posebno za Blajbah. Zato sam ga pitala: Da li su vam ljudi zahvalni?

„To je malo čudno priča. Blajbah je sada poznat zbog koncertne dvorane, ali mnogo ljudi ovde nije razumelo projekat. Bilo im je vrlo čudno – kako će to dolaziti umetnici, šta će oni tu raditi, da li će nešto uništiti… Bilo je otpora projektu, ali ako se suprotstavljate ljudima, nećete mnogo postići. Ja sam se opredelio da im pokažem koliko je važno da imaju klasičnu muziku i interesantnu koncertnu dvoranu u svom mestu. Mislim da većina sada gleda na to vrlo blagonaklono“, odgovorio je Tomas Bauer, umetnik klasične muzike koji je do sada ovenčan brojnim priznanjima i nastupima, ali koji se ne zaustavlja na onome što je postigao, već uvek traži novu inspiraciju i značajne projekte.

Radojka Nikolić