Slovenački mediji objavili su 27. avgusta 2022. godine da je u 82-godini preminuo slovenački ekonomista i bivši političar Jože Mencinger. Imala sam veliko profesionalno zadovoljstvo da poznajem ovog barda iz plejade velikih jugoslovenskih ekonomista, koji je, zapravo, postao mnogo poznatiji široj javnosti tek kada se Jugoslavija raspala. Neskriveni zagovornik slovenačkog izlaska iz SFRJ, imao je karakteristike “dobronamernog buntovnika”. Jer, njegovi stavovi su uvek sadržali protivljenje, a najpoznatije je upravo ono kada je “oterao” harvardskog ekonomistu Džefrija Saksa, jer se protivio njegovom konceptu “šok terapije” u privatizaciji i tranziciji. Naime, odmah po formiranju slovenačke države, Jože Mencinger je od 1990. do 1991. bio prvi ministar privrede Republike Slovenije i potpredsednik Vlade, zadužen za ekonomska pitanja, u tadašnjoj koaliciji Demos, pa je pripremio zakon o svojinskoj transformaciji u kojem je zauzimao stanovište da su potrebne postepene reforme i da država treba da ostane vlasnik u glavnim firmama, a pogotovo u bankama. No, zbog sukoba sa Džefrijem Saksom, Mencinger je podneo ostavku na svoje funkcije u vladi, a u Sloveniji je počeo da se primenjuje svojevrsni model privatizacije “nešto između” Saksove brze i Mencingerove postepene privatizacije. Zbog toga su liberalni ekonomisti Mencingera smatrali konzervativnim, dok se u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama, sada državama, često navodio primer uspešne slovenačke privatizacije, pod uticajem Mencingerovog stava, uz obaveznu opasku: “Slovenci su ispali najpametniji…”.

Biografski podaci kazuju da je Mencinger rođen u martu 1941. godine u Jesenicama. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Ljubljani 1964. godine. Studije je nastavio na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je i magistrirao 1966. godine, a doktorirao je 1975. godine pod mentorstvom Lorensa R. Klajna, koji će kasnije postati nobelovac. Mencinger je bio redovni član Slovenačke akademije nauka i umetnosti (SAZU). Od 1988. do penzionisanja 2014. bio je redovni profesor za ekonomski sistem i politiku na Pravnom fakultetu Univerziteta u Ljubljani, a od 1993. do 2001. radio je kao direktor Ekonomskog instituta Pravnog fakulteta (EIPF). ) u Ljubljani. Od 1998. do 2005. godine bio je i rektor ljubljanskog Univerziteta, a po odlasku u penziju, Mencingeru je dodeljeno zvanje profesora emeritusa. Predavao je kao gostujući profesor na većini evropskih univerziteta, kao i u Kini, Japanu i SAD. Između ostalih, bio je član Evropske akademije nauka i umetnosti, Saveta Banke Slovenije, Državnog saveta i Fiskalnog saveta.

Voleli ga ili ne, slagali se sa njim ili ne, činjenica je da su u javnosti širom bivše “Juge” uvek pažljivo praćene ocene i izjave akademika Mencingera. On sam je bio veoma pristupačan i dostupan za saradnju. Lično je odgovarao na telefonske pozive i mejlove, poštovao dogovoreno rokove ili se izvinjavao što ne može odmah da odgovori jer je imao – moždani udar?! Bila sam šokirana kad mi je tako odgovorio na jedno pismo, od pre tri godine… Ali, čim se stanje stabilizovalo, uradili smo intervju za naslovnu stranu Magazina Biznis, u print izdanju od 20. oktobra 2019. godine, koji možete da pročitate u nastavku. Kod toliko izjava i intervjua koje je davao brojnim medijima u Sloveniji i gotovo svima u našem regionu koji su bili zainteresovani za njegova gledišta, teško je pobrojati sve važne stavove koje je isticao. No, ovoga puta da podsetimo samo na tri njegove ocene, koje, čini mi se, najbolje odslikavaju njegovu prirodu “dobronamernog buntovnika”:

  • Moram reći da sam bio veoma skeptičan prema samoupravljanju u vreme dok smo ga imali. Tek kad je ono nestalo, kad smo proglasili kraj samoupravljanja, ja sam shvatio šta je ono značilo.
  • Sebe ne smatram evroskeptikom. Čak se plašim da bi Evropska unija mogla da se raspadne, ali ne vidim zašto bi se krili problemi koji postoje. Ti problemi su na neki način prirodni i veoma su slični problemima koje smo imali u nekadašnjoj Jugoslaviji.
  • ako sve prodate, posle nemate puno prava i postajete samo radna snaga koja ima status repromaterijala. Sa druge strane, treba gledati na duže staze. Strane investicije nešto donose, a na dugi rok one nužno stvaraju profite onima koji su investirali.

Nema sumnje da je Jože Mencinger veliko ime u jugoslovenskoj i slovenačkoj ekonomskoj istoriji i da takvi gorostasi ostavljaju uvek prazninu koju je nemoguće popuniti. Slovenačka javnost i ekonomska nauka ostaju bez značajnog velikana, dok će javnost u državama nastalim od SFRJ ostati uskraćena za iskrene stavove i upozorenja vrhunskog eksperta koji je govorio običnim jezikom, bez ustezanja i bez straha od bilo koga, od bilo koje ličnosti ili institucije.

Radojka Nikolić

 

INTERVJU OBJAVLJEN 20.OKTOBRA 2019. GODINE U MAGAZINU BIZNIS

 

 

PROFESOR JOŽE MENCINGER, SLOVENAČKI EKONOMISTA

 

Zapadnom Balkanu su potrebne decenije da stigne razvijenu Evropu

 

Glavni ekonomski problem država regiona je nesposobnost da proizvedu robu kojom mogu da konkurišu na svetskom tržištu. To je u velikoj meri i osnovni problem Srbije. Zato utopistički izgleda cilj da Srbija za jednu deceniju dostigne razvijene ekonomije Evrope. I mi smo tako sanjali da ćemo dostići Švajcarsku, ali smo još značajno iza nje, iz više razloga…

 

 

Pre dve godine je bila aktuelna priča o carinskoj uniji zemalja Zapadnog Balkana, pre pet godina je započet Berlinski  proces za oporavak zemalja Zapadnog Balkana, a sada se priča o „Malom šengenu“ za tri zemlje – Srbiju, Albaniju i Severnu Makedoniju. Kako izgledaju svi ti predlozi za oporavak ekonomija Zapadnog Balkana – jedno je od pitanja kojim smo se obratili profesoru Joži Mencingeru, uglednom slovenačkom ekonomisti koji, kao „jugonostalgičar“, odlično poznaje prilike na celom Balkanskom poluostrvu i često ih tumači. U ekskluzivnom intervjuu za Magazin Biznis, profesor Mencinger izražava sumnju da Srbija može da ostvari visoke stope rasta koje je predložila Svetska banka, ističe da su ekonomije ovog dela Balkana nesposobne da proizvedu visokokvalitetnu robu, upozorava na potencijalnu krizu u Evropskoj uniji, nema ništa protiv da NLB kupi Komercijalnu banku, ali i podseća na svoj stav da banke treba da budu u državnom vlasništvu.

A kad je reč o odnosu Evropske unije prema Zapadnom Balkanu i o tome da li su istinske namere Unije da ekonomski oporavi naš region ili se izmišljaju modeli da se mi „zabavimo o svom jadu“, profesor Mencinger smatra da nema dileme da i EU želi ekonomski oporavak Zapadnog Balkana:

– Jer, ako ništa drugo, to povećava tržište. No, ozbiljnih namera da se zemlje  Zapadnog Balkana brzo uključe u Evropsku uniju za sada u EU nije bilo, niti je EU, zbog krize u kojoj se nalazi, sama spremna na novo širenje. Mnogi misle da je priključenje Bugarske i Rumunije bila greška. Različiti pokušaji za Zapadni Balkan imaju svrhu zadržati motiv za uključenje, jer to smanjuje političke i socijalne pritiske u zemljama, i, što izgleda važno pogotovo za Srbiju, smanjuje želju oslanjati se na Rusiju, na koju se, zbog istorijskih iskustava, gleda sa prikrivenim strahom, smatra profesor Mencinger.

          * Koliko su iskrene namere raznih međunarodnih institucija, država ili Evropske unije, da se zaista pomogne rast ekonomija Zapadnog Balkana?

– Nema nikakvog razloga zbog kojih namere ne bi bile iskrene. Ako ništa drugo, ne može se osporavati činjenica da rast smanjuje tenzije među zemljama. Možda i do raspada Jugoslavije ne bi došlo da nije nastupila ekonomska kriza koja je počela 1980. i kulminirala pred raspadom zemlje. Tadašnji premijer Marković, poslednji pravi Jugoslaven, sve do kraja je verovao da je bilo moguće zadržati Jugoslaviju zajedno s novcem koje bi dobio od Amerikanaca. No, bilo je prekasno, nacionalizam je bio jači od novca. Očigledno je za širenje jako zainteresovan NATO, koji je uz Hrvatsku učlanio i Crnu Goru i Makedoniju.

          * Koji je glavni problem ekonomija Zapadnog Balkana, posmatrano u celini? Pojedinačno posmatrano – koji je najveći problem za brži rast srpske ekonomije?

– Čini se, da je glavni ekonomski problem nesposobnost proizvoditi robu kojom je  moguće konkurisati na svetskom tržištu. To je u velikoj meri i osnovni problem Srbije.

          * Sada se najavljuju regionalni infrastrukturni projekti: autoput Beograd – Sarajevo, autoput Niš – Priština, pa železnica Beograd – Budimpešta. Da li su infrastrukturni projekti spas za region?

– Nisu spas, ali su značajni. Mogu ubrzati ekonomski razvoj.

          * Svetska banka je za Srbiju napravila procenu u maju 2019. godine, a po tome, srpski BDP bi trebalo da raste od pet do sedam odsto godišnje uz dosta reformi poreske administracije, javnog sektora i slično. Kako to Vama izgleda?

– Rast od pet do sedam posto je dosta brz; veći je teško postići pogotovo u situaciji u kojoj se nalaze države Evropske unije, a ona se bliži stagnaciji. Da li su za brz rast Srbije zaslužne reforme poreske administracije i javnog sektora, ne znam. Ali, cilj da se za jednu deceniju sustignu razvijene ekonomije Evrope, čak i ako bude brz rast u Srbiji a stagnacija u EU, to je – utopija. Osim toga, ukoliko u EU dođe do ozbiljne trajnije recesije, to će se preneti i na Srbiju.

          * Po Vašoj proceni, koliko će dugo region Zapadnog Balkana ostati ekonomski nerazvijen u poređenju sa državama centralne i zapadne Evrope?

– Zapadni Balkan će ostati ekonomski manje razvijen decenijama. U Sloveniji smo sanjali kako ćemo postati Švica (Švajcarska), no za nastanak sadašnje Švice bilo je potrebno 160 godina. Pre toliko godina Švica je bila relativno siromašna; razvila se zahvaljujući satovima, turizmu i bankarstvu, kao i činjenici da nije bila u ratu.

          * Da li su politika i političari u državama Zapadnog Balkana glavna smetnja za uspostavljanje ekonomskih veza i za brži razvoj regiona? Ako jesu, kako se mogu smiriti te političke tenzije na Balkanu?

– O tome da su političari najviše krivi, nema dvojbe; oni su za političke svrhe stalno iskorišćavali nacionalizam. Setite se Miloševića i Tuđmana. Političke tenzije mogu rešiti jedino razumni političari. Rešenje je, dakle, u izboru političara sličnih Kiri Gligorovu ili Kučanu, ali u tom pogledu Zapadni Balkan stalno ima više nesreće nego sreće.

          * Koji oblik ekonomske saradnje je najbolji za, vrlo često, konfliktno područje Zapadnog Balkana?

– Ukoliko je politički prihvatljiva, carinska unija bila bi prvi korak u povezivanju.

          * Zapadni Balkan ostaje bez visokostručnih kadrova za mnoge delatnosti. Kako ocenjujete migracije iz država regiona u potrazi za boljom zaradom i boljim životom? Šta to znači za region?

– Migracije iz regiona su normalna stvar. Svako traži bolji život. Velik talas migracija u Zapadnu Evropu imali smo i u Jugoslaviji u sedamdesetim godinama, a završen je krajem sedamdesetih sa drugom naftnom krizom i pogoršanjem situacije u Evropi. Po nekim procenama, u Zapadnoj Evropi je radilo više od milion Jugoslavena. Konkurencije iz nekadašnjih socijalističkih zemalja nije bilo. Po obimu, sadašnje migracije mnogo zaostaju za tadašnjima i razlikuju se od njih. Tada su odlazili uglavnom nekvalifikovani radnici, a sada zemlje napuštaju najsposobniji.

Za region migracije znače priliv novca po osnovu doznaka, što je najizraženije na Kosovu i u Albaniji. Ali, migracije znače i gubljenje dela najsposobnijeg stanovništva.

          * Kad smo kod radne snage, u septembru su u Beogradu i Nišu održani sajmovi zapošljavanja slovenačkih kompanija. Tražili su stručnjake raznih profila za rad u Sloveniji. Kako komentarišete te sajmove zapošljavanja?

– Sajmovi zapošljavanja odnosno „radne snage“, u stvarnosti imaju pozitivne i  negativne efekte za zemlje emigracije, a pozitivne efekte za zemlje imigracije. Iskreno da kažem, građevinarstvo bez radnika iz Bosne u Sloveniji ne možemo ni zamisliti! Dovoljno je posetiti bilo koje gradilište da se u to uverite.

          * A kako ocenjujete tokove kretanja kapitala i stvaranje regionalnih kompanija u nekadašnjim SFRJ državama? Koliko su te ekonomije povezane i upućene jedna na drugu?

– Poznato je da sam u tom pogledu dosta kritičan, mada kretanje kapitala, u našem slučaju prodaja poduzeća, nije uvek štetna. Kao primer uzmimo Gorenje, koje je u 100 postotnom vlasništvu Kineza; bez toga bi propalo. Gorenje veliki deo proizvodnje prenosi u Srbiju što doprinosi povezivanju nekadašnjih republika i ne stvara veliku nesigurnost radnika u Velenju. Kinezi govore o širenju  proizvodnje na televizore, koje je Gorenje već proizvodilo, i raznih elektronskih komponenti… No, uglavnom ostajem vrlo skeptičan kada je reč o povezivanju preko prodaje proizvodnih kapaciteta i državne imovine stranim firmama. Verovatno vam je poznata sadašnja situacija u Adria Airways koju je Slovenija nemačkom privatnom fondu „prodala“ za jedan evro i kupcu dodala nekoliko desetina miliona evra. Istovremeno je aerodrom Brnik prodala Fraportu. Adria je bankrotirala; već 2. oktobra nije bilo nijednog leta iz Ljubljane. Sada se čeka da strane firme preuzmu letove. To nije sve. Slovenija je prodala bankarski sistem, Rogašku i Radensku i mnogo drugih firmi. To je sramota za sve vlade posle 1990. godine.

          * Koju kompaniju smatrate regionalno najznačajnijom? Agrokor je propao, Atlantik grupa Tedeskog stoji dosta dobro, MK grupa Miodraga Kostića se širi i na Sloveniju, Delta holding je izdržao i stojički podneo čak i hapšenje vlasnika Miškovića. Kako Vam sve to izgleda? Ko su ozbiljni regionalni igrači?

– Agrokor, a time i Merkator, koji smo glupo prodali prezaduženom Agrokoru, umesto da bude obrnuto, sada je u rukama ruske Sberbanke. A Merkator je strateško preduzeće za slovenačku prehrambenu industriju. Već prodajom  Agrokoru količina prodavane hrane domaćeg izvora je smanjena. Kome će ga Sberbanka prodati – ne zna se! Možda će završiti u vlasništvu Lidla, Hofera ili Špara.

Atlantik je, inače, solidna firma koja ima u vlasništvu najveći deo slovenačke prehrambene industrije i njene najpoznatije brendove.

Na koji način su Mišković i Kostić dobili novce ne znam, ali mislim, da su uspešni vlasnici hotela i banke. Iskreno, pošto imam pomalo jugonostalgije, oni su mi bliži od drugih stranih vlasnika.

          * Kad smo kod regionalnog poslovanja… U Srbiji je trenutno aktuelna prodaja najveće domaće banke Komercijalne banke, koja je u državnom vlasništvu. Najbolju neobavezujuću ponudu dala je slovenačka NLB banka, a očekuju se obavezujuće ponude. Kako komentarišete zainteresovanost NLB grupe za kupovinu Komercijalne banke? 

– Prodaja Komercijalne banke je srpski problem. Ja, lično, nemam ništa protiv njene kupovine od strane NLB, ali i NLB sama je pretežno u stranom vlasništvu.

          * Smatrate da Srbija treba da proda svoju najveću državnu banku – Komercijalnu banku?

– Ostajem kod tvrdnje da bankarski sistem mora biti u domaćem i to u državnom vlasništvu. Veliki udeo nemačkih banaka je u državnim rukama njihovih pokrajina i ništa im ne fali. I u Nemačkoj je najveći problem njihova najveća privatna banka.

          * Kako vidite budućnost Evropske unije, s obzirom na povremene nesporazume među članicama oko različitih pitanja, što se pokazalo kod poslednjih izbora za Evropski parlament?

– Nesporazumi su normalna stvar; ne treba zaboraviti na velike ekonomske razlike koje postoje unutar EU i koje nisu manje od razlika u nekadašnjoj Jugoslaviji, s kojom često upoređujem EU, što mi mnogi zameraju. Mislim da, na kraju, Jugoslavija nije imala manje demokratije od EU.

          * Da li građani Srbije mogu da se nadaju da će jednom ući u Evropsku uniju i kada?

– Jednom će i građani Srbije ući u Evropsku uniju, ukoliko ona to doživi, mada je, za sada, zbog  straha od raspada, ipak dosta stabilna. Mislim da EU za sada ne razmišlja ozbiljno o proširenju, odnosno brzom primanju novih članova.

          * Šta biste poručili političarima u državama Zapadnog Balkana – šta da urade da bi ekonomski unapredili svoje zemlje i region u celini?

– Poznato je da sam slab političar; „vlast“ sam izgubio nakon godinu dana, pa teško mogu davati savete političarima kao što je Đukanović, koji je na vlasti tri decenije. Ipak, valja se ugledati na pomenute političare – Gligorova i Kučana.

          * Kakve su Vaše procene u pogledu ekonomske budućnosti država Zapadnog Balkana? Šta možemo očekivati u narednih nekoliko godina? 

– To je pitanje za srpske ekonomiste koji raspolažu podacima. Ipak, mislim, da će, ukoliko ne bude svetske krize, doći do oporavka u svim državama Zapadnog Balkana, ocenio je profesor Mencinger u intervjuu za Magazin Biznis. (R. N.)