Dr Aleksandar Misojčić: Komunikacija traži reči koje znaju da promene način razmišljanja čoveka. Reč je put ka samosvesti (Foto: Mokrogorska poslovna škola)
Autor: Radojka Nikolić
Ima ocena po kojima je depresija kuga 20 veka. Svetska zdravstvena organizacija pravi veoma precizne kriterijume za analizu depresije, farmaceutska industrija pravi sve bolje i bolje lekove, ali moje duboko uverenje je da je 21. vek – vek usamljenosti, vek otuđenja. I kada čovek pokuca na vrata ordinacija i poželi psihoterapiju, on često kaže da je depresivan; a, zapravo, mali broj ljudi ima kriterijume za dijagnozu depresije, već je reč o otuđenosti…
Ovo je samo deo ocena dr Aleksandra Misojčića, psihijatra sa velikim kliničkim iskustvom, porodičnog terapeuta sa evropskim sertifikatom za rad na području EU, koji je bio gost u završnom intervjuu ovogodišnjeg Jesenjeg Vivaldi foruma, održanog na Mokroj Gori od 20. do 22. septembra. Sa dr Misojčićem je razgovarala Ivana Mihajlović, jedna od koselektorki ovogodišnjeg HR foruma (See Opportunity in People – ostali koselektori su bili Sanja Jevđenijević i Bojan Leković).
Dr Misojčić, posle višegodišnjeg angažovanja u zdravstvenim institucijama u Srbiji, sada radi u sopstvenoj psihijatrijskoj ordinaciji „Reč“. Objavio je knjigu „Grad“, psihobiografiju Cara Dušana i knjigu „Čovek po meri šinjela“, psihobiografiju Vojvode Živojina Mišića.
Jesenji Vivaldi HR forum: Jutarnja Reč kroji naš dan – Ivana Mihajlović u razgovoru sa dr Aleksandrom Misojčićem (Foto: Mokrogorska poslovna škola)
Tema završnog intervjua Jesenjeg Vivaldi foruma, prema konceptu Ivane Mihajlović, bila je, upravo, moć reči: koliko razmišljamo o težini reči koju izgovaramo, koliko reč može da povredi, slomi srce, nadahne, inspiriše, podstakne, obogati. Dakle – komunikacija. Jer, ako je nema, dolazi i do ozbiljnih bolesti. Zato dr Misojčić naglašava da je depresija ozbiljna bolest, ali da je i otuđenje jednako veliki problem:
„Ti ljudi su vrlo često usamljeni, a usamljenost jeste otuđenje. A šta je koren otuđenja – pa, nedovoljna komunikacija. Malo reči. Kad pogledamo kako danas komuniciramo – slika pobeđuje reč. Slika nam je glavna. A slika je delimično naša. Slika se da ulepšati. Slika se da i kupiti. A reč? – Ona nas odaje. Ona nam govori ko smo. Dok društvene mreže danas samo traže sliku. I mi šaljemo sliku prijateljima. I to je naša komunikacija ka njima. A onda zauzvrat ide ono ’srce’, pa je meni onda drago koliko ima tih srca. A šta sam ja želeo reći tom slikom i šta sam dobio tim srcem? Dobio sam previše prostu komunikaciju, koja je deo naše svakodnevice“, rekao je dr Misojčić.
Kad pogledamo kako danas komuniciramo – slika pobeđuje reč. Slika nam je glavna. A slika je delimično naša. Slika se da ulepšati. Slika se da i kupiti. A reč? – Ona nas odaje. Ona nam govori ko smo. Dok društvene mreže danas samo traže sliku…
Prema njegovoj oceni, komunikacija traži reči koje znaju da izazovu emocije:
„Komunikacija traži reči koje znaju da promene način razmišljanja čoveka. Reč je put ka samosvesti. Nekad su, u starom Egiptu, ljude koji imaju moć da putem reči utiču na druge ljude, smatrali magičnim. A verovatno najbolja direktna komunikacija ikad, bila je na trgovima, u antičkoj Grčkoj. Zato Sokrat kaže: ako znaš postaviti pitanje i znaš odgovoriti na njega, imaš pravo zvati se umetnikom govora. I ništa nisi mogao biti u staroj Grčkoj, ako nisi razgovarao na pravi način.“
I tu se dolazi, kako je naglasio dr Aleksandar Misojčić, do glavnog problema danas, a to je – otuđenje:
„Osnov našeg otuđenja jeste sve oskudnija i sve jednostavnija, plitka komunikacija, na koju se oslanjamo u svakodnevnom životu“.
Na pitanje Ivane Mihajlović da li su i reči – dela, dr Misojčić je ovako odgovorio:
„Nema dela bez reči. Reč je koren dela. Nekada se mislilo da ka delima vode autoritarne vođe, koji treba da daju ideju i da okupe što veći broj sledbenika. Ali, to je prevaziđena stvar. Prave vođe imaju receptore na sebi za raznorazne strukture ličnosti“, kaže dr Misojčić.
Ali, postoje i vođe čiji se „biznis modeli“ mogu i danas pronaći i prepoznati, svuda oko nas. Dr Misojčić je, na primer, problem vođa i agresivne komunikacije ovako definisao:
„Kod vođa koje hoće da stvore neka velika dela, problem je što imaju agresivnu komunikaciju: ’ja kažnjavam’, ’ja ocenjujem’, ’ja naređujem’… on gestikulira, njegov glas je glasan, on zauzima poziciju eksperta…To je, u suštini, jedan vrlo banalan i problematičan vid komunikacije. Ali, neke ljude, jednostavno, ne možeš odučiti da ne komuniciraju na takav način. Sa druge strane, kod nekih ljudi takva agresivna komunikacija i daje rezultat. To su ljudi koji dozvoljavaju da se njihove granice lako probiju, to su ljudi koji izbegavaju da izađu iz zone komfora. U krajnjoj liniji, to su pasivno zavisne strukture ličnosti, koje su sopstveno samopoštovanje bazirali isključivo na slici koju ostavljamo drugim ljudima. Ako sam ja svoje samopoštovanje bazirao na slici koju ostavljam na vas, onda sam ja svu moć dao vama! I ne ostaje mi ništa drugo nego da vas zamolim da budete dobri prema meni. A kod agresivnih ljudi to ostavlja dobar rezultat. Kad vidi da je imao uspeha u tome dva-tri ili više puta, on će nastaviti da primenjuje svoju agresiju“, precizirao je dr Aleksandar Misojčić.
Dr Misojčić: Kod vođa koje hoće da stvore neka velika dela, problem je što imaju agresivnu komunikaciju: “ja kažnjavam”, “ja ocenjujem”, “ja naređujem”… on gestikulira, njegov glas je glasan, on zauzima poziciju eksperta…To je, u suštini, jedan vrlo banalan i problematičan vid komunikacije. Ali, kod nekih ljudi takva agresivna komunikacija i daje rezultat. To su ljudi koji dozvoljavaju da se njihove granice lako probiju, to su pasivno zavisne strukture ličnosti, koje su sopstveno samopoštovanje bazirali isključivo na slici koju ostavljaju drugim ljudima. U tom slučaju, oni su svu moć dali njima!
U čemu je onda „lek“, odnosno izlaz iz takvih okolnosti? Dr Misojčić kaže da je zato neophodno da izađemo iz zone komfora i da ne koristimo agresivnu komunikaciju.
I dok je Ivana Mihajlović primetila da „ono što govorimo to i postajemo“, jedno od pitanja iz prepune dvorane učesnika Jesenjeg Vivaldi foruma, koji su nepodeljenom pažnjom pratili intervju sa dr Misojčićem, glasilo je: Kako napraviti hijerarhiju životnih prioriteta. Odgovor dr Misojčića je sledeći:
„Veoma je važna hijerarhija životnih prioriteta. Sve je važno u životu, sve obaveze, ali nije sve podjednako važno. Mi moramo poređati hijerarhiju životnih prioriteta, jer ako kažemo da nam je sve u jednoj ravni, da nam je sve podjednako važno, onda je to pakao – izgubili smo sve. Zato je važno da naše prioritete poređamo po hijerarhiji, ali i da imamo fleksibilnost da te naše prioritete premeštamo, zavisno od situacije“.
Gotovo da nije bilo bolje definicije za kraj ovogodišnjeg Jesenjeg HR Vivaldi foruma: See Opportunity in People (Pogledajte mogućnost u ljudima)…
