Pre 140 godina izvozili smo voće i pekmez, a uvozili metal i tekstil

PRVI SRPSKO–BRITANSKI TRGOVINSKI UGOVOR O SPOLJNOJ TRGOVINI POTPISAN U 19. VEKU

Po sticanju pune nezavisnosti posle Berlinskog kongresa, u leto 1878. godine, Srbija je prvi ugovor o trgovini potpisala sa Ujedinjenim Kraljevstvom, s proleća 1879. Ubrzo su usledili sporazumi sa Italijom, Rusijom, Belgijom i Švajcarskom jer smo kao mala, poljoprivredna zemlja tragali za novim tržištima. Šta je sadržao prvi ugovor, rukom pisan, na dve stranice, čiji se original čuva u Državnom arhivu Srbije

Izvozili smo voće i pekmez, a uvozili iz Velike Britanije metal i tekstil. Tako je, verovali ili ne, bilo pre 140 godina! I, pritom, nije bilo velikog deficita u spoljnotrgovinskoj razmeni! Međusobna razmena dve zemlje bila je prilično izbalansirana, sa razlikom od nekoliko stotina funti.

I danas, skoro vek i po kasnije, iz Srbije se i dalje na Ostrvo najviše izvozi voće (smrznuto – što je tekovina razvoja civilizacije!), pa zatim automobilske gume, dok najviše uvozimo odeću, mašine i sirovine za neke industrijske grane, ali i lekove, automobile. U drugoj deceniji 21. veka trgovina dve države dostigla je vrednost od pola milijarde evra i naša zemlja beleži suficit. Ali, šta je u ovoj priči o spoljnotrgovinskim odnosima Srbije sa Velikom Britanijom najzanimljivije? Svakako je to činjenica da je Velika Britanija prva država sa kojom je Srbija sklopila ugovor o spoljnotrgovinskoj razmeni posle sticanja nezavisnosti 1878. godine: prvi trgovinski ugovor sklopljen je marta 1879., nakon sticanja pune samostalnosti od Turske. Najpre je potpisan privremeni, a potom, februara 1880. godine prvi definitivni naslovljen kao Ugovor o prijateljstvu i trgovini.

U doba kneza Miloša, Britanija imala predstavnika

Još u vreme kneza Miloša, Velika Britanija je imala predstavnika u našoj zemlji. Prvi zvaničnik bio je Džordž Lojd Hodžis koga je ukazom 30. januara 1837. godine imenovao kralj Vilijam Četvrti, nakon čije smrti, iste godine, presto nasleđuje kraljica Viktorija. Hodžis je u Srbiju stigao maja 1837. i do kraja te godine njegovo mesto se „podiže“ na nivo generalnog konzula. Boravio je dve godine u Beogradu. Posle 1878. godine Velika Britanija predstavništvo u Srbiji stavlja na nivo ministra rezidenta, odnosno poslanstvo.

Na ovu dugu tradiciju spoljnotrgovinskih odnosa Srbije i Velike Britanije pažnja javnosti je skrenuta tek nedavno, početkom aprila 2021. godine, kada je britanski ministar za izvoz Grejem Stjuart posetio Beograd, kako bi se (konačno) sklopio bilateralni sporazum između Srbije i UK, posle izlaska Velike Britanije iz Evropske unije. O tom potpisivanju dugo očekivanog Sporazuma o kontinuitetu trgovine između Ujedinjenog Kraljevstva i Republike Srbije, objavili smo tekst u aprilskom broju Magazina Biznis.

Ali, kuriozitet te posete britanskog ministra bila je poseta Državnom arhivu Srbije i uvid u original dokumenta od pre 140 godina, koji se čuva u našem Arhivu. Kako se nezvanično moglo saznati, britanski ministar je bio impresioniran dobrom formulacijom tačkama ondašnjeg prvog ugovora, koji se može i danas „prepisati“.

Hronologija Ugovora

• 17. marta 1879. godine u Beogradu potpisan prvi privremeni trgovinski ugovor; potpisnici Jovan Ristić, srpski predsednik Vlade i ministar inostranih dela, i Džerard Frensis Guld, britanski poslanik u Beogradu (sačuvan original);

• 7. februara 1880. godine u Nišu potpisan prvi definitivni trgovinski Ugovor o prijateljstvu i trgovini. Pretpostavka za „adresu“ u Nišu jeste što je u to doba Narodna skupština, osim u Beogradu, zasedala u ovom gradu i Kragujevcu (original nije sačuvan);

• 4. jula 1881. godine u Londonu potpisana naknadna Deklaracija za ugovor iz 1880., potpisnici grof Grenvil, britanski ministar spoljnih poslova, i Jovan Marinović, srpski poslanik u Londonu (sačuvan original);

• 1890. godine drugi privremeni trgovinski ugovor između Srbije i Velike Britanije, potpisan u Beogradu. Do potpisivanja drugog definitivnog ugovora 1893. godine potpisan je i treći privremeni koji je važio samo dve nedelje;

• 1893. godine potpisan drugi definitivni ugovor sa rokom važenja od 10 godina. (original nije sačuvan);

• 1907. godine treći definitivni trgovinski sporazum, Ugovor o trgovini i plovidbi između Srbije i Velike Britanije, sadržao je isključivo odredbe o trgovini (original nije sačuvan).

Taj prvi ugovor je i bio povod za naš razgovor sa istoričarem Aleksandrom Markovićem, višim arhivistom Državnog arhiva Srbije, ustanove u kojoj se čuvaju originali bilateralnih ugovora Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva s kraja 19. i početka 20. veka. On podseća da su, u skladu sa razvijanjem odnosa, međusobnih potreba i zahtevima tržišta, tokom državotvornosti Kneževine, a kasnije Kraljevine Srbije, potpisivani i drugi privremeni i definitivni trgovinski ugovori. Ali, taj prvi, privremeni trgovinski ugovor sklopljen je 17. marta 1879. u Beogradu. Pisan je rukom, na dve stranice. Potpisali su ga Jovan Ristić, srpski predsednik Vlade, i Džerard Frensis Guld, britanski poslanik u Beogradu.

– Poslanici su u to doba bili diplomatski predstavnici, jer su ambasadore međusobno imale samo velike sile, jedne kod drugih. U druge zemlje slale su „poslanike“. Ovaj termin ostao je u upotrebi u pojedinim slovenskim zemljama pa se danas kaže poslanik, veleposlanstvo kao pandan ambasadama, pojašnjava naš sagovornik.

Ugovor je otvarao vrata slobodnoj trgovini na principu najpovlašćenije nacije, koje je tada Srbija nudila svim partnerima, ako to žele. Sadržao je nekoliko standardnih članova: da se to načelo garantuje, da države potpisnice žele da reše trgovinske odnose i do kada važi. Jedan od članova je glasio da će ugovor važiti do zaključenja definitivnog trgovinskog sporazuma, a najkasnije do maja 1880. godine.

Predlog ugovora je izradilo srpsko Ministarstvo finansija jer je Srbija, kao nova država na međunarodnoj sceni, izlazila sa ponudama drugim zemljama sa kojima smo želeli da uspostavimo trgovinske odnose.

Put jednog dokumenta

Svi međunarodni ugovori čuvaju se u Ministarstvu spoljnih poslova (dela). Tako je bilo u vreme Kraljevine Srbije, posle Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije. Preuzimanjem državnog kontinuiteta od 1945. godine FNRJ, a potom SFRJ praksa je nastavljena. Počekom osamdesetih godina 20. veka, tačnije 1982. godine, iz tadašnjeg Saveznog sekretarijata inostranih poslova, Fond Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije predat je Arhivu Srbije na čuvanje, danas nacionalnoj instituciji – Državni arhiv Srbije.

Međunarodni ugovori koji su važeći, bez obzira na to koliko su stari (kada su potpisani) čuvaju se u Ministarstvu spoljnih poslova.

Prva prekookeanska država sa kojom je Srbija u 19. veku potpisala ugovor o trgovini bile su SAD i u isto vreme – 1881. potpisana je međusobna konzulska konvencija.

Kako objašnjava Aleksandar Marković, nepunih godinu dana kasnije – 7. februara 1880. godine u Nišu je potpisan definitivni trgovinski sporazum između Srbije i Velike Britanije. Naslovljen je „Ugovor o prijateljstvu i trgovini“ i isti visoki zvaničnici bili su potpisnici. U odnosu na privremeni, ovaj ugovor je bio obimniji i sadržao je dvadesetak članova. Ugovor je, osim trgovine, regulisao pitanje boravka srpskih državljana u Britaniji i britanskih u Srbiji, odnosno, njihovo pravo nastanjivanja. Trgovinski odnosi su bili regulisani na nivou statusa najpovlašćenijih nacija, osim izuzetka susednih država i koje su se odnosile na prekogranični saobraćaj. Opšta carinska stopa je bila osam odsto i ugovor je omogućavao međusobno otvaranje počasnih konzulata po gradovima.

– Zadatak tadašnjih konzula je bio da prate, sagledavaju mogućnost razvoja trgovine. Srbija je već krajem 19. veka imala konzule u Londonu, Mančesteru, Liverpulu, Šefildu, Glazgovu, čak jedno vreme i u Australiji, pojašnjava Marković.

Volovi za afričko tržište

Početkom 20. veka usled Carinskog rata sa Austrougarskom, Srbija je tražila nova tržišta za izvoz poljoprivrednih proizvoda, stoke. Okreće se rubnim zemljama Evrope, Mediteranu. To se može videti na osnovu aktivnosti Ministarstva inostranih dela koje je formiralo Trgovinskopolitičko odeljenje. Sve više se srpska roba izvozi preko Soluna i Marseja. Zanimljivo je da je 1908. potpisan ugovor sa Egiptom koji je tada bio u okviru Turske, o izvozu volova. Malo pre toga, 1907. potpisana je sa Italijom veterinarska konvencija u istom cilju – da bi se lakše izvozila stoka.

Za razliku od originala privremenog ugovora iz 1879. koji se čuva u riznici Državnog arhiva Srbije, originalni dokument iz 1880., nažalost, nije sačuvan. Tokom razaranja Beograda u dva svetska rata i organizovane pljačke arhivske građe za vreme nacističke okupacije, nestali su mnogi artefakti naše istorije. Svedočanstvo o niškom ugovoru je sačuvano kroz Zbornik međunarodnih ugovora.

Nakon sporazuma sa Velikom Britanijom potpisani su trgovinski ugovori sa Italijom, Rusijom, Belgijom i Švajcarskom. Formalizaciji odnosa, međutim, morale su da prethode neke okolnosti. Posle Berlinskog kongresa, Srbija je počela proces uspostavljanja punih diplomatskih odnosa, a time i regulisanje ekonomskih veza sa evropskim zemljama. Najpre sa velikim silama i susedima.

– Do tada smo imali samo tri diplomatska predstavnika: u Carigradu, Beču i Bukureštu. Već 5. januara 1879. usvojen je Zakon o srpskim diplomatskim predstavništvima i konzulatima, te naši zvaničnici odlaze u Pariz, Berlin, Petrograd, London, Rim, Atinu, Sofiju, kaže Aleksandar Marković.

Ranije tokom 19. veka, zvanične diplomatske odnose imali smo sa Turskom i Austrougarskom i ova monarhija bila je preovlađujuće tržište za razmenu; zbog blizine i političko-društvenih okolnosti. Granica je bila između Zemuna i Beograda. Tek krajem 19. veka i početkom 20. veka, Solun u Grčkoj i Marsej u Francuskoj postaju važne „srpske“ luke. Kao mala, dominantno ruralna zemlja, mogli smo da izvozimo poljoprivredne proizvode dok je istovremeno postojala potreba za uvozom proizvoda za razvoj sopstvene industrije.

Tadašnji trgovinski ugovori važili su po deset godina, što je bio slučaj i sa srpsko-britanskim. Specifičnost sporazuma iz 1880. je bila da je već naredne godine, i to 4. jula 1881. u Londonu usvojena naknadna Deklaracija, a potpisali su je grof Grenvil, britanski ministar spoljnih poslova, i Jovan Marinović, srpski poslanik u Londonu. Ta Deklaracija je postala sastavni deo ugovora, a potpisana je iz dva razloga – zbog detaljnijeg pojašnjenja trgovinskih odredbi i statusa britanskih kolonija u odnosu na ugovor sa Srbijom i zaštite intelektualne svojine i robnih marki; iako je to sadržao ugovor iz 1880. bilo je neophodno detaljnije obrazloženje jer je srpski parlament u međuvremenu usvojio Zakon o zaštiti intelektualne svojine i robnih marki (žigova).

Ideja o osnivanju anglo-srpske banke

Srpski poslanik u Londonu Čedomilj Mijatović 1895. godine u govoru u Trgovinskoj komori u gradu na Temzi izneo je podatke o desetogodišnjem pregledu trgovinske razmene dve zemlje. Odatle je podatak da je međusobni skor uvoza i izvoza izbalansiran, sa razlikom od nekoliko stotina funti. Ujedno je predložio da se u Beogradu otvori anglo-srpska banka u cilju poboljšanja veza i privlačenja britanskih investicija u Srbiju. Taj predlog nije realizovan.

Deceniju kasnije, 1890. godine ponovo se u Beogradu sklapa novi privremeni trgovinski sporazum, sada između dve monarhije. I ovaj ugovor je, po diplomatskom bontonu, pisan na francuskom, kao i prethodna dva. Pretpostavlja se da su postojali originali na engleskom i srpskom. Do potpisivanja drugog definitivnog trgovinskog sporazuma dolazi tri godine kasnije – kuriozitet je da je potpisan još jedan privremeni 1893. koji je važio samo dve sedmice, da ne bi došlo do prekida kontinuiteta privremenog dogovora iz 1890. godine.

Turbulencije 20. veka na ovim prostorima bile su najavljene na samom početku stoleća. U 1903. godini, godini Majskog prevrata, kada je izvršena nasilna smena vladajućih dinastija, dolazi do prekida punih diplomatskih odnosa sa Velikom Britanijom. Tek 1906. obnavljaju se prethodno visoko postignute međudržavne veze.

Februara 1907. godine zaključuje se novi, treći trgovinski ugovor, dokument se zvao “Ugovor o trgovini i plovidbi”. Za razliku od prethodnih, regulisao je isključivo trgovinu, sa carinskim tarifama. Nažalost, ni ovaj original nije preživeo razaranja, pa se u depou Državnog arhiva čuva štampani primerak kakav se delio državnim institucijama. Važio je do 1917. godine.

U trenutku njegovog potpisivanja, niko nije mogao da pretpostavi da će deceniju kasnije čitav svet, posle Velikog rata, dobiti drugačije obrise, sa nestalim velikim monarhijama i nastajanjem novih država. Među njima je bila Srbija koja je postala konstitutivni deo Kraljevine SHS, te su otvorene nove stranice ekonomske saradnje ali kroz ovu i potonju državu Kraljevinu Jugoslaviju.

Piše: A. Mirković