Piše: Bojana Šašić,  menadžer u Egzakta Advisory

Današnji poremećaju na tržištu sve više pažnje posvećuju lancima snabdevanja. Rangirajući globalne lance snabdevanja, među ranjivijim grupama spadaju moda i tekstil, jer je to jedan od najglobalizovanijih lanaca snabdevanja u bilo kojoj industriji na svetu.

Životni ciklus tkanine započinje na poljima pamuka, ili u današnjem modernom dobu i u laboratoriji, zatim, sledi prerada, pa proizvodnja odevnih komada. Gledajući na troškove kao ključni faktor u industriji mode, najčešći izbor je da se to odvija u ekonomijama u razvoju, sa niskim platama. Dizajn se može razvijati na bilo kojoj lokaciji, i onda sve mora da stigne do potrošača, a oni su svuda po svetu. Uzimajući u obzir sve te faze, jasno je da nemaju baš sve pozitivan uticaj na životnu sredinu. Da li je svetu zaista potrebna održiva moda? Ovo je pitanje koje se iznova postavlja. Uviđamo da je održivost posebno važna u modnoj industriji, kao jednoj od tri najveća sektora zagađivanja.

 U Evropi se godišnje generiše više od 15 kilograma tekstilnog otpada po osobi. Najveći izvor tekstilnog otpada su odeća i kućni tekstil, koji čine oko 85% ukupnog otpada.

Iz fondacije Ellen MacArthur, izveštavaju da svake godine, modna industrija koristi dovoljno vode da zadovolji potrebe potrošnje pet miliona ljudi, štaviše, 2.700 litara vode se koristi za proizvodnju jedne pamučne majice, što je ekvivalentno potrošnji vode jedne osobe, za period duži od tri godine. Modna industrija je odgovorna za 10% godišnje globalne emisije ugljenika, a to je više od svih međunarodnih letova i pomorskog transporta zajedno. Trendovi ukazuju na to da se ovi negativni uticaji neumoljivo povećavaju, sa potencijalnim ishodima u budućnosti koji nisu baš najsjajniji. Gledajući s druge strane, u Evropi se godišnje generiše više od 15 kilograma tekstilnog otpada po osobi. Najveći izvor tekstilnog otpada su odeća i kućni tekstil, koji čine oko 85% ukupnog otpada.

Održivi modni brendovi koriste materijale od prirodnih ili recikliranih tkanina koje zahtevaju manji ili čak nikakav hemijski tretman, što automatski znači manje vode i energije.

Velika i održiva nova industrija, koja pretvara otpad u vrednost, mogla bi da se stvori značajnom transformacijom. Uvođenje cirkularne ekonomije u industriju tekstila, postavljanje strategije s fokusom na tri glavna stuba održivosti – životna sredina, društvo i upravljanje (eng. Environmental Social Governance – ESG), potencijalno mogu dovesti do stvaranja nove vredne sirovine. Sve to omogućava veću proizvodnju odeće, i stvaranja dodatne vrednosti u celom lancu. Osim direktnih ekonomskih koristi, povećanje recikliranja tekstila otvara nekoliko ekoloških i društvenih koristi. Na primer, moglo bi da se otvori oko 15.000 novih radnih mesta, i emisija CO2 bi mogla da se smanji za oko četiri miliona tona, što je ekvivalentno kumulativnim emisijama zemlje veličine malo veće od Srbije.

Tekstilnoj industriji je potreban kružni poslovni model koji bi mogao da promeni odnos kupaca prema stvarima, eliminiše otpad od odeće i da podstakne bolje poslovne rezultate.

Održivi modni brendovi koriste materijale od prirodnih ili recikliranih tkanina koje zahtevaju manji ili čak nikakav hemijski tretman, što automatski znači manje vode i energije. Neki materijali kao što su lan, konoplja i organski pamuk su biorazgradivi, ali, održivost se ne odnosi samo na materijale. Radi se o promeni načina razmišljanja, dizajna, proizvodnje, komuniciranja, nošenja i uživanja u modi.

Primer jednog interesantnog eksperimenta, kada je u pitanju održivost ove industrije, je mehanizam hemijskog oslobađanja. Izrađeni su pamučni materijali koji apsorbuju ugljen-dioksid, ako se zagreju. Jedan restoran u Stokholmu poseduje staklenik u zatvorenom u kojem uzgajaju salate i začinsko bilje. Danju konobari te majice koriste kao uniforme, dok ih noću stavljaju u staklenik, zagrevaju i oslobađa se ugljen-dioksid, koji biljke koriste kao deo procesa fotosinteze. Ujutru se uniforme vraćaju i ciklus se ponavlja.

Da li možemo unapred da razmišljamo o revoluciji održivosti u tekstilu i modnoj industriji?

Postojeće aktivnosti usmerene na održivost ili delimične aspekte cirkularne ekonomije trebalo bi da budu dopunjene globalnim pristupom koji je usaglašen. Takav pristup bi okupio ključne aktere u industriji, ali i druge zainteresovane strane koje će da stoje iza ovog cilja, da pokrenu revolucionarne projekte u lancu vrednosti i ojačaju komplementarne inicijative. Definitivno, ovoj industriji je potreban kružni poslovni model koji bi mogao da promeni odnos kupaca prema stvarima, eliminiše otpad od odeće i podstiče bolje poslovne rezultate. Široko usvajanje zajedničkih industrijskih praksi moglo bi da stvori brz zamah ka novoj tekstilnoj industriji, pošto za zajedničke lance snabdevanja znači da ovu promenu ne može da pokrene samo jedan brend. Ovoj temi aforizam Duška Radovića daje jasnu sliku „Ko prvi devojci, njegova devojka“. Kompanije pioniri održivog trenda koje su ujedno i pokretači zelenih inicijativa stvaraju jak globalni imidž brenda, postaju novi standard na tržištu, i sve više privlače čak i tradicionalne investitore.