Dr Srećko Đukić: Kada neko može da upropasti EPS, onda može sve da upropasti

Ne mogu, a da Vas ne pitam oko privatizacije EPS-a: kako gledate na nedavni pokušaj aranžmana sa Mađarima u kojem Srbija daje 11 hidroelektrana, a oni 600 miliona evra. Na šta Vam liči taj pokušaj i šta može iza toga da se krije? Kakva je najbolja opcija za Elektroprivredu Srbije?

Na prethodno moje pitanje, dr Srećko Đukić, ekonomista, diplomata i publicista i član Foruma za međunarodne odnose, ovako je odgovorio:

„Ako državna ili javna firma kao što je EPS, radi kao svaka kompanija po tržišnim principima, socijalno odgovorno, a tako je EPS radio od kada postoji, nema razloga da ne bude profitabilan. Ako, pak, EPS radi daleko van toga, ako je Alajbegova slama, onda, i da nosi zlatna jaja, biće gubitaka.  I na kraju, kada neko može da upropasti EPS, onda može sve  da upropasti.

Što se privatizacije tiče, nesumnjivo je da se ispipava puls javnosti. I dok javnost trepće, čudeći se, stvar se završava. Na stranu to što je Mađarska evropska reputacija upitna i zar je ona evropska energetska sila u hidroelektranama?! Izgleda da tranzicija korača u srpskoj elektroprivredi i očito  da je treba počistiti kao i druge segmente srpske privrede. Možda prodaja i nije neverovatna, ako je u državnoj kasi dogorelo do dna, pa vlada ubrazava prodaju kućne srebrnine!“

I tu se završila naša priča o EPS-u, jer je glavna tema ovog intervjua za portal www.magazinbiznis.rs , zapravo, bila energetska kriza i Evropa u proteklih gotovo godinu i po dana – šta se dogodilo, šta možemo očekivati i gde je tu Srbija. Dr Srećko Đukić, vrsni poznavalac ekonomije i geopolitike, smatra da je „u ovoj energetskoj krizi Evropska unija postigla neverovatan uspeh, da je to uspeh njene globalne politike i mesta koje zauzima u svetskim odnosima“, i objašnjava:

„Danas u Evropi postoji sasvim dovoljna ponuda prirodnog gasa, po prihvatljivm cenama, i bez ruskog gasa ili sa njegovim minimalnim učešćem. A samo pre dve godine, gas iz Rusije dominirao je na evropskom tržištu, sa učešćem u ukupnom evropskom uvozu gasa od čak 46%! To učešće smanjeno je u rekordno kratkom roku od svega 6 meseci na svega 6-7%!“

Kakva je trenutno situacija sa snabdevanjem energentima u Evropskoj uniji: gas, struja, nafta?

Evropska unija je najveći potrošač energije u svetu, uz SAD svakako, i Kinu koja im se ubrzano pridružuje. Evropski energetski bilans na sektoru gasa i nafte je negativan. Evropa se ne odlikuje kao energetska nego kao industrijska sila. Prva industrijska revolucija  dogodila se u Evropi, a ona je bila nezamisliva bez energije, u to vreme bez uglja kojeg ona još ima. Ali i sve buduće industrijske revolucije generisane u razvijenom svetu, nezamislive su bez novih izvora energije, bez nafte, gasa,  atoma, zelene energije.

Nedostatak znatnih  količina nafte i gasa, Evropa decenijama uvozi sa raznih strana sveta, pri čemu je Rusija do invazije u Ukrajinu zauzimala vodeće mesto. Evropska unija koja proizvodi dovojno struje, vrlo rano se opredelila za zamenu goriva koja zagađuju okolinu i atmosferu, gorivima koja ih što manje ili uopšte ne zagadjuje.

EU je daleko odmakla u stabilnom snabdevanju energentima i čvrstom povezivanju nacionalnih elektro energetskih ili gasnih sistema.

 Da li ima dovoljno energenata i kakve su cene energenata?

Iza nas je izazovna godina visokih cena naročito gasa, koje su se vratile u svoju „normalu“. Kako će se dalje kretati cene energenata, kao što je poznato, zavisi od niza (ne)ekonomskih faktora koji su i do sada munjevito pokretali spiralu cena u ka vrhu.

Ono što, međutim, sa sigurnošću možemo da tvrdimo jeste da dokazanih rezervi gasa i nafte, na primer, uprkos rastućoj ulozi zelene energije, širom sveta postoji sasvim dovoljno za dugi period, i na vidiku se ne nazire iscrpljivanje ni nafte ni gasa. Predviđa se nesumnjivo značajno smanjenje njihovog učešća u bilansima potrošnje, kao obaveza za sve vlade u svetu, zbog  ključnog doprinosa zagađenju atmosfere i usled toga, okretanje zemalja primeni „zelene agende OUN 2050“, a takvu unapređenu agendu prihvatila je EU i njene članice. Međunarodna zajednica treba do polovine ovog veka da obezbedi neutralne klimatske promene izazvane potrošnjom ugljovodonika, što znači njihovo radikalno smanjenje u bilansima potrošnje.

Ako uporedite situaciju danas sa onom od pre godinu dana – kako objašnjavate: zašto je došlo do stabilizacije cena energenata?

Energetska, tačnije gasna kriza 2022., nastala je zbog veštački izazvanih nestašica ruskog gasa na tržištu, odnosno izazvana je neekonomskim faktorima. Tržište je reagovalo neverovatnim skokom cena, i do 10 puta! Suštinski se pokazalo da se radi o veštački izazvanim nestašicama gasa, o kratkoročnom poremećaju na gasnom tržištu. To se delom prelilo, a gde drugde nego na cene nafte koje su takođe kratkoročno „polete“ naviše, na oko 120 dolara za barel, što nikako nije istorijski plafon. Podsetimo, za vreme one krize 2008. nafta je „uzletela“ do istorijskog maksimuma od 150-160 dolara za barel.

Kriza je pokazala da postoje raspoložive količine gasa i nafte, kao i kapaciteti električne energije. Državama je potrebna suštinska diverzifikacija i izvora i puteva snabdevanja, kao i konekcija energetskih sistema. Tako bi se minimizirali politički i drugi uticaji na cene tako osetljive i važne grupe roba kao što su energenti.

Šta se dogodilo, pa su cene počele da se vraćaju na pretkrizni nivo?

Kada je na tržištu evropskog gasa, katastrofalno pogođenom „nestankom“ ruskog gasa, uspostavljana ravnoteža, cene gasa su počele da se smiruju i vraćaju u svoju normalu, od nekoliko stotina evra za hiljadu kubnih metara, a time su se i naftne kotacije vratile na oko 80 dolara za barel.

Taj rezultat postignut je tako što su otvorena vrata evropskog tržišta gasa za sve druge proizvođače cevovodnog gasa, a posebno proizvođačima  tečnog gasa (LNG). Oni su sve svoje slobodne kapacitete još povećali i preusmerili na mnogoobećavajuće i veoma platežno evropsko tržište. Do juče su se oni teško probijali usled ruske dominacije, jedan proizvođač, jedan ponuđač – Gasprom.

Tako su i cene gasa, koje su u 2022. godini bile skočile čak na nekoliko hiljada evra, „vraćene“ na normalni predkrizni nivo, na nekoliko stotina evra.

Da li je bila dobra politika uvođenja sankcija koju vodi EU prema Rusiji, za energente (izuzev gasa)? Šta je proizvela takva politika sankcija?

Srpska javnost skoro da uopšte nema razumevanja za sankcije, delom što ih je sama preživela, a delom što su to sankcije uperene prema Rusiji. Međutim, od kada postoje ratovi, postoje i sankcije zaraćenih strana i njihovih saveznika i prijatelja. Tako je bilo, a tako će i biti. Svako je može da bira stranu. U situaciji masovne ruske invazije na Ukrajinu, EU van sankcija nije imala izbora. Podsetimo, EU je uvela određene sankcije Rusiji i vezano za Krim (2014). Dakle, „priča“ se nastavlja i sa jedne i sa druge strane.  EU u isto vreme ne može biti i na strani Ukrajine i na strani Rusije, odnosno ne uvoditi joj sankcije. Smisao sankcija jeste da se agresoru ograniči finansiranje rata.

Prema onome što je Moskva objavila, godina 2022. bila je po prihodima najrekordnija godina od kada se izvozi nafta i gas, a ti kolosalni prihodi za godinu dana iznosili su 387 milijardi dolara! Nekako u isto vreme, Brisel je objavio da je prošlogodišnja energetska kriza EU koštala 282 milijarde dolara.

Ako se pažljivo pogleda, videćemo da je EU uvela sankcije na rusku sirovu naftu 1. juna 2022. a da su one stupile na snagu šest i po meseci kasnije, 15. decembra. Ali, na ruske naftne derivate sankcije se primenjuju još kasnije, od 5. februara 2023. S jedne strane, EU je zabranila uvoz ruske nafte i derivata, a s druge strane pridružila se G 7 i u pogledu plafoniranja cena ruske nafte i derivata na 60 dolara za barel. Te sankcije su smanjile prihode ruskog državnog budžeta za 52 procenta za prva četiri meseca 2023. godine.

Objektivno gledajući, sankcije na izvoz ruske nafte u 2022. Rusiji nisu nanele nikakvu finansijsku štetu. Čak se dogodilo da zbog abnormalno visokih cena gasa, od više hiljada evra za hiljadu kubnih metara, zbog  straha Evrope od nestašice gasa i za domaćinstva i za industriju, Evropa kupuje svaku hiljadu kubnih metara gasa iz cevi i svaku tonu LNG ne pitajući za cenu  gasa. Moskva je i sama saopštavala da joj nikada nije bolje „išlo“ sa ugljovodonicima i da joj sankcije ništa ne mogu, prihodi rastu kao na kvascu.

Međutim, za razliku od ruske nafte, na uvoz gasa iz Rusije, cevovodnog ili LNG, EU nije uvodila sankcije i one nisu bile predmet diskusije u njenim institucijama. Sa ruskim gasom se desio neobičan potez zvanične Moskve. Rusija je, naime, bila ta koja je uvela sankcije EU, na izvoz svoga gasa u EU, najavljivane su restrikcije, koje su se desile, ograničenja količina van važećih komercijalnih ugovora, zabranjivala je, ili uslovljavala, izvoz gasa  preko Ukrajine, Belorusije, Severnog toka 1. Gasprom se povukao sa prvoklasnih gasnih berzi u Evropi,  što je dovelo do enormnog skoka cena. Ruska strana je politički, tehnički i ekonomski dovoljno uradila da se tržište gasa temeljno poremeti, da se javi strah zbog nestašice gasa, da cene polete u nebo.

Ali, zbog visokih cena nafte i gasa, na početku krize, ruski budžet je dobro prošao?

 Situacija na evropskom tržištu gasa koja je izazvana 2022. ne može se drugačije okarakterisati nego kao osmišljeni haos. To je prema ruskim izvorima, Rusiji, od kraja maja do početka avgusta 2022. godine, dnevno donosilo prihode u iznosu od jedne milijarde evra, uključuju i izvoz nafte. Prema onome što je Moskva objavila, godina 2022. bila je po prihodima najrekordnija godina od kada se izvozi nafta i gas, a ti kolosalni prihodi za godinu dana iznosili su 387 milijardi dolara! Nekako u isto vreme, Brisel je objavio da je prošlogodišnja energetska kriza EU koštala 282 milijarde dolara.

Možemo zaključiti da su događaji od prošle godine pokazali da je „politika međuzavisnosti“ između Rusije i EU (gas za pare i visoke tehnologije), na kojima se tačno pola veka temelje ti energetski odnosi, a znatno šire „istočna politika“, doživela totalni krah. Rusija je izgubila energetski rat protiv Evrope, a Evropa je bila prinuđena da u najkraćem roku traži zamenu za ruski gas.

Zašto EU i dalje ne uvodi sankcije na ruski gas? Dokle će EU zadržiti takvu politiku i šta vidite kao konačni cilj?

Nije imalo nikakvog smisla da EU uvodi Rusiji bilo kakve sankcije na ruski  gas, kada je to činila i učinila sama Rusija. EU se ponadala da će ruski gas, toliko joj potreban, ostati van politike, što se nije dogodilo. Rusija je uvodila sankcije Uniji, preko ukrajinskih gasovoda, zatvorila je Jamalski gasovod preko Belorusije i Poljske, redovno su se pojavljivali problemi sa isporukama gasa preko gasovoda Severni tok 1, a onda se desila teška havarija, eksplozija, koja je razorila i cevi gasovoda Severnog toka  izbacila iz upotrebe.

Zato nema razloga zbog kojeg bi EU, posle svega, uvodila sankcije na  ruski gas, jer je njegovo učešće od nekada dominantnog, za samo nekih šest sedam meseci, palo na skoro simboličnih 6-7%. S druge strane Rusija je na taj način sama sebi sasekla prihode od izvoza gasa na evropsko tržište, a oni su u „rodnim godinama“ (visoka tražnja, visoke cene),  za izvoz oko 200 milijaradi kubnih metara gasa godišnje, prebacivali 100 milijardi dolara. Ako je bio cilj da se smanje prihodi Rusije, onda su oni time postignuti, a EU je izbegla još jednu temu oko koje bi se vodili sprovovi.

 Koliko je EU uspela da zameni ruski gas?

 Neverovatni je uspeh Evropske unije u zameni ruskog gasa. Ona je u najkraćem mogućem roku učinila  tako krupan zaokret u koji je malo ko verovao –  dominantnu zavisnost  od ruskog gasa svela je na marginalnu. Neko kaže da je tome doprinela topla zima, ali izgleda da hrabre prati i sreća.

Proizvođači gasa sa svih strana sveta okrenuli su se evropskom tržištu od kojeg je Rusija „digla ruke“, a ono je gutalo gas ne pitajući za cenu. Gasovodi su radili punom parom i dostavljali gas iz Norveške, Britanije, šta je preostalo iz Holandije, zatim iz Azerbejdžana, Severne Afrike. Međutim,  ključnu ulogu odigale su isporuke LNG od Amerike do Australije, Bliskog istoka, pa čak i neke količine iz same Rusije (koja inače nije znatni proizvođač tečnog gasa).

Pored postojećih terminala po obodu Evrope, ubrzano su instalirani novi terminali, dovlačeni su plivajući terminali za prihvat tečnog gasa. Nemačka se našla u posebno teškoj situaciji, kao najkrupnji kupac ruskog gasa (50-60 milijardi kubnih metara gasa godišnje). Ona je uspela da napuni skladišta gasa, da se obezbedi za zimu, da otpočne montažu terminala koji već  sve potrebne količine gasa mogu da prime u tečnom vidu. Treba istaći poznatu evropsku solidarnost koja je odigrala još kako važnu ulogu.

Koliko je dugoročno održiva takva strategija zamene ruskog gasa i ko plaća najskuplju cenu?

Evropa je iz zime izašla bez problema, rezerve gasa u skladištima ostale su na zavidnom nivou, i, posle jednog takvog iskustva, ne bi trebalo da strahuje za gasnu bezbednost naredne zime i dalje. Nema razloga da se uspostavljena evropska gasna strategija dovodi u pitanje, ni sa cenovnog stanovišta. Evropa je konačno „pod moram“ uspela da diverzifikuje izvore snabdevanja gasom, kao i puteve njegovih dostavki, da realizuje politiku na kojoj  pune dve decenije insistira („Treći energetski paket“, još ranije „Energetska povelja“).

Nikako ne treba gubiti iz vida da je energetska kriza 2022. i sve šta je ona sa sobom nosila, do kraja inaugurisala zelenu energiju, kao alternativnu, kao bezbednu i cenovno prihvatljivu energiju, nezavisnu od stranog isporučioca, i to je kriza uspela uspešnije da uradi nego bilo koja propaganda.

Da li će se i u kojoj meri ruski gas ponovo vratiti na evropsko tržište, koje je najveće  i najbolji platiša, posle svega, to pitanje niko ne pokreće. A zašto bi?!

Koliko je bilo značajno u ovakvim situacijama posedovanje nuklearnih elektrana? Koja je država najbolje prošla u tome?

Postoje pojedinci pobornici i protivnici nuklearki. Postoje države, narodi, pobornici i protivnici nuklearki. Međutim, nuklearna energija u današnjem vidu neizbežni je korak u opštem  progresu čovečanstva ka bezbednoj nuklearki. Kao što znamo, svaki progres, nažalost, donosi žrtve; pa i upotreba automobila, na primer, ali na to je čovek skoro navikao.

Postoji uverenje, opravdano, da nuklearke daju elektroenergetskom sistemu  sigurnost i stabilnost koju ne može da garantuje ni jedna druga elektrana. To se uostalom pokazalo i prošle godine kada je vladala opšta energetska kriza, koliko je bila značajno struja iz nuklearki.

Države koje poseduju nuklearke daleko su lakše prebrodile prošlogodišnju energetsku krizu (Francuska). Neke koje su ih isključile, ponovo su ih pustile u rad i produžile njihov vek (Nemačka).

Ako možemo uopštiti, članice EU solidarno su solidno prošle  energetsku krizu, možda najlakše Francuska, Španija, Portugalija, Norveška naravno bez premca, itd.

Da li će Srbija imati struje, zavisi od nas samih da li smo sposobni  da osposobimo EPS.

Da li je Srbiji potrebna nuklearna elektrana? Šta bi to značilo za energetsku stabilnost i da li Srbija može da gradi nuklearke?

Najkraće, potrebna je Srbiji nuklearka za stabilnost elektroenergetskog sistema, za opšti nacionalni, naučni i tehnološki progres. Pogledajte koje sve nacije imaju nuklearke. Nažalost, Srbija je izgubila decenije, uništila je nauku, u kadrove, industriju, građevinarstvo, olako i populistički zabranjajući izgradnju nuklearke(i).

Dok Srbija još uvek nipošto ne želi da gradi nuklearne elektrane, obratite pažnju, oko nas svi imaju nuklearke: Hrvatska, Mađarska (gradi novu), Rumunija, Bugarska (gradi novu)… a mi bi da kupimo „delić“ nečije nuklearke.

Da bi gradila te centrale za struju, Srbija mora da nadoknadi sve ono što nema, što je propušteno, što je uništeno. To traži da se počne juče. Izgradnja jedne nuklearke sa dva bloka traje desetak godina.

Dakle, kada je reč o nuklearnoj energiji, kod nas je sve u sferi povremnih priča – možda će nešto biti, ako se neko ohrabri. Daleko je gore u vezi sa drugom temom: Srbija i kosmos, na primer, toliko prisutnog i potrebnog kosmosa, satelita, u našim životima, svakodnevno. Kosmos je suština progresa. Zemlje slične Srbiji proizvode kosmičke aparate i lansiraju ih u kosmos, a u Srbiji o tome ni priče nema!

Koliko je EU uspela da u kriznoj energetskoj situaciji napravi brži zaokret ka zelenoj energiji?

 Kriza je zelenu energiju promovisala kao realni novi izvor energije, ukinula sve rezerve oko nje, uradila više od svih  kongresa, skupova, samita, preporuka. Ako se bude računala godina u kojoj je svet učinio zaokret ka zelenoj energiji onda će se obavezno uzimati 2022. Dogodilo se da se te godine sve okrenulo u korist zelene energije, energoštedne tehnologije, energetski efikasne gradnje, oslanjanja na alternativne izvore koji su u bilansima potrošnje energije odavno napustili one skromno učešće od 5-10 posto. Prema najnovijim podacima kapaciteti te nove energije u svim njenim vidovima, dostigli su klasične kapacitete. Godina 2050. utvrđena je na „zelenom samitu OUN“ kao godina kada treba da se eliminiše efekat staklene bašte i da se neutrališu klimatske  promene zbog uticaja ugljovodonika i fosilnih goriva.

Prema najnovijim podacima Međunarodne agencije za energetiku, kapaciteti obnovljive energije u svetu 2024. premašiće 4500 gigavata, što je približno jednako fosilnim gorivima.

Da li je zelena energija isplativa ili je „skuplja dara nego mera“ zbog velikih ulaganja?

 Mislim da je ta psihološka granica u društvenoj svesti  pređena, a vidimo i u društvenoj praksi da se zelena energija svakim danom sve više primenjuje. Uostalom, vlade su preuzele čvrstu međunarodnu obavezu da ozdravljuju klimu. Nisu mali ni ekonomski efekti od korišćenja zelene energije, to je, uostalom, proces koji se više ne može zaustaviti. Zelena energija nakon dosta negiranja i kolebanja, i kod nas poprima pravo građanstva u svakodnevnom životu.

Gde se na mapi primene zelene energije sada nalazi Srbija i šta bi trebalo da uradi?

 Mi kasnimo za progresivnim procesima i u ovom sektoru. Opšte društveno shvatanje je nedovoljno i nepovoljno detektuje te procese i signale koji nam dolaze iz naprednog društva. Tako kasnimo i sa energetskom tranzicijom, sa napuštanjem uglja kao glavnog izvora struje, zakasnili smo da  diversifikujemo pravce i izvore snabdevanja gasom. A onda, iznenada, na red dođu energetski problemi kao prošle godine. Tada se, uz visoku cenu, vidi da Srbija kasni, da nije shvatila kuda ide razvoj, da ima konzervativnu energetsku politiku.

Šta vidite kao najveći problem u snabdevanju energentima u narednim mesecima za EU? Da li očekujete da će cene rasti i zašto? 

 EU ima jasnu energetsku strategiju koja joj garantuje uredno i bezbedno snabdevanje energentima u kratkoročnoj i srednjeročnoj perspektivi. To su diverzifikacija i zelena energija. Za sada sve teče po planu, što ne znači da nisu potrebne stalne evaluacije te dugoročne politike.  Ključni značaj ima redovno snabdevanje gasom, naftom, gde tu zasada ne postoje problemi, ali je još važnije dalje širenje zelene energije koja u bilansima može premašiti polovinu potrošnje. Evropska industrija i nauka već obezbeđuju najviše standarde za dobijanje nove energije čemu su i vlade  posvećene.

Nezahvalno je prognoziranje cena energenata, jer su te cene osetljive na neekonomske uticaje. Kratkoročno, ima izgleda da cene ostanu stabilne. Ponuda energenata je zadovoljavajuća, nafte ima i viška, a gas se sve više nudi u tečnom obliku. Potresi zbog ruskog rata u Ukrajini, više ne utiču na evropsku energetiku.

A kad je o Srbiji reč, kakva nas godina i zima očekuju u snabdevanju energentima? Šta ćemo imati dovoljno, a šta će nam nedostajati?

Srbija spada u znatno rizične zemlje, što se i pokazalo, zbog toga što nema alternativne izvore snabdevanja gasom, potpuno je vezana za Rusiju i ruski gas, nisko je učešće domaćeg gasa, gas i nafta su u rukama strane kompanije, nemamo razvijene kapacitete alternativne energije, tek se grade, nismo u EU koja garantuje sigurnost, stabilnost, solidarnost. Rizik, kao što smo videli, može biti ne samo politički, nego i tehnogeni, teroristički, poput onoga što se desilo na Severnom toku. Konekcija gasovoda sa Bugarskom znatno povećava stepen energetske bezbednosti, ako se obezbedi gas iz terminala u Aleksandropulosu, ili u Južnom gasnom koridoru. Time bi istinski diversifikovali izvore snabdevanja gasom. Izgradnju konekcije sa ostalim susedima ne treba zapostaviti. Ipak, Srbiji ne bi trebalo da preti nestašica energenata. EU uvek može pomoći. Da li će Srbija imati struje, zavisi od nas samih da li smo sposobni  da osposobimo EPS.

Da li Srbija treba da sklapa nove aranžmane sa Rusima o snabdevanju gasom i kakvi bi oni trebalo da budu – u pogledu količina i cene?

Srbija tu nema izbora. To je nasleđe koje ona prihvata i ne menja ga. Da li joj je nametnut sistem dugoročnih ugovora, ili je Srbija to sama tražila – svejedno je. Teško da će ruska strana sa Srbijom preći na neke nove odnose u gasnoj sferi, gde ona ima većinski paket akcija – oceno je dr Srećko Đukić u intervju za naš portal.

Radojka Nikolić